среда, 19. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Бирам бојкот и поштовање начелности у политици
Политички живот

Бирам бојкот и поштовање начелности у политици

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 29. април 2024.

 Баук бојкота кружи већ дуже времена нашом разореном политичком сценом. Нема политичког аналитичара, представника политичких странака или невладиних организација који се баве изборним условима и демократским процедурама а да нису заузеле став о оправданости или узалудности овог начина политичке борбе као могућег одговора на постојећу све дубљу и злослутнију политичку и друштвену кризу насталу након јасно доказане изборне крађе на парламентарним и делимичним локалним изборима одржаним 17 децембра 2023 године. Питање бојкота посебно је добило на значају након расписивања поновљених локалних и београдских избора а пре тога је расправа о легитимитету била у центру пажње наше јавности, све док странке опозиције нису преузеле мандате у Народној скупштини и тиме дале толико потребан легитимитет напредњачком режиму. Када се водила политичка акција за доказивање очигледне изборне крађе у Београду А. Вучић је непрестано говорио да он не жели крњи легитимитет формирањем већине (куповином неколико тзв. опозиционих одборника) у градској Скупштини и на тај начин је изузетно важно питање легитимитета успео да анулира и обесмисли што је како се то касније показало једино њему донело стварну политичку корист. Опозиционе странке окупљене око про-европске Коалиције Србија против насиља концентрисале су своју политичку борбу пуних четири месеца око захтева за стварање услова за слободне демократске изборе у Београду и у преосталим локалним самоуправама. Оне су се определиле да користе три правца деловања-интернационализација изборне крађе на претходним изборима што би довело до формирања одговарајуће комисије ЕУ чији би задатак био да испита наводе о изборној крађи, активност кроз институције система и позивање грађана на протесте.

Питање бојкота посебно је добило на значају након расписивања поновљених локалних и београдских избора а пре тога је расправа о легитимитету била у центру пажње наше јавности, све док странке опозиције нису преузеле мандате у Народној скупштини и тиме дале толико потребан легитимитет напредњачком режиму

Ниједан од ових облика деловања није дао опипљиве резултате, дошло је до пасивизације и деморалисања грађана због неуспеха на претходним изборима и проевропска Коалиција Србија против насиља ушла је у преговоре са председницом Народне Скупштине користећи преосталу институционалну прилику да уђе у понуђени “дијалог“ са представницима напредњачке власти дајући им тако могућност да покажу своју“ добру вољу“ и „конструктивност“, што је само још једна у низу маркетиншка представа за унутрашњу политичку употребу и показивање тзв. међународној заједници спремност да се учествује у нормализацији нашег политичког живота.

Након прве седнице колегијума Народне Скупштине на којој је се водила расправа о спровођењу препорука ОДИРА и прихватања три минимална услова опозиције за одржавање предстојећих локалних и београдских избора било је сасвим јасно да представници напредњачке власти неће прихватити ове захтеве и да је њихова очигледна намера била и остала да што више обесмисле овај тзв. преговарачки процес купујући време и фингирајући дијалог. Одричући се првобитног максималистичког захтева за поништавање децембарских избора на свим нивоима про-европска Коалиција Србија против насиља и Коалиција НАДА потписали су са иницијативом ПРО-ГЛАС, стварајући тако што шири и свеобухватнији друштвени покрет у борби за слободне и демократске изборе, неколико минималних услова чија је суштина била у ставу да „Поновљени београдски избори у кратком временском року и одсуству промене изборних услова неће бити ни слободни ни поштени и на њих не пристајемо“. И то је била кључна тачка како се касније показало након тзв. преговора и дијалога про- европске опозиције чије је изневеравање довело у питање принципијелност и доследност у доношењу„већинске „одлуке да се ипак изађе на београдске и остале локалне изборе без обзира што је добијена само начелна сагласност о намери владајуће олигархије да учини што је могуће више у испуњавању изборних услова предвиђених препорукама ОДИРА.

Прихватање трећег услова опозиције за спајање београдских и локалних избора само је израз добре воље и господарске милости А. Вучића и његов добро познати маркетиншки маневар којим он само потврђује свој диктаторски начин владавине

Међутим, било је за очекивати (јер то је већ толико пута коришћени политикантски маневар А. Вучића) да ће он 18. априла, пошто су већ раније Зелено леви фронт и Покрет слободних грађана одлучили да изађу на изборе, донети одлуку да се споје београдски и локални избори. И на тај начин је бацио мамац и осталим чланицама Про-европске Коалиције Србија против насиља као што је то учинио и 2020. године спуштањем цензуса у току изборне кампање на три посто и тако разбио могућност спровођења бојкота. Он је искористио прву пукотину у до тада јединственом и усаглашеном проевропски и грађански оријентисане опозиције и Коалиције НАДА, овим потезом успео је да им из руку избије главно политичко упориште оличено у јединственом наступу опозиционих странака на изборима , као главног захтева грађана са њихових протеста, што је и донело озбиљан и веома респектабилан резултат на претходним парламентарним и локалним изборима. При томе било је јасно да су грађани наградили опозиционе странке што су следиле њихове захтеве за обједињавање опозиције и ниједна опозициона странка не треба да се заварава да то показује њихову политичку снагу и укорењеност у бирачком телу.

Представници про-европске Коалиције Србија против насиља који су донели одлуку да учествују на предстојећим изборима, позивајући се на фундаментални принцип већинског одлучивања, без обзира што су и они свесни да напредњачка власт нема стварну намеру да испуни њихове минималне захтеве изнете на тзв. преговорима и дијалогу у Народној Скупштини. Прихватање трећег услова опозиције за спајање београдских и локалних избора само је израз добре воље и господарске милости А. Вучића и његов добро познати маркетиншки маневар којим он само потврђује свој диктаторски начин владавине. Посебно је занимљиво да се на тај начин одлуком „већинског“ дела про-европске опозиције дат и пристанак да се прихвати напредњачка политикантска мантра о неопходности одржавања стабилности у политичком животу Србије јер то омогућава и њихов излазак на изборе док би заговарање и спровођење бојкота ових недемократских избора нарушило политичко јединство које изнад свега оличава А. Вучић. Сви про-режимски медији донели су вест о томе да су након „преговора и дијалога „ у Народној Скупштини испуњени сви захтеви и услови које су поставили представници про-европске Коалиције, али и Коалиције НАДА и иницијативе ПРО-ГЛАС-а .Оваквим исходом преговора очигледно може бити задовољна само напредњачка власт јер је постигла свој главни циљ, обесмишљавање захтева за слободне и демократске изборе, ширење конфузије у редовима опозиционих бирача и разбијање јединственог наступа опозиције.

Оваквим исходом преговора очигледно може бити задовољна само напредњачка власт јер је постигла свој главни циљ, обесмишљавање захтева за слободне и демократске изборе, ширење конфузије у редовима опозиционих бирача и разбијање јединственог наступа опозиције.

Као што је у време изборне кампање за децембарске изборе успео да искористи странку Заветника и елиминише могућност националног окупљања у јединствени изборни политички блок који би могао бити изузетно снажан и утицајан политички чинилац у Народној Скупштини. Он би   свакако инсистирао на најважнијим националним и државним питањима везаним пре свега за критику катастрофалне и издајничке косовске политике А. Вучића али и довођење Србије у подређени колонијални положај у односу на САД и ЕУ. Исто тако је за њега било од пресудне важности да разбије јединство про-европске Коалиције Србија против насиља и себе представи као јединог гаранта стабилности и истрајног и непоколебљивог борца за српске националне интересе али и „ државника“ увек спремног да се супротстави великим притисцима ЕУ и САД, без обзира што је евидентно да прихвата и спроводи све њихове налоге и договоре а пре свега Бриселски и Охридски споразум. Он је и ову кампању за београдске и локалне изборе претворио у својеврсни референдум о најважнијим националним и државним питањима( опстанак Републике Српске, Косово и Метохија, пријем тзв. косовске државе у Савет Европе, спречавање доношења Резолуције Генералне Скупштине УН о Сребреници) и на тај начин потиснуо у задњи план најзначајнија питања везана за београдске и локалне изборе. Проблем је у томе што про-европска Коалиција Србија против насиља није се ни раније а то не чини ни сада, одговорно и промишљено оглашавала о овим изузетно значајним националним и државним темама што само показује да они немају свест, осим коалиције НАДА, да се не може водити делотворна и успешна политика у Србији а да се нема јасно одређена и профилисана национална политика.

Један од главних трбухозбораца и покајнички „дисидент“ у редовима СНС -а  при томе и редовни колумниста Политике као изразитог режимског листа Владимир Ђукановић, прецизно је одредио шта ови избори значе за опстанак напредњачке власти и самог А. Вучића.“ Нови пораз за опозицију значио би политичку смрт за највећи део њених лидера. Евентуални пораз власти био би почетак њеног круњења, посебно пред локалне изборе у више од сто локалних самоуправа у јуну, међу којима су градови попут Ниша, Новог Сада, Суботице, Зрењанина. Дакле битка за Београд овог пролећа је све осим избора. То је битка на све или ништа. Што се тиче саме кампање, немојте имати дилему да ће бити жешће прљава и испод појаса. Уосталом, улог је политички живот или политичка смрт. Када је такав амбијент онда се средства не бирају“.

И дочекао је свој тренутак када је Зелено леви фронт јасно показао, следећи пре свега своје партијске и секташке идеолошке ставове али и убеђење о својој “ нараслој „ политичкој снази и утицају, да ће изаћи на ове изборе, и то је био довољан видљив знак да је председница Народне Скупштине, коју иначе одликује велика самосталност у одлучивању, у консултацијама са А. Вучићем као чланом СНС-а (наравно да је заобиђен актуелни „председник ове странке) донесе одлуку о спајању београдских и локалних избора

Фингирани преговори о изборним условима само су омогућили А. Вучићу да добије потребно време и простор да искористи прво колебање у редовима уједињење про-европске Коалиције Србија против насиља. И дочекао је свој тренутак када је Зелено леви фронт јасно показао, следећи пре свега своје партијске и секташке идеолошке ставове али и убеђење о својој “ нараслој „ политичкој снази и утицају, да ће изаћи на ове изборе, и то је био довољан видљив знак да је председница Народне Скупштине, коју иначе одликује велика самосталност у одлучивању, у консултацијама са А. Вучићем као чланом СНС-а (наравно да је заобиђен актуелни „председник ове странке) донесе одлуку о спајању београдских и локалних избора. Одмах након овог владарског милосрђа А. Вучића уследила је „већинска“ одлука странака из коалиције Србија против насиља да изађу на предстојеће изборе уз образложење да су начелно прихваћени њихови захтеви, да се наставља борба за развлашчивање напредњачког режима освајањем поједини општина и Београда а да је могућност бојкота означена као политички суицид, бесмислени, прокоцкани и неделотворни начин политичке борбе али и дефинитивно просуто млеко. Главна аргументација за излазак на предстојеће изборе (из изражену бојазан да неће доћи до радикалније промене изборних услова) састоји се у томе да се не сме напустити борба и препустити и даље СНС-у општине, градови Ниш, Нови Сад и Београд, али је посебно наглашаван аргумент да ће се на тај начин обезбедити јачање страначке инфраструктуре   за следеће изборе и пружити заштита страначким активистима на локалном нивоу. Тако смо дошли у ситуацију следећи ову врсту образложења одлуке о изласку на изборе да су прилика и могућност стварања стабилније и снажније страначке инфраструктуре(након разбијања јединства опозиције сасвим неизвесне победе у неколико општина и градова) важнија од принципијелне и изнад свега доследне борбе за слободне и демократске изборе на чијој је основи и формирана проевропска опозиција и остварена сарадња са Коалицијом НАДА. Ова у основи политикантска и непринципијелна аргументација је још једном показала да је главна одлика нашег политичког и страначког живота одсуство начелности и поштовања постигнутих принципијелних договора и апсолутна доминација уских страначких али и личних интереса и отворено изневеравање изражене воље грађана за стварање услова за слободне и демократске изборе , јер они су својим протестима и активизмом показали да пре свега желе доследно залагање за демократске изборе уместо страначке трговине  и обезбеђивање њихових лидерских амбиција и синекура.

Уместо тога добили смо најаву да је дошло време за смену генерација унутар опозиције и да долази нови талас опозиционих политичких лидера ( Д. Веселиновић, П. Грбовић, М. Алексић и Р. Лазовић) и то пре свега грађански и про-европски оријентисаних странака које треба да преузму водећу улогу у редовима иначе нејаке и дезорганизоване опозиције, она и сада делује без јасне изборне и организационе стратегије. Када се сагледа деловање пре свега Зелено левог фронта (очигледно је да су они проценили да су довољно политички ојачали и да је дошло коначно њихово време да постану политички и идеолошки хегемон у редовима опозиције) и Покрета слободних грађана јасно се може видети њихов и изразити   и једнострани идеолошки приступ. Није наравно случајно да је њихова одлука о изласку на ове псеудо изборе уследила након(апсолутно неприхватљивог) присуства амбасадора САД К. Хила на седници колегијума Народне Скупштине .И тзв. независни , професионални и објективни медији у великој мери подржавају наступање те самоизвикане нове генерације опозиционих и евро-атлантистички оријентисаних лидера.

У недељнику Време један од веома неутемељено амбициозних претендената на водећу лидерску позицију Добрица Веселиновић (тешко је докучити и објаснити шта га за такву улогу препоручује) је пре доношења „већинске „ одлуке о изласку на изборе изјавио. “Питање данас за нашу Коалицију Србија против насиља- до тога ћемо доћи договором- јесте да ли ћемо остати у   овом формату, а мишљења сам да је он досегао свој лимит, односно да ће се тај формат мењати, ширити или сужавати. Али опет понављам: остајемо посвећени сарадњи и јединству опозиције и на то власт нема одговор. Ми, Зелено леви фронт, говорили смо да је овај формат потребно ревидирати али не у правцу тога да сва опозиција буде заједно на једној листи. Сматрам да сарадња са коалицијом НАДА не би извукла могући број људи на биралишта да би људи говорили: Не могу да гласам за тог и тог зато што је на листи са тим и тим“.

Најбољи одговор на ове очите примере идеолошког секташтва дао је филозоф Слободан Дивјак али он не допире до људи који нису спремни на стварни дијалог и уважавање политичких разлика без обзира што се толико позивају на узвишене принципе либерализма, европске вредности и поштовање политичког плурализма

Ови ставови су изнети пре доношење заједничке одлуке о изласку на изборе или бојкоту и он је сведочанство о идеолошком секташтву, искључивости , прецењивању сво тзв. лидерског   значаја и странке којој припада и никако нису доказ и израз посвећености сарадњи и остваривању јединстава опозиције. Напротив, они само показују политичку незрелост и недораслост ове политичке групације која је своје политичке, идеолошке и личне интересе и амбиције ставила изнад остваривања главног циља грађана- доследне и принципијелне борбе за слободне и демократске изборе. Светислав Крстић члан зелено левог фронта и професор Правног факултета у Београду је отворено негирао значај иницијативе ПРО-ГЛАС   заступајући став “ Али озбиљне политичке организације не може обавезивати политички став људи који су у тој области аматери. Политичке одлуке морају да доносе политичке организације“. О идеолошком ексклузивизму и секташтву сведочи и писац Дејан Атанацковић. “Све док се опозиција буде копрцала у муљу идеолошко-вредносне безобличности, остављајући по страни кључне грађанске и идентитетске борбе, све док будемо разглабали у нужности стапања левих и десних , са све онима за које се унапред зна или са извесношћу наслућује да играју за режим, и све док грађанска и европска Србија не буде имала своју јасну и доследну политичку опцију која се неће заједно са режимом крити иза Косова, која ће знати да нема ниједне друге победе осим победе грађанске и европске Србије, укратко, неће дотад бити ни подршке, ни покрића, ни снаге, ни политике да се било шта мења, сем да се обезбеди понеко место у позоришту бесмисла“. Драган Великић писац и истакнути борац за људска права и европске вредности демонстрирао нам је како изгледа његово виђење слободе мисли и толеранције.“ Мислим да је кључ у људима који не излазе на изборе, и зато немам разумевања за оне који на дан гласања остану код куће и чекају да неко други обави смену власти. Према таквима осећам само презир“. Најбољи одговор на ове очите примере идеолошког секташтва дао је филозоф Слободан Дивјак али он не допире до људи који нису спремни на стварни дијалог и уважавање политичких разлика без обзира што се толико позивају на узвишене принципе либерализма, европске вредности и поштовање политичког плурализма. “Хтео бих да истакнем да уједињена опозиција треба да одбаци уобичајену поделу на тзв. грађанске и тзв. националне, десничарске странке, јер она збуњује саме грађане. Ово истичем због тога што назначена подела замагљује главну опасност која се надвила над Србијом- а то је бујање антипарламентаризма за шта је најодговорнија садашња власт која разгорева климу антипарламентаризма, својим деспотским анти- демократским начином владавине, иако настоји да га прикрива парламентарном орнаментиком“.

Постоје и настојања да се бојкот стигматизује као испразно моралисање у политици, судећи по овако изнетом становишту морал нема шта више да тражи не само у нашем политичком животу. То је погубно мишљене везано за савремену појаву пост-демократије коју оличава негирање значаја и утицаја моралних и етичких принципа у вођењу политичких процеса. Управо је враћање морала и начелности од изузетног значаја за оживљавање самог појма политике која је данас претворена у прагматичну политичку вештину заступања реал-политике и поделу партијског плена

Без обзира што се у нашој јавности истрајно ствара утисак и атмосфера да бојкот као радикално средство политичке борбе нема смисла и да никада није дао озбиљне и политичке резултате и последице јасно је да ова диктаторска власт нема једино одговор на бојкот јер је он најозбиљније и делотворно средство којим се доводи у питање не само легитимитет избора већ пре свега успостављени диктаторски начина владавине . Без обзира што су опозиционе странке уласком у народну Скупштину дале легитимитет овом законодавном телу А. Вучић је   свестан да без конституисања Скупштине град Београда након одржаних локалних избора још увек поседује само како је он то назвао крњи легитимитет. Зато ће све учинити да не изгуби изборе у Београду , јер је не само политички улог изузетно велики и тиче се могућег рушења његовог дуго грађеног имиџа политичара који побеђује на свим изборима, од месне заједнице до републичког Парламента. Бојкот избора није израз пасивизације и одустајања од политичке борбе, напротив, он је активни израз коришћења права на побуну и непристајања на рушење основних демократских вредности и начела слободних и демократских избора, поделе власти и уважавања интереса и захтева грађана. Зато се и прибегава дезавуисању и обесмишљавању могућности бојкота јер се на тај начин изласком на ове унапред намештене недемократске изборе ствара привид вођења демократског процеса а у ствари се показује да се губи основна разлика између опозиционих странака које излазе на изборе и владајућих структура јер су спремни да учествују у својеврсној политичкој трговини занемарујући претходно постигнуте договоре о доследном залагању за остваривање услова за слободне и демократске изборе. Постоје и настојања да се бојкот стигматизује као испразно моралисање у политици, судећи по овако изнетом становишту морал нема шта више да тражи не само у нашем политичком животу. То је погубно мишљене везано за савремену појаву пост-демократије коју оличава негирање значаја и утицаја моралних и етичких принципа у вођењу политичких процеса. Управо је враћање морала и начелности од изузетног значаја за оживљавање самог појма политике која је данас претворена у прагматичну политичку вештину заступања реал-политике и поделу партијског плена.

При томе се инсистира да је опозиција која излази на изборе успела да оствари одређени помак и изнудила значајне уступке и тако дала легитимитет тзв. скупштинском дијалогу позивајући се на неопходност постизања и уважавања нужности компромиса како не би дошло до даљег продубљавања пост-изборне кризе. Б. Пекић није негирао потребу постојања компромиса у политици али треба водити рачуна о озбиљном и далекосежном упозорењу које је он изрекао.“ Компромис је стари, лукави глодар свих великих подвига. Код сваког компромиса о озбиљним стварима пресудно је питање да ли светлост коју смо добили вреди трошења свеће. Могао би се извести закон по коме је : корист од компромиса обрнуто је пропорционална његовој дубини, уколико је компромис већи, утолико је корист од њега мања, док вас они највећи по правилу, остављају празних шака“. Не треба пренебрегавати да бојкот уноси и динамику у наш умртвљени политички живот јер је једино он комбинован са другим политичким средствима политичке борбе(протести грађана, различите друштвене иницијативе, деловање и утицај јавности)довео до стварних уступака напредњачке власти што се огледало у смањивању изборног цензуса и скраћивању скупштинског мандата и орочавања функционисања владе чему смо и недавно сведочили.

Настала подела у про-европској Коалицији Србија против насиља на странке које су „већински“ одлучиле да изађу на локалне и београдске изборе и странака које су остале везане договором потписаним са ПРО-ГЛАСОМ у Марту месецу изнела је у први план питање доследности и придржавања постигнутих договора у борби за стварање услова за слободне и демократске изборе. Нарочито што је био постигнут споразум око доследног придржавања одлуке о доношења Уставног закона којим је предвиђено да београдски и локални избори буду у истом термину и то онда и у време када буду обезбеђени услови за демократске изборе предвиђени свеобухватним   спровођењем препорука ОДИРА. На овом предлогу Уставног закона су радили чланови правног тима про-европске Коалиције Србија против насиља залажући своје експертско знање и професионални углед. Доживели су да буду неодговорно дезавуисани од стране представника нове генерације опозиционих политичара, јер њихови страначки и лични интереси , политички прагматизам и могућност грађења страначке инфраструктуре били су снажнији и значајнији од доследне одбране темељних принципа демократског одлучивања и начела одбране достојанства и залагања за слободне изборе. О том су најбоље сведочили непосредни учесници у деловању правног тима, они свакако спадају у најзначајније факторе који су својим радом и знањем допринели разобличавању механизма изборног инжињеринга којим се и данас служи напредњачка власт без обзира што су дали начелну сагласност за спровођење препорука ОДИРА и прихватање минималних опозиционих услова.

Четвротомесечна неодлучност након децембарских избора 2023. године, ширење конфузије међу гласачима опозиције, неодговорно поигравање са начином борбе за демократске и слободне изборе али и са темом бојкота показало је вапијући недостатак озбиљне изборне и организационе стратегије опозиције али и одлучне и доследне посвећености да се страначки интереси и никада довољно суспрегнути лични интереси и лидерске сујете подреде захтевима и тежњама грађана како би се принципијелношћу и верношћу истрајној борби обезбедио што шири простор и услови за спровођење слободних и демократских избора

О томе је говорио професор Уставног права Танасије Маринковић, члан РИК-а испред про-европске Коалиције Србија против насиља „ Део коалиције СПН, странке које су ушле у изборни процес, те странке су напустиле борбу за изборне услове.На том састанку је јасно речено да ово о чему говоримо се уопште не односи на изборе заказане за 2. Јун. Да ли ће избори бити легитимни. Зависиће од излазности на њима. То ће показати да ли ће грађани пристали на ову игру А. Вучића. И биће вид легитимизације, не само свих оних кој изађу, тих избора, него легитимизацију крађе која се десила, јер нисмо наставили борбу, ми смо упркос свему томе окренули други образ, да нам се лупи шамар. Излазак на изборе је доношење поклона на руке А. Вучићу“. Ове ставове професора Танасија Маринковића додатно је аргументовала правница Софија Мандић чије је деловање у изборном процесу било од велике важности и значаја. У тексту Одговор кога нема она каже.“ Како је перцепција избора у Србији данас дијаметрално супротна од оне из 2020, одлука опозиције о изласку на изборе може бити само акт легитимизације избора из 2. јуна као слободних. Међутим, ако је излазак на изборе уједно и тачка на притисак да се изборни услови ускладе с демократским принципима, цена коју ће грађани Србије платити због изласка опозиције на изборе 2. јуна биће далеко већа од цене коју ће платити партијске структуре због неизласка на изборе. Ових дана, представници Коалиције Србија против насиља с правом су истицали да је при одлуци о изласку на изборе важно очувати заједништво. То је истина, али заједништво увек почива на заједничким циљевима и вредностима. Важно је било сачувати заједништво само ако оно опстаје на истим циљевима и визијама демократске будућности“.

Четвротомесечна неодлучност након децембарских избора 2023. године, ширење конфузије међу гласачима опозиције, неодговорно поигравање са начином борбе за демократске и слободне изборе али и са темом бојкота показало је вапијући недостатак озбиљне изборне и организационе стратегије опозиције али и одлучне и доследне посвећености да се страначки интереси и никада довољно суспрегнути лични интереси и лидерске сујете подреде захтевима и тежњама грађана како би се принципијелношћу и верношћу истрајној борби обезбедио што шири простор и услови за спровођење слободних и демократских избора.

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер