Уколико некога занима суштина западног медијског наратива о бауку "кинеских кредита" који кружи не само Србијом, већ целим западним светом, драгоцена је научна анализа "Debt Relief with Chinese Characteristics" у чијем су писању, поред Деборе Браутигем, учлествовали Кевин Акер и Јуфан Хуанг

Колико је девалвирана професија политичара у нашем друштву говори и чињеница да их чак ни Жељко Митровић не жели да их ангажује у својим ријалити програмима. То је сасвим очекивано јер је наша политичка сцена у многим елементима превазишла „Фарму“ и „Великог брата“.

Све у свему, чини се да су они који су имали намеру да у Кијеву до краја понизе „руског медведа“, помало непромишљено „чачкали мечку“. Напросто, Русија и Путин себи нису могли да дозволе такав ударац и толико понижење. Никога није препоручљиво понижавати и изазивати на тај начин. Сем ако није већ дебело трауматизован и „издресиран“, попут Србије и њене вајне политичке „елите“.

Догађаји поводом избора и посебно енормне изборне крађе гурнули су у позадину надасве важан закључак Савета министара ЕУ (12. децембар о.г.) да се бриселско-охридски споразум  хитно уврсти у поглавље 35 преговарачког оквира за приступање Србије Унији

Поглед на само један "аналитички" текст Вашингтон поста довољан је да се читалац увери у размере, перфидност и малициозност антируске пропаганде с једне, и сав суноврат западног јавног мњења с друге стране

Сугестија је емотивино пријемчива, али рационално апсурдна. Који су то многи разлози „због којих би жене морале да подигну глас”? Жене данас не само да нису дискриминасaне него су заправо повлашћене многим правним и ванправним чиниоцима.

Покушавам да разумем и да оно што се догодило правилно дијагностикујем. А без тачне дијагнозе, нема излечења. Мада, да се не лажемо, постоје и оне фаталне дијагнозе, након којих напросто нема помоћи. Да ли много грешим ако кажем да ми се чини како је Србија данас веома, веома близу управо таквој дијагнози и таквом исходу?

Избори су дошли и прошли. Победник може да ликује, онај ко је изгубио има право да се љути. Опозиционе странке, а оне су превасходна тема овог кратког текста, су показале све што имају, а још више оно што немају.

Није Владимир Владимирович Путин забио нож у леђа Србији него Србија забија нож у леђа Русији у моменту када се цео Запад устремио на њу. Први пут у својој историји Србија се налази у супротном табору од Русије

Ово поновно откривање класичне трагедије преко „Игре престола“ баца додатно светло на све феномене које смо до сада поменули и осветлили. Оно што Мартинове јунаке чини нарочитим јесте управо њихова баченост у незаустављиви жрвањ узрочно-последичних веза историје, тако лепо и надахнуто илустрован у уводној шпици серије.