среда, 24. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Косовско „ресетовање“ или спин – питање је сад
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Косовско „ресетовање“ или спин – питање је сад

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 02. октобар 2012.

Права бомба је пукла на иначе рутинској и предвидивој изборној скупштини српских напредњака, на којој је Александар Вучић једногласно изабран за председника СНС, а доскорашњи партијски лидер, председник Србије Томислав Николић, поручио да ће Србија у даљем процесу европских интеграција имати своје услове, јер „нема разлога да трчи за датумом и папиром“.

У свечаном делу скупштине СНС у центру "Сава" Николић је, јавиле су агенције, рекао да Србија жели да припада европској породици и да жели да сарађује, али да никада, „док постоји Српска напредна странка и друге политичке странке у Србији“, неће дати оно што је њено. “Без Косова и Метохије би се осећали као човек у велелепној палати који је на смрт болестан", рекао је он и напоменуо да је „десет година трчања Србију довело до просјачког штапа и да ће сада мало да мисли о себи“.

Могу замислити како су се током викенда загрејали дипломатски телефони по београдским амбасадама, активирали „обавештени“ – и обавештајни –  извори и локална „дубока грла“ са само једним али вредним питањем: „Шта би то сада требало да значи“. Односно, да ли је у питању само (не)вешти председников спин, или је ипак на помолу озбиљан заокрет српске државне политике, нарочито оне према Косову и Европској унији? Да ли је то само Николићев вербални анестетик намењен српској јавности и бирачком телу које га је изабрало, или одлучан државнички закључак донет након дубоког промишљања и сусрета са Владимиром Путином, с једне, и бројним западним политичким личностима, с друге стране.

Иако се лично са поменутом изјавом слажем у целости (на страну мала стилско-садржинска збрка, то јест, како смо то, све јурећи за „велелепном палатом“, стигли до „просјачког штапа“!?), мислим да о томе шта она тачно значи не треба превише лупати главу. Наиме, веома брзо ће се то видети и показати само. Косово (и Метохија) је најбољи и најпоузданији српски политички лакмус и ту слабо помажу спиновања и политичко-маркентишке рецептуре. 

Скренуо бих, међутим, пажњу и на једну, разумљиво, много мање запажену изјаву бившег председника и још увек актуелног лидера ДС, који је, говорећи на тему нових услова и уцена из Брисела и Берлина, рекао да не жели да оптужује нову Владу или новог председника, али да „треба бити свестан да свака политичка промена у Србији носи нова условљавања“. Управо тако. И ово потписујем. Само не могу а да се не запитам да ли је тога што сада говори Тадић био свестан и 2007/8. када је дословно у предвечерје проглашења косовске независности форсирао председничке изборе, слао двосмислене поруке у вези са Косовом и подстицао нездраву политичку поларизацију и антирадикалску хистерију у друштву? Да ли му је макар пало на памет да таквом политиком, свесно или несвесно, помаже све оне снаге у земљи и иностранству које раде на отцепљењу јужне покрајине – и да оне помажу њему?!

Иако пристојан човек не може а да не осети мучнину при погледу на актуелно медијско иживљавање над Тадићем – у којем, разуме се, данас коло воде управо они медији који су до пред сам други круг, па чак и за време изборне ћутње, најпрљавије нападали Томислава Николића – чињеница је да је он својим, изгледа, сасвим искреним веровањем у политику „двоструког колосека“ можда највише одговоран за актуелну конфузију и жалосно стање на „косовском фронту“. И зато има неке правде што га је СНС на крају срушио његовим сопственим оружјем – унутрашњеполитичком поларизацијом и двосмисленим (али „обећавајућим“) порукама по западним престоницама и дипломатским кулоарима. Али убеђен сам да ни садашњи победници, иако упорно, и након свег досадашњег искуства, како Тадићевог, тако и свог, покушавају да оживе леш звани „и Косово и ЕУ“, неће моћи да побегну од тог косовског крста и усуда.  

А ствар је заиста мало чудна. С једне стране, највеће политичке странке у власти и опозицији, гласан и утицајан НВО сектор, западни амбасадори, представници ЕУ, ММФ-а, водећи медији, највећи број новинара и аналитичара и, што је најважније, атмосфера да је ту све већ готово и одрађено. А са друге, наизглед, скоро ништа. У парламенту, само релативно малобројни и млаки ДСС, при томе још додатно обезубљен ишчекивањем да га позову у београдску или републичку власт. Ван парламента, растројени радикали у потрази за изгубљеним временом и мудри „дверјани“ (који, изгледа, много више воле да се баве „сигурицом“ попут геј-параде, него да се озбиљно конфронтирају са властима и Западом на „неперспективној“ и медијски неатрактивној косовској тематици). Плус малобројни патриотски интелектуалци и медији, ем прилично неутицајни, ем, уз ретке и часне изузетке, делимично и сами склони да „спусте кресту“ и одложе свој критички национални дурбин само ако им се у перспективи појави каква вајдица, положај и синекура. Све у свему, када се погледа овај видљиви однос политичких и медијских снага, постаје право чудо што да на плану предаје и продаје Косова није учињено још и много више, односно још много горе од овога што је учињено.

Зато и верујем да ипак још није све изгубљено када је реч о српској решености да се бори за свој територијални интегритет. Заправо, лако је мојим саговорницима по ретким ТВ емисијама у којима се још уопште третира неко смислено политичко и државно питање да позивају на „храбро“ суочавање са реалношћу, кукају над „протраћеним парама“ и подстичу ову, као и ону претходну власт, да се што пре „ратосиља“ Косова. Што би рекао песник – „по њима се ништа неће звати“. Али Николић и Дачић се, свиђало нам се то или не, и свиђало се то њима, или не, „уписују у историју“. И, њима, ма колико „трезвени“ и „прагматични“ били – а очигледно не би стигли ту где су да нису поседовали поменуте особине – њима, дакле, није и не може бити свеједно, и то не само због рејтинга и избора, да ли ће у тој историји бити записано да су, сто година након Кумановске битке, они били на челу Србије у тренутку када је она дефинитивно одустала од борбе за Косово. Ту ће им од слабе помоћи бити позивање на Кацина и Филеа, резолуције Европског парламета и вађење како је „то све већ Милошевић изгубио", односно, „Борко парафирао“.   

Зато, уз ризик да испаднем наиван или „оптимиста“ – што ми се баш и не дешава често – рекао бих да нас, по свој прилици, чак и независно од воље главних актера, ипак чека одређено ресетовање досадашње политике „ЕУ нема алтернативу“.     

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер