четвртак, 26. мај 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Србија на Западу и Истоку
Политички живот

Србија на Западу и Истоку

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
уторак, 10. мај 2022.

Нису се смириле ни после изборна догађања а већ се остварује увелико предвиђена ситуација у којој се све снажније и неприкривено отвара питање што доследнијег усклађивања спољне политике Србије, као кандидата за улазак у ЕУ , са њеним актуелним политичким захтевима а односе се пре свега на увођење санкција Руској Федерацији након почетка рата у Украјини.

Тиме би се наша земља коначно придружила не само „цивилизованом и демократском „свету већ би се дефинитивно окренула Западу и безусловном поштовању међународног права. Окретање према неопходности увођења санкција Руској федерацији представља се као могућност да буду одлучније подстакнути процеси учлањивања Србије у ЕУ као заједници демократских и цивилизованих европских нација.

Још пре одржавања протеклих избора могао се приметити како у државним про-режимским али и у тзв. "независним и објективним медијима" јасан заокрет у односу на Русију и њену политику у нашој земљи. Свакодневно се одиграва снажна и свеобухватна медијска припрема за спровођење „историјске“ одлуке о дефинитивном окретању Србије ка Западу као једином могућем и прихватљивом путу који она мора да следи ако жели да поново буде на правој страни историје.

Још пре одржавања протеклих избора могао се приметити како у државним про-режимским али и у тзв. "независним и објективним медијима" јасан заокрет у односу на Русију и њену политику у нашој земљи. Свакодневно се одиграва снажна и свеобухватна медијска припрема за спровођење „историјске“ одлуке о дефинитивном окретању Србије ка Западу

Могу се чути и мишљења да одлука о нашем дефинитивном окретању Западу нема никакву реалну и функционалну алтернативу и да је то и израз наших историјских тежњи још од времена подизања Првог српског устанка и стварања независне државе. Такође се користи аргумент да овога пута не смемо да пропустимо јединствену прилику као што је то урађено у време рушења Берлинског зида и реалног социјализма.

Морамо се окренути Западу и тачка изговорила је недавно истакнута чланица Г17 Сузана Грубешић а сада у улози френетичног и свеприсутног пропагатора Србије на Западу.

У овом пропагандистичком походу настоји се поништити и минимизирати улога Русије у нашој историји а иде се дотле да се тврди "да нам она никада у историји није помогла", напротив, "само је штитила и заступала своје империјалне интересе", као и свака бескрупулозна велика сила.

Сада се као један од изузетно важних доказа ове тврдње наводи „крунски“ доказ о тридесетој годишњици увођења изузетно тешких санкција СРЈ за које је гласала и Русија у Уједињеним Нацијама. Само се изоставља да се каже да је то била Јељцинова Русија која је имала неподељену подршку Запада у спровођењу „демократизације „ и разарања Русије као независне и суверене државе.

У овом пропагандистичком походу настоји се поништити и минимизирати улога Русије у нашој историји а иде се дотле да се тврди "да нам она никада у историји није помогла"

И то се наводи као валидан доказ да од Русији ни данас не можемо очекивати да ће се другачије понашати од постојећих великих сила од којих се сасвим нормално може очекивати и прихватити да примењују дупле стандарде и брутално крше норме међународног права када је то њима у интересу јер оне баштине и увек само заступају и бране европске вредности и цивилизовани демократски свет.

О томе је пре неколико дана   јасно сведочио и амбасадор САД у Србији К. Хил у изјави коју је дао за Глас Америке. До које мере иде ово непринципијелно и лицемерно залагање за наше дефинитивно окретање Западу могло се видети и у позиву неуморног евро-атлантског пропагандисте Бошка Јакшића који је недавно у Политици/ и она се као и увек без остатка сврстала у промењени приступ државне политике према Русији/позвао да морамо овога пута без оклевања пружити безрезервну подршку А. Вучићу ако уведе Руској Федерацији санкције, јер једино тако ће он постати знаменита историјска личност. Тада ће добити својеврсни опроштај за досадашњи аутократски начин владавине, беспримерно гушење слободе говора, сламање правне државе и поделе власти, разарање демократских институција, свакодневно кршење устава, разгранату корупцију злоупотребу и пљачку буџетских средстава, клијентелизам, разобручени популизам, ширење мржње и хушкачког јавног говора.

Он ће поново постати незаобилазни фактор одржања стабилности и мира у овом турбулентном региону, као наша фарсична верзија Де Гола/ наводи се пример повлачења Француске из Алжира/ јер ће се на тај начин увођењем санкција Руској Федерацији отворити и толико пута захтевано признавање косовске псеудо државе . А Косово и Метохија је у тумачењу тзв. грађанистичких и лево-зелених идеолошких јуришника, иначе спремних да подрже А. Вучића у његовој „историјској“ одлуци о увођењу санкција Руској Федерацији, воденични је   камен о врату Србије којег се што пре треба решити ,а сада је се указује јединствена прилика. Јасно је да ће самозвана про-европска и грађанистички оријентисана политичка групација прећи лако преко свих претходно изречених осуда А. Вучића само ако коначно дефинитивно окрене Србију ка Западу и тиме омогући њен останак у посвећеном европском клубу. Као да Србија није увек била део Европе а изгледа да сада то мора да изнова показује и да буде послушни следбеник политичких и економских интереса ЕУ и САД.

Непрестано инсистирање да Србија данас мора да се определи између Запада и Истока само говори до које мере је опредељење за европски пут Србије оптерећено идеолошком једностраношћу, поништавањем наше историјске традиције и националног идентитета, искључивошћу и посебном врстом политичког секташтва и симплификаторства .

То је најбоље демонстрирао Иван Вејвода у разговору за Нови Магазин насловљен са Србија не може да иде ка Истоку.“Без обзира на састав коалиције на републичком нивоу, без обзира на симпатије или повољно мишљење већине грађана Србије о Русији сматрам да Србија не може да иде ка Истоку. Србија никада историјски није ишла ка Истоку. Ми смо одувек били окренути Европи. Ако бисмо се определили за Исток, то би се могло упоредити са одлуком Албаније 60-тих година прошлог века када су прекинули односе са Совјетским Савезом, приближили Кини и постали потпуно изоловано, затворено острво с тоталитарним режимом. Свако ко буде на власти мора да буде суочен са реалношћу, а то је да живимо и привређујемо захваљујући јаким привредним односима са ЕУ, те да нема другог пута за Србију осим европског. Сигуран сам да Србија неће покушати да било шта уради војно по питању Косова. Србија може да брани српски народ на Косову само кроз успешне преговоре и економску помоћ али не и војно. Исто важи и за БИХ“.

Ако нисте до сада имали прилику да јасно видите како изгледа колонијални начин управљања и мишљења али и исти такав приступ Србији онда сте то могли сагледати у овом разговору, јер на нама је само да послушно извршавамо налоге које добијамо из Брисела и САД и Србија неће бити изоловано острво а при томе не сме ни да помисли да војно брани свој територијални интегритет и заштити српски народ од напада и терора којем је непрестано изложен на Косову и Метохији.

Иван Вејвода није нашао за сходно да спомене ко је зауставио преговоре о Косову тиме што није спровео најважнију ставку бриселског споразума већ девет година о формирању Заједнице српских општина, а није се ни осврнуо ни на насиље којем су изложени Срби на Косову и Метохији, забележено је у 2021 години више од 200 напада на Србе и њихову имовину. Остају неми представници међународне заједнице и на стварање и наоружавање тзв. косовске војске. О томе нема њиховог јасног и делотворног одређења и реаговања, осим што се обе стране непрестано позивају на уздржаност. И то се вероватно уклапа у јачање поштовања европских вредности .

До којих граница иде овај ултиматум о дефинитивном окретању Србије ка Западу може се видети из епохалног увида антрополога Ивана Чоловића , он је дошао до изузетног открића да српску љубав према Путину надахњује наша мржња према Западу. “Код нас су од сврставања уз ратника Путина многи профитирали како тобожња левица по имену СПС тако и тобожњи патриотски фронт који окупља профашистичке странке и организације“. Овог политичког активисту на пољу помног откривања српског национализма, ксенофобије, клерофашизма у српском друштву одликује очигледна идеолошка искључивост јер којим је то „научним“ и „теоријским“ методом успео да утврди да је у основи тзв. српске љубави према Путину мржња према Западу. И како се ово велико откриће може довести у везу са све очигледнијим сврставањем уз А. Вучића грађанистичке, про-европске и антинационалистичке политичке оријентације којој Иван Чоловић   несумњиво припада.

Очигледно је да А. Вучић треба да у предстојећим данима ову ендемску српску мржњу према Западу једноставно анулира увођењем санкција Руској федерацији. На тај начин ће се Србија извући из "малигног пре свега путинофилског загрљаја" и више нећемо бити мали Руси на Балкану. Настаће права цивилизацијска и демократска идила.

Срби ће одмах престати да буду против цивилизације и модернизације и коначно ће моћи да докажу да су способни за европеизацију и модернизацију и на тај начин ће коначно успети да демантују, ако је то уопште могуће, грађанистичке и евро-атлантистичке идеологе и трбухозборце који иначе своју политичку и идеолошку агенду заснивају на неаргументованој и често отворено расистичкој тврдњи да су Срби једино спремни на самовиктимизацију, робовању националистичким митовима,одсуству свести о нужности модернизације и окретања Западу, зароњеност у примитивизам, популизам и ксенофобију.

Када је у питању све отворенији и јачи притисак да се Србија дефинитивно определи за Запад губе се из вида елементарне чињенице везане за историјске токове у којима се развијала и налазила Србија у свом историјском и цивилизацијском развоју и то још од средњег века , османске владавине, ослободилачких покрета и стварања модерне српске државе у 19 веку и формирања Југославије.

Србија је била окренута Западу и то нико не може довести у питање али она је исто тако била изложена различитим утицајима са Истока и то је сигурно неразлучиви део њеног историјског искуства и националног идентитета.

Ко може спорити утицај Византије или Турске на историјски и друштвени развој Србије. То би била недопустива симплификација и пренебрегавање мултиперспективности и сложености српске историје. Треба погледати само књигу Миодрага Поповића Памтивек у коме он даје анализу Вуковог српског Рјечника и моћи ће да види који су све линвистички и цивилизацијски слојеви били заступљени и присутни у српском друштву и језику.

Зато свака пре свега идеолошка и политикантска искључивост садржана у секташком позиву да се Србија мора по сваку цену и дефинитивно определити за Запад само је израз дневно политичког захтева да се Србија придружи самопроглашеном слободном, демократском и цивилизованом свету у коме су доминантне европске вредности. Када се већ толико говори и инсистира на поштовању и одбрани европских вредности ваљало би се подсетити на ове речи Самјуела Хантингтона.“Запад је освојио свет, не надмоћношћу својих идеја, вредности или своје религије, него својом надмоћношћу у примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу, незападњаци никада.“

Да ли одлука Вестминстерског суда за прекршаје у Лондону да изда налог за изручење оснивача Викиликса Џулијана Асанжа САД спада у корпус поштовања сада већ неупитних европских вредности

Да ли одлука Вестминстерског суда за прекршаје у Лондону да изда налог за изручење оснивача Викиликса Џулијана Асанжа САД спада у корпус поштовања сада већ неупитних европских вредности или је то још један доказ да је Европа у ситуацији да само послушно спроводи политичке и безбедносне интересе и захтеве САД.

У недавно објављеном истраживању о односу грађана у Србији према ЕУ забележен је осетан пад проевропског расположења и он је последица пре свега односа ЕУ према Србији јер је непрестано изложена притисцима и бројним условљавањима и при томе она подржава стабилократски и ауторитарни режим А. Вучића у нашој земљи.

Рат у Украјини актуелизовао је питање вођења јединствене спољне политике ЕУ али је и довео у питање стварни значај и смисао европских вредности. На делу је данас отворени европоцентризами неприхватљива подела на Европу као оличење демократије и цивилизованости и остатка савременог света који се није придружио европској спољно политичкој агенди, све већој милитаризацији Европе , пре свега Немачке, да ли то значио да је ЕУ као мировни пројекат доведена у питање а странка зелених у Немачкој постаје најмилитантнија политичка групација.

Да ли то претпоставља да земље које не следе ове политичке процесе у ЕУ и САД не припадају цивилизованом и демократском свету или је то резервисано само за ексклузивни клуб ЕУ и САД .Очигледно је да ЕУ сада следи спољну политику и економске интересе САД што у највећој мери доводи у питање легитимност и смисао поштовања европских вредности, јер оне само служе у овим околностима као покриће за вођење посредног рата против Русије и развијања свеопште и незабележене русофобије и медијске сатанизације руског народа и његове културе.

У загребачком Јутарњем листу објављен је недавно текст „Мења се немачки поглед на властиту историју, што се може тумачити и као нова 'афирмација’ европских вредности“.

У том тексту се може наћи следећа тврдња: “Но, у Берлину се рат у Украјини осећа врло блиским. Снимак гранатираних украјинских зграда изгледају као немачки градови у Другом светском рату, а трећина од милиона избеглица, углавном жена и деце, који пристижу на железничке постаје, многе од њих овде подсећају на њихове родитеље или дедове и баке док су 1945 године бежали од руских војника.

У коментарима недавне посете групе америчких сенатора Србији се каже да се "за увођење санкција Москви нуди бржи пут у ЕУ и повећане инвестиције"

Питање немачке повесне ратне кривње такође поприма нијансе. Под Путином је службена руска политика покушала монополисати сећања на Други светски рат за изградњу билатералних немачко-руских односа“. Морамо да се запитамо где нас могу одвести нијансирање повесне ратне кривње немачког народа, али и убрзано наоружавање и војно ангажовање Немачке.

У коментарима недавне посете групе америчких сенатора Србији се каже да се за "увођење санкција Москви нуди бржи пут у ЕУ и повећане инвестиције". Каже се да ће финансијска помоћ бити свакако значајнија оног тренутка када Србија дефинитивно донесе одлуку да је део Запада. Америка може додатно да подржи српску привреду и подстакне своје инвеститоре да долазе и улажу овде.

Поред тога неопходно је радикалнопроменити антинатовско расположење које је доминирало у Србији и пре руске агресије на Украјину. Ево шта о том захтеву каже Ф.Ејдус са ФПН-а.“Тешко, због тога што у Србији не постоји страх од Русије као у Источној Европи и на Балтику. Напротив у Србији се годинама брижљиво пазило не само да рана од НАТО интервенције никада не зарасте већ да се претвори у БАЛСАМОВАНУ ТРАУМУ која је саставни део националног идентитета. Наравно.

Као резултат свега тога у Србији постоје дубоко уврежене анти –НАТО емоције које  ће још дуго бити саставни део политичког живота у Србији“. Наравно, као он као и многи други заступници и пропагатори НАТО и грађанистичког погледа на свет увек напад на СРЈ одређују као интервенцију а неће им се никада десити да изговоре просту чињеницу-да се радило о бруталној агресији НАТО Пакта на једну суверену земљу и то без одлуке Савета безбедности УН.Али зато Ф. Ејдус понавља већ уврежену мантру да због антинатовског опредељења и емоција постоји реална опасност да останемо не само на погрешној страни нове гвоздене завесе и на неодговарајућој страни историје јер истрајно и беспримерно негујемо балсамовану трауму везану за агресију НАТО Пакта на СРЈ.

Позив Србији да се придружи цивилизованом и демократском свету који поштује стандарде међунардног права/управо су они драстично срушени 1999 године у време агресије НАТО Пакта на СРЈ/и европске вредности још један је израз лицемерства западних великих сила и успостављања упрошћене слике стања и односа у Србији и на Балкану.Често се говорило да ЕУ обележава недостатак демократског легитимитета и тешко успостављање политичког јединства осим када је у питању садашњи однос према Русији и ширењу русофобије. И у Србији не постоје услови за успостављање политичког јединства када су у најважнији државни и национални интереси у питању, а то су показала и дешавања након окончаних избора.

Заступници става да Србија мора дефинитивно да се окрене Западу не постављају питање зашто њихов садашњи фаворит Александар Вучић није у изборној кампањи заступао став да ће након избора увести санкције Русији

Заступници става да Србија мора дефинитивно да се окрене Западу не постављају питање зашто њихов садашњи фаворит А. Вучић није у изборној кампањи заступао став да ће након избора увести санкције Русији. Било би интересантно видети како би тада изгледали резултати избора .Међутим за њих је сасвим прихватљиво да увођење санкција спроведе техничка влада без обзира што за такву одлуку не постоји већинско опредељење и расположење нашег народа.Али знамо да живимо у времену пост-демократије у коме већински изражена воља грађана не игра више никакву стварну улогу, она је само пригодан изборни декор а „историјске одлуке“ доносе „храбри и одлучни“ државници што може преко ноћи постати и А. Вучић.И то уз неподељену и акламативну подршку тзв. про-европских, лево-зелених и грађанистички оријентисаних политичких кругова који у суштини презиру и ниподаштавају наш народ који по њима није дорастао да следи европске вредности и спасоносне модернизацијске подухвате.

Ако поштујемо чињенице и позивамо се на неминовност реалне политике онда би било добро да се присетимо догађаја од 5. oктобра 2000 године. Тада је срушен ауторитарни и недемократски режим Слободана Милошевића уз велику подршку и неподељене похвале са Запада. Тада се Србија окренула Западу, поштовању и увођењу европских вредности, али ни тада то није била довољна гаранција нашег про-западног опредељења. Након само неколико дана , ДОС и влада коју је она формирала после одржаних избора али и премијер Зоран Ђинђић били су изложени сталним и озбиљним притисцима да се што пре решавају питања Хашког суда, статуса Косова и Метохије, као и суочавања са ратним дешавањима у Југославији.

Није било предаха за ову прву демократску владу након Другог светског рата и првог демократског премијера, што је и довело до сукоба у победничкој коалицији и суноврата демократске транзиције.

Ово је речито подсећање за све оне који данас фанатично заговарају увођење санкција Руској федерацији и дефинитивно наше окретање Западу. То ће бити само прилика да се успостављају поново познати захтеви под окриљем поштовања европских вредности и усклађивања са спољном политиком ЕУ.

После увођења санкција следиће резолутан захтев за решавање косовског чвора и признања независности државе Косова, пацификацију српског питања у Црној Гори,   а онда следе условљавања везана за Републику Српску а биће отворено и питање Војводине и Санџака.

Толико смо ипак научили од историје, те непоуздане и ћудљиве учитељице живота. Надам се да јесмо!!!

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер