среда, 12. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > "Солидарно" са ЕУ - против Русије
Политички живот

"Солидарно" са ЕУ - против Русије

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Малбашки   
среда, 03. септембар 2014.

Одговор премијера Србије Александра Вучића на тзв. ед мемоар ЕУ распршио је ваљда последњу илузију код оних који су, упркос бројним чињеницама које говоре супротно, и даље веровали да ова влада озбиљно жели јачање сарадње са Русијом, и да има потенцијал да у неком тренутку направи проруски заокрет у својој спољној политици.

Тиме се и прича о политици неутралности „српске“ власти према сукобу Запада и Русије распрскла као мехур од сапунице. Позитивним одговором на диктат ЕУ, ова власт је, за нас очекивано, у овом сукобу фактички стала на страну Запада и суштински прихватила његово антируско тумачење украјинске кризе. Јер, у тексту „ед мемоара“ се јасно види да захтев упућен Србији да не проширује економску сарадњу са Русијом, са којим се „наша“ власт сагласила, проистиче из целине западног гледања на украјинску кризу у којем се Русија означава као агресор и кривац. Ово прво се стога не може експлицитно прихватити, а да се имплицитно не прихвати друго. Као што се не може безглаво срљати у ЕУ, а реално не прихватити независност Косова коју ова изричито и снажно подржава. Владајућа политика „и ЕУ и Косово“ једнако је илузорна као и политика „и ЕУ и Русија“ у ситуацији нараслог конфликта између ЕУ и Русије, када се не може више седети на две столице, већ се мора изабрати једна или друга страна. Ако си тада за ЕУ и њену политику према Русији, онда си против Русије, и обрнуто.

Садржај „ед мемоара“ је ноторан пример одавно познате империјалне „логике“, бахатости и лицемерја Запада. У њему се говори о „незаконитој анексији Крима“ као „јасном кршењу међународног права“ иако ту није реч ни о каквој анексији, већ о руском прихватању демократски изражене воље становништва Крима да живи у заједници са Русијом, а не више у Украјини у којој су власт незаконито преузели, кад већ говоримо о (не)законитости, антируски пучисти и острашћени русофоби. То је „кршење међународног права“ таман колико и некадашња одлука Источних Немаца да се присаједине Западним, коју је Запад здушно поздравио, или евентуална одлука Шкотланђана да се одвоје од Велике Британије, на референдуму за који видимо да за ЕУ није споран. ЕУ се, даље, бескомпромисно залаже за „територијални интегритет Украјине“, али кад је у питању био територијални интегритет СФРЈ, СРЈ и Србије, имала је сасвим другачију политику. ЕУ је за „мирно и дипломатско решење“ украјинске кризе, за „деескалацију сукоба и окончање насиља“, а до тог „мирног и дипломатског решења“ жели да дође увођењем санкција против Русије које су облик економског насиља, недипломатским притисцима на остале да те санкције подрже, и отвореним навијањем за Порошенка и остале представнике украјинске власти који управо саботирају мирно и дипломатско решење сукоба јер не желе да преговарају са легитимним снагама у источној Украјини, називајући их „терористима“.

По ЕУ, Русија „намерно дестабилизује суседну суверену државу“, а дестабилизација Украјине почела је заправо оног тренутка када су мајдановски побуњеници испрва мирно, а затим насилно, напали легалну украјинску власт која је одлучила да замрзне преговоре са ЕУ и окрене се јачању сарадње са Русијом. Ештон, Филе, читава булумента високих функционера и агитатора ЕУ походили су тада Кијев, и давали директну подршку пучистима, док, с друге стране, нисмо видели ниједног представника Русије да долази у Украјину и даје подршку Јануковичу. Није ли такво понашање ЕУ драстично кршење суверенитета и дестабилизовање једне државе која чак и није чланица ЕУ?!

На крају, ЕУ каже да жели својим директивама да „обезбеди јединство међународне заједнице“, а то јединство се постиже - без Русије и против Русије?! Њене санкције против Русије „имају јасну правну основу“, док су руске санкције против ЕУ, које су само очекивано и легитимно узвраћање истом мером, „одмазда за коју нема основе у међународном праву“?! Она је за „владавину права у трговинским пословима“, а сами извори у Европској комисији тврде да „гледано са чисто правног међународног становишта, од кандидата за чланство се не може тражити да зауставе своје компаније, извознике хране, које би желеле да удовоље већој потражњи руских партнера“[1]. Пошто је сасвим јасно да овакви захтеви изражени у „ед мемоару“ немају никакву правну основу, већ су чисто демонстрирање политичке силе и воље ЕУ, у Европској комисији истичу да је то „више питање морала и солидарности“ са ЕУ. „Ед мемоар“ стога проглашава „непријатељским и нефер“ покушаје других земаља да замене робу из ЕУ на руском тржишту. Из Брисела грме да то „није поштено“, и да су такве државе и појединци „ратни профитери“.

Заиста је трагикомично ово обрушавање ЕУ на „ратно профитерство“. Ко о чему, ЕУ о „поштењу“. Иста она ЕУ која је невиђено профитирала, економски и политички, само од разбијања СФРЈ, СРЈ и Србије (да не говоримо о осталим жариштима где је умешала своје канџе), потпиривања ратова на екс-ју простору, и даљем одржавању тензија у овом региону, да би се у њему одржавала као „посредник“ и „спасилац“. И не само да се од држава кандидата за чланство у ЕУ захтева да не помишљају на повећан извоз у Русију, већ се такво „поштење“, „морал“ и „солидарност“ траже од свих осталих који са ЕУ немају никакве географске и политичке везе?!

Земље Латинске Америке ће, по свој прилици, бити „непоштене“, „неморалне“ и „несолидарне“. Тако ће аргентински министри трговине и пољопривреде покушати у Москви да постигну брзи договор о извозу меса и житарица, а председница Аргентине Кристина Фернандес де Кирхнер се нада да би Аргентина овим потезом могла да ојача своје девизне резерве[2]. Заиста, колико је то ЕУ била солидарна са Аргентином када је, рецимо, ова земља недавно прогласила банкрот због потраживања предаторских америчких „хеџ-фондова“? Зашто би онда Аргентина имала моралну обавезу да сада буде солидарна са ЕУ?! Такође, Бразил је по хитном поступку издао дозволу за 90 кланица, како би могле да извезу пилетину на руско тржиште. Поред меса, у Русију ће стићи и веће количине бразилског кукуруза и соје.Председник Еквадора Рафаел Кореа одмах је одговорио на бриселски позив: „Нећемо тражити дозволу да пријатељима продајемо храну. А колико знам, Латинска Америка није део ЕУ”[3].

Ни у самој ЕУ ситуација није потпуно хармонична. Мађарски премијер Виктор Орбан је изјавио да је ЕУ увођењем санкција Москви „пуцала самој себи у ногу“, и најављује да ће тражити подршку других чланица ЕУ за побољшање односа с Русијом. А у Шпанији пољопривредници почињу да протестују и пале заставе ЕУ због већ осетних губитака услед немогућности да извозе робу на руско тржиште. Иначе, компензациони фонд ЕУ намењен за надокнаду штете настале због руских санкција вишеструко је мањи од вредности робе која је извезена на руско тржиште, уз то, многи производи и нису на листи за компензацију. Стога је сасвим нормално да у самој ЕУ расте незадовољство због њеног трговинског рата против Русије.

И док земље Латинске Америке и неке земље ЕУ реагују овако, увиђајући контрапродуктивност санкција ЕУ или тражећи шансу у руским санкцијама за јачање своје економије, Србија наставља са својом мизерном и аутодеструктивном, „безалтернативном“ про-ЕУ политиком, све у корист своје штете. ЕУ агитпроповац Тања Мишчевић каже да Брисел од Србије тражи „солидарност“ и „активну неутралност“. Оваква „активна неутралност“ наравно подразумева да сте активно за ЕУ, а што неутралнији и пасивнији према Русији. Питамо се да ли је ЕУ била солидарна према Србији када су јој увођене санкције, када је била бомбардована или када јој је отимана територија? Или је била управо страна која је спроводила и подржавала ову агресију против Србије? Чак и неки наши ЕУ лобисти, нпр. Иво Висковић, признају да су „тадашњи кандидати, а данашње чланице ЕУ заменили наша тржишта кад су нам уведене санкције“[4], а од Србије се сада тражи, и она на то пристаје, да не замени тржишта чланица ЕУ када су њима уведене санкције?! Шта је то друго него бесмислени мазохизам, солидарност са онима који не само да нису били солидарни, већ су били управо непријатељска страна кад је Србији било најтеже.

Портпарол европског комесара за проширење Петер Стано каже да је Србија „добровољно“ одлучила да уђе у ЕУ, и да сада има обавезу да се „у потпуности усклади са свим одлукама спољне политике ЕУ у време уласка у Унију“. Питамо се да ли Мађарска, чији премијер отворено контрира спољној политици ЕУ у овој ситуацији, такође има обавезу овог усклађивања, утолико пре што је чланица ЕУ, и шта ће ЕУ да уради поводом ње, и поводом свих оних растућих гласова критике политике санкција против Русије? Даље, ако Србија има обавезу да се усклади са овом одлуком ЕУ, неће ли имати обавезу да се усклади нпр. и са одлуком да мора званично да призна Косово да би ушла у ЕУ? Ово је већ реторичко питање, одговор се зна, и видљив је из све чешћих изјава политичара из ЕУ и њених држава чланица, пре свега из Немачке. У Станоовој изјави говори се да ЕУ почива на „владавини права“ и „поштовању људских права и слобода“. Баш лепо. У чему је онда проблем да Србија тргује са ким, како и колико хоће, је ли то њено право или не?

Ако за Станоа и њему сличне није спорно да је Србија „добровољно“ тражила да уђе у ЕУ, зашто је спорно да добровољно тргује са Русијом како она хоће? Ако Србија жели у ЕУ, да ли то значи да треба да буде против Русије? Оставља ли ЕУ икакву слободу својим чланицама и кандидатима за чланство у погледу њихове спољне политике, или тоталитарно захтева да се до краја подреде вољи моћника из Брисела? И овде се одговор сам намеће, на све стране видимо шта у пракси остаје од ЕУ „демократије“, „права“ и „слобода“. На крају, кад већ говоримо шта је „фер“ и „поштено“, било би фер и поштено да ЕУ надокнади Србији све оно што ће она изгубити због неповећања извоза у Русију. Јасно је да од тога нема ништа, јер такву надокнаду, како смо видели, неће добити ни чланице ЕУ. Стога је сагласност „српске“ власти са „ед мемоаром“ прихватање извесног и незанемарљивог економског губитка у име неизвесне, и најблаже речено, не баш исплативе ЕУ будућности.

Министар Љајић је у овој ситуацији још једном показао своју непринципијелност. Само дан-два пре уручивања „ед мемоара“ изјавио је да су „санкције САД и ЕУ према Русији због кризе у Украјини шанса за Србију да повећа извоз са садашњих 172 милиона долара на око 300 милиона долара до краја године“[5]. И не само то, него је имао и практичне потезе у том правцу, јер је, заједно са председником Привредне коморе Србије, разматрао могућност повећања извоза воћа и поврћа на руско тржиште са представницима удружења Плодови Србије[6]. Међутим, након „ед мемоара“ исти Љајић волшебно изјављује да „ми немамо могућности да осетније повећамо извоз, нити желимо да користимо ситуацију“[7]?! И то у истом интервјуу у коме каже да смо „у првих шест месеци ове године, када није било санкција ЕУ према Русији и контрасанкција, повећали извоз пољопривредних производа и хране у Русију за 68 одсто. Привреда има своју динамику и логику. Потражња из Русије расте“?! Дакле, невероватно колико је Љајић спреман да противречи самом себи. Чак и да су 128 милиона долара, које смо још могли добити због повећаног извоза у Русију, „промили“ спрам извоза ЕУ у Русију, како Љајић каже, а што није тачно, реч је о цифри која нија ништа мања од (наводних) донација ЕУ за санирање штета од поплава.

И док се на овим донацијама испод сваке части безгранично захваљујемо ЕУ, дотле смо спремни да сасвим лако, без имало колебања, одбацимо милионе долара из размене са Русијом. Са Русијом према којој на првом месту треба да будемо солидарни. Јер нити нас је бомбардовала, нити отимала територију, већ напротив, подржавала и бранила, понекад више него сама власт Србије, а у случају поплава брже и реално помогла много више него ЕУ. Зато би било морално да у овој ситуацији Србија управо игнорише бриселски „ед мемоар“, и покаже солидарност са Русијом, макар што ће извести једну јабуку или прасе више у Русију. Јер, кад је реч о солидарности, небитно је да ли је наш извоз Русима значајан и да ли за њега Руси могу наћи замену, што неки на власти користе као „аргумент“ да би релативизовали своје бешчашће прихватањем „ед мемоара“ . Битно је да покажемо да смо уз Русију у тренутку када је изложена неправедним санкцијама Запада. Као што је она била и јесте уз нас када смо изложени неправедном отимању Косова или природним непогодама.

Али авај, овакву моралну храброст и поштење немогуће је очекивати од „наших“ властодржаца. Незамисливо је да Николић, Вучић или Дачић кажу нешто попут председника Еквадора: „Нећемо тражити дозволу да пријатељима продајемо храну. А колико знам, Србија није део ЕУ”. Нисам сигуран да је Русија показала више пријатељства према Еквадору него према Србији. Ипак, од Вучића и осталих на власти можемо очекивати само мизерну скрушеност и сервилност према диктатима ЕУ, а несолидарност, самим тим не-пријатељство, према Русији. Колико Вучић не пристаје да се са њим разговара језиком силе, видели смо код самог начина уручивања „ед мемоара“ и његове реакције на то. Тај документ није послат из Брисела у седиште Владе или Председништва Србије, што би било у складу са дипломатским манирима који се иначе у њему промовишу, већ је Вучићу напречац уручен приликом обиласка градилишта у Обреновцу, и то од једног заменика. Већ познат начин комуникације Империје са њеним марионетама на окупираним територијама. Премијер једне суверене државе, који држи до части и интегритета своје земље, који заиста не прихвата језик силе, тај би папир згужвао и бацио. Али, Вучић дефинитивно није од те сорте. Уместо тога, он већ сутрадан организује званичну конференцију за штампу на којој објављује да пристаје на све што од њега, тј. од Србије, тражи ЕУ. Санкције против Русије нису (још) захтеване, тако да Вучићево „патриотско“ заклињање да их Србија неће увести не делује трезвеним посматрачима нимало уверљиво.

И како Вучић „оправдава“ своје слугањско покоравање вољи ЕУ, а против Русије? То да „наш“ пут у ЕУ „нема алтернативу“, и да ће ова власт урадити све што се од ње тражи да би у ЕУ ушла (исто важи за некадашњу власт, а садашњу ДС „опозицију“ која је подржала Вучићев одговор), није ништа ново. Занимљивије је кад Вучић каже да Србија ионако извози девет пута више у ЕУ него у Русију, тако да неко озбиљније повећање извоза није ни планирано, поготово не субвенције извозницима у Русију, па за некаквим притиском ЕУ у том погледу у суштини ни нема потребе. Шта Србија реално добија од такве економске спољне политике која је девет пута више окренута ЕУ него Русији, видимо из тога да Вучић мора да попуњава рупе у буџету отимањем од плата и пензија најсиромашнијих, док истовремено НИС који већински држи руски Гаспромњефт уплаћује чак 14 посто прихода буџету, двоструко више него што је било пре руских инвестиција у НИС[8].

И уместо да се руске санкције схвате као прилика да нешто променимо у редоследу својих извозних приоритета, и поправимо очајну економску ситуацију насталу због слепе и једносмерне политике везивања за ЕУ, нарочито ако се има у виду да за 95 наших производа не постоје царине за улаз у Русију (што су користили и страни инвеститори у Србији за пласман своје робе у Русију)[9], премијер јасно и гласно каже да влади не пада на памет да подстиче извоз у Русију, ни пре, а поготово не после „ед мемоара“. Извозне субвенције за Русију влада неће давати, али зато издашно даје субвенције и остале повољности за увоз из ЕУ (нпр. 10.000 долара по запосленом), да се на крају питамо инвестира ли овде ЕУ у Србију, или заправо Србија у ЕУ?! Вучић иначе стално позива инвеститоре из ЕУ, нарочито немачке, и обећава им рај за пословање у Србији, па је тако уочи конференције о западном Балкану у Берлину разговарао и са највећим немачким произвођачем меса. И тако, уместо да извозимо месо у Русију (Србија данас једина у Европи може да извози свињско месо у Русију[10]), ми ћемо га увозити из Немачке?! Има ли овде икакве логике, и промишљене и одговорне националне економске политике, или Србија једноставно, како рече један коментатор, плаћа пренадувани рачун ЕУ за хладну супу са мувом?!

Верни до бесвести ЕУ и његовом „ед мемоару“, можемо очекивати да ће ова власт блокирати све започете активности Привредне коморе Србије и Министарства пољопривреде у последње две недеље на плану појачаног извоза у Русију. Сваки покушај да се извезе више од Љајићевих „промила“ биће спречен у самом зачетку или најдаље на граници, када ће роба морати да се беспоговорно врати у магацине. Па ћемо тако увести санкције Русији тако што ћемо их увести самима себи! Све у славу ЕУ и у корист своје штете!


[9] исто

[10] исто 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер