понедељак, 27. март 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Прилог расправи о забрани сваког телесног кажњавања деце - дајте ми добру децу па ћете видети како сам добар родитељ
Културна политика

Прилог расправи о забрани сваког телесног кажњавања деце - дајте ми добру децу па ћете видети како сам добар родитељ

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Ристивојевић   
уторак, 20. јануар 2015.

„Закони не смеју да се каче тако високо да нико не може да их прочита.“

                                                                                                                  Солон, VII век п.н.е.

Више од месец дана траје прилично бурна дебата око нацрта Грађанског законика (ГЗ) који би, између осталога, требало да забрани апсолутно свако телесно санкционисање деце. Будући да тема додирује више научних области у њој учествују лекари, психолози, социолози, правници, теолози, филозофи. Придружујем се онима који сматрају да треба да се разликује злостављање детета од телесног санкционисања (Миливојевић, Шкулић, Ђурђић), и који мисле да је уплив државе у односе које савршено добро уређује родитељска пожртвована несебичност и узајамна наклоност чланова породице (Бољевић, Ђурковић, Илић, Фатић) неопевана глупост. До сада је у полемици изнета већина аргумената и у некој правној држави остало би само да се процени који претежу па да се њима надахне будуће законодавно решење ГЗ.

С обзиром на то да садашња власт од Србије неуморно прави уместо правне државе банана државу, и у томе је врло успешна (оценио бих да су нас довели до статуса коре-од-банане државе), свако ко може треба да се укључи у расправу и да дода аргуменате који се нису чули или да појача оне који јесу.

Пробаћу да дам одговор на два питања која су међусобно повезана. Како уопште долазимо до овако накарадних закона? Да ли су нам уопште потребни?

Већ сам на страницама НСПМ писао о томе како је законодавни процес у Србији монополисан од стране страних државних агенција, или домаћих НВО сатрапија на примеру нотароша. Захваљујући томе нам закони изгледају као лоше преведени крпежи страних узора који су масно преплаћени разноразним странцима са титулама „саветника“, „стручњака“, „експерата“ итд. Шема је увек иста: стигне донација из стране државне агенције за развој (USAID, GIZ.....) у Србију за “унапређење” неког садржаја у законодавству (читај „процес колонизације Србије“). Ту нам донатори објасне да ће нам дати паре ако признамо да смо неуки да сами себи пишемо закона.

Поданичка власт (такве су све од 2008. године) то одмах призна. Тада се ангажује страни „експерт“, али обавезно из државе одакле је агенција. То „писање“ њему се дебело плати и… паре се врате одакле су дошле. Тако странци оперу паре из своје земље, а да не плате порез и не оду у затвор. Када потроше паре на колонизацију неуких дивљака, то се код њих раскњижи као донација, а донације се не опорезују као трансфери новца и не кажњавају као прање пара. Међутим, они нама те паре књиже као „помоћ“, „донације“ „грантове“ итд. и морално нас задужују.  („Па помогли смо Вам, шта хоћете Ви неуки, нецивилизовани незавалници?“). И онда траже на конто тих моралних дугова да им се материјално раздужујемо тако што ћемо им поклонити ресурсе ове земље, као што ћемо ових дана поклонити Немцима Телеком, а Арапима смо недавно обрадиву земљу и градско грађевинско земљиште итд. При свему томе пресађују правне обрасце свог поретка у Србију да би колонија (они нас тако доживљавају) личила на матицу. Тако ће се лакше кретати у њој, управљати њоме и у крајњој линији, лакше је подјармити. Од тих њихових „донација“ Србија не види ништа. Србија је ту само проточни бојлер за прање пара. И сад долазимо до суштине и разлога зашто нацрт ГЗ има овакво решење о телесном санкционисању деце.

Странци не могу сами. Ипак им треба и ослонац и подршка домаћих еквивалената тих страних „експерата“: ради превођења тих закона на српски и прављења крпежа са постојећим српским законодавством. Ту наступа кохорта домаћих Јуда које за мрвице  (сваки полицајац зна да дилери наркомане праве са малим дозама наркотика, не са великим) тих грантова, донација или поклона обављају свој део посла. Превођење и крпљење.

Крајњи резулатат је гомила садржински нејасног и немуштог, културно страног, легислативно-технички неписменог и суштински неспроводивог, али по Србију и њен правни поредак катастрофалног законодавства. Па још ако Јуде приликом крпљења убаце мало (или много, што да не?) свог приватног интереса (пример: Закон о јавним бележницима), ето радости. Дајем читаоцима савет како ће препознати горенаведене. Најгласнији су у одбрани преведених крпежа. Зашто? Па добили су паре, морају да их оправдају. Иначе их неће ангажовати на следећим грантовима, донацијама, поклонима. (Из овог разлога јесу и биће бесплодни преговори адвоката са министарством око Закона о јавним бележницима док год се не промени састав преговарачког тима министарства).

При томе се питање стварне потребе Србије за доношењем таквих закона не поставља. Морају да се усвоје не зато што Србији требају него зато што странцима требају да доврше процес колонизације. Други разлог је тај што су масно плаћени. Иначе како би странци код куће раскњижили паре. Да ли је Србији потребан овакав закон?

Николај Данилевски у свом капиталном делу Русија и Европа објашњава преношење вредносних образаца једне културе у другу на примеру калемљења. Све нас су деде, водећи нас у воћњак кад смо били мали, научили да се племенито воће, рецимо кајсија, калеми на шљиву зато што је она отпорна и жилава. Једном таквом приликом деда ми је објаснио да ако хоћемо да добијемо квалитетну касјију из таквог калема, морамо стално да чупамо све изданке шљиве испод калема. Ако то не урадимо, биљка ће трошити животне сокове и на изданке шљиве испод калема и на изданке кајсије изнад калема, па неће ваљати ни плод кајсије, ни плод шљиве.

Иста ситуација је са овим нацртом закона. Он „калеми“ у нашу културу једну нама страну и нову вредност која не може да се „прими“ јер странци и њихови домаћи сатрапи немају времена и снаге да ишчупају све остале изданке. Сувише других вредности наше културе би морало да буде „почупано“ и замењено новим да би овај закон имао смисао. Наша култура не треба законе против кажњавања деце зато што ми физички не злостављамо децу. Стање је управо супротно, често су деца презаштићена, а не пребијена. И не само деца, већ сви чланови породице.

Западњачке индивидуалистичке културе имају свој извор у протестантској верској етици. Она све појединце, па тако и децу, охрабрују да се рано осамостале, прво у оквиру породице, а затим и ван ње. То значи да породични односи нису ни из близа тако тесни и снажни као код нас. Деца се већ у породици осамостаљују, а када је напусте бивају препуштена сама себи. Онда није ни чудо да их физички малтретирају и злостављају по школама, интернатима, касарнама, болницама, лудницама, спортским клубовима, затворима итд. С друге стране, наша култура саборности, која има извор у православној верској етици, изузетно снажно подупире све облике колективних друштвених бића, па тако и породицу и породичну солидарност. Она деци не да се отргну из тог окружења мислећи да их тако штити.

Породична солидарност, у породици и изван ње, за нас је још увек снажна вредносна категорија, деца се далеко касније осамостаљују и дуго уживају њену заштиту. Зато људи васпитани у нашој култури у највећем броју случајева не злостављају децу. Управо супротно. За онај мали број будала међу нама који заиста физички малтретирају своју децу, постојећи закони и судови су, не довољни, већ непотребни. Прекор који друштво упућује ономе ко на било који начин малтретира децу је тако јак, да кривична репресија једва да је потребна.

Тоталне забране физичког санкционисања деце производ су култура које познају злостављање деце (зато што су деца врло рано остављена без заштите породице, у њој или ван ње, или ту заштиту уживају у далеко мањој мери) као озбиљан проблем, па га и решавају на озбиљан начин. Културама као што је наша, која злостављање деце у највећем броју породица не познаје, нису потребна таква радикална решења, а ако нам на силу буду пресађена неће се накалемити.

Говорио је мој деда: „Шљива је увек била сувише јака.“       

(Аутор је професор кривичног права и шеф Катедре за кривично право и криминологију Правног факултета Универзитета у Новом Саду)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће на предстојећим председничким изборима бити другог круга?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер