субота, 24. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Студентски протест који (скоро) никога не занима
Културна политика

Студентски протест који (скоро) никога не занима

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Малбашки   
понедељак, 01. децембар 2014.

Кога је брига за Филозофски факултет? У неко друго време, вест да је Филозофски факултет Универзитета у Београду, тај вековни расадник револуционара, критичких интелектуалаца и политичке и културне елите Србије, блокиран већ скоро два месеца била би на насловним странама свих новина, и у ударним вестима свих телевизија.

Поготово у време огромне социјалне неправде и потпуне деградације свих друштвених вредности, у коме су политичари, синдикати, академици, економисти уметници и остали већ прокоцкали све што је остало од некада просперитетног српског друштва, неко би могао очекивати да ће студентски протест моћи да покрене земљу онако, како то остали нису могли. Али не на Филозофском факултету. Баш као што је српско друштво већ два месеца потпуно равнодушно према судбини студената најстарије високошколске установе у Србији, тако су и студенти који факултет блокирали потпуно равнодушни, како према судбини сопственог друштва, тако и сопственог факултета.

За последњих десетак година на Филозофском факултету сваких неколико година организовани су протести, а у пар наврата је студентима полазило за руком за преузму зграду факултета под своју контролу све док им Управа не испуни њихове захтеве. Ово није било претерано тешко, јер је Филозофски факултет традиционални епицентар студентског живота, па су протести на њему привлачили подршку бројних студената других факултета, који сличне акције не би могли спровести на својим факултетима, где су њихове колеге мање склоне активизму, а Управа има мање разумевања за ову врсту акција протеста.

Али за све те године, студенти ниједан једини пут нису захтевали побољшање квалитета школовања на Факултету – нису тражили озбиљније и строже испите, борбу против епидемије плагијата и преписивања на свим нивоима школовања, борбу против корупције, непотизма и лењости, ниједном нису тражили бољу, савременију и обимнију литературу, нити попуњавање наставног кадра да би се изашло на крај са превеликим бројем студената. Ако се изузме захтев за „попуњавањем библиотечког фонда“ који се налазио на крају листе једног давног протеста (и који су студенти заборавили истог тренутка када су им испуњени остали услови), сви захтеви студената сводили су се искључиво на неку од три теме – буџет, услов за упис године, бодови. А све ове три теме своде се на само једну – како што дуже остати на факултету у статусу студента, а да то не мора да се плаћа.

Без сумње, проблеми на које указују побуњени студенти нису измишљени. Да, школарине расту из године у годину, а факултети, баш као и Министарство образовања, користе несрећну „болоњску реформу“ као још један инструмент социјалног инжењеринга – бесмисленим и бирократизованим системом бодовања се брутално манипулише како би се, по потреби, допунио буџет, или смириле страсти међу студентима. Студент који упише факултет налази се у ситуацији да се правила његовог студирања, испитне и студентске обавезе, и количина новца која се на то троши мењају у току студија без икаквог смисла, упозорења, или правног основа. У том смислу је протест студената легалан, баш као што је условно говорећи легално и њихово право да блокирају факултет као равноправни чланови научно-истраживачке заједнице.

Али њихов протест није легитиман. Он није легитиман из разлога што су они до сада показали потпуну незаинтересованост за ту научно-истраживачку заједницу мимо ситних и мизерних привилегија које им студентски статус у српском друштву гарантује. Јер факултети попут филозофском данас у највећој мери представљају само једно забавиште за одрасле, црну рупу у коју се убацују млади, полетни и радознали људи, да би из ње изашли десет-петнаест година касније као средовечни, разочарани и незапослени. Уместо школе која би требало да ствара нове народне вође, друштвене реформаторе и моторну снагу српског друштва, Филозофски факултет је, попут толиких других у земљи, социјални инхибитор, који поткупљује најпродуктивнији део српског друштва буџетским студирањем, мизерним кредитима и стипендијама и повластицама за мензу и превоз у замену за социјални мир и мањи притисак на биро за незапослене.

И ниједан студентски покрет Филозофског факултета за последњих петнаест година није изашао да то каже отворено и јавно. Ниједан студентски протест није отишао у Немањину да тражи подизање квалитета студија (озбиљности и редовности предавања, квалификација наставног кадра, стргости и релевантности испита, вредности дипломе) на релевантан ниво, ниједан се није тражио да се за младе стручњаке у земљи обезбеди посао и услови за даљи рад и развој, ниједан се није жалио на то да се испити код професора полажу по скриптама, ако већ не на лепе очи, или реко корупције и непотизма. Не, студенти су у Немањиној тражили само једно те исто – буџет, услов и бодове, односно додатно обарање стандарда наставе и пролонгирање агоније на факултету.

Факултети у Србији прављени су по узору на озбиљне научно-истраживачке институције у развијеним земљама света, како су оне изгледале пре сто година, али тај утопистички систем више не функционише скоро нигде, јер већина друштава света или није довољно богата, или није довољно просвећена, или обоје, да створи институције у којима ће дозволити младим и талентованим да се слободно баве науком и истраживањем, „па колико год коштало, и колико год им времена требало“. Две институције српских факултета представљају пошаст високообразовног система и стоје у корену свих студентских протеста и комешања – а то су управо поменути услов и апсолвентски стаж. Идеја да неко може уписати наредну годину студија, а да није положио све испите претходне године (услов), или да може завршити студије, а да није положио све испите (апсолвентски стаж) на већини озбиљних факултета у свету била би извор бескрајног чуђења и збуњености.

Али држави више одговара да њена омладина буду вечни студенти, него да буду млади и гневни незапослени у цвету своје животне (и политичке) снаге. А студенти су себи допустили да буду поткупљени овом прикривеном социјалном помоћи, и свесно одлучили да се повуку на маргине друштва и баве својим бодовима, условима и буџетом, да би се онда чудили што је цело друштво равнодушно према њиховом „неиздржљивом положају“. Као и према неиздржљивом положају радника. И наставника. И лекара. И Срба на Косову. Списак је дугачак.

Када је у питању протест на Филозофском факултету, ситуација у којој се та институција налази данас веома лепо осликава стање српског друштва као средине, а однос студената и Управе однос српских грађана и српске државе. Први оптужују друге да су грамзиви, лопови и преваранти, други оптужују прве да су лењи, неспособни и аутодеструктивни. Ако у српском друштву важи парола „не можете нас ви тако мало платити колико мало ми можемо да радимо“, на факултетима важи „не ви нама тако мало предавати, колико мало ми можемо да учимо“. Оптужбе лете на све стране, и обе стране лажу и манипулишу када представљају саме себе, и обе стране су у углавном у праву када представљају оне друге. Студенти тврде да су им права нарушена, што је тачно, али претварањем Факултета у гето они врше насиље над својим колегама који хоће да се настава настави, и то насиље је већ попримило облик озбиљног нарушавања јавног реда, и то је такође тачно.

А поготово је тачно да одговорност за потпуни колапс факултета као институције сноси одговорност Управа факултета, јер је управо она (а не Министарство или Полиција) задужена да омогући услове за нормалну наставу на факултету. Управа је та која је бахато игнорисала захтеве студената док протест није ескалирао, Управа је та која је подигла температуру на факултету претећи студентима који протестују и хушкајући на њих наставнике и студенте који не протестују, затим гасећи струју и воду, и призивајући сукобе који ће омогућити да проблем из својих руку пребаце у руке Државе – исто као било која друга државна институција у земљи. И ако се сутра овај протест заврши, Управа ће бити крива за то што улаз на Филозофски факултет више неће бити слободан за све грађане, што је традиција стара безмало колико и високо образовање у Србији. Укратко, руководство факултета је протест и студентску блокаду решавало на исти начин на који је управљало свим осталим пословима на Факултету – катастрофално. И, без икакве сумње, Управа је друга страна медаље која је Факултет довела у бедно стање у коме се тренутно веома дословно налази.

Наравно, чиста је лаж да Филозофски факултет блокирају „најгори студенти“. Питање цене студирања није наиван друштвени проблем, и он се дотиче свих – и добрих и лоших, и професора и Министарства и Владе. Али је исто тако чињеница да тренутни протест није никаква „револуција“ која ће посрнуле факултете у Србији да дигне на ноге, већ само симптом опште беде Универзитета, друштвених и културних институција у земљи. А проблем који највише забрињава јесте то, што ни студенти, ни професори, ни држава очигледно не планирају да учине било шта да се овај проблем реши. Нити их се тај проблем дотиче. Јер прве (студенте) занимају само „буџет, услов и бодови“, друге (професоре) занимају само њихове плате и средства за њихове пројекте, а треће – државу и власт - социјални мир сада и овде. А сутра шта буде.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер