петак, 14. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Кампања против НИС-а у владином прелазном року
Економска политика

Кампања против НИС-а у владином прелазном року

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Малбашки   
уторак, 29. април 2014.

Енергетски гамбит новог премијера Србије

У тренутку када се формира нови/стари кабинет министара Србије под диригентском палицом новог/старог првог човека Владе Александра Вучића, догађај недеље и једино релативно изненађење свакако је „рокада“ ресора енергетике и инфраструктуре између Зоране Михајловић и Александра Антића, истовремено и једино „стварно“ изненађење које нам је мандатар приредио приликом састављања кабинета. Без обзира на чињеницу да је Зорана Михајловић, иначе Вучићев блиски сарадник и „ударна песница“ пропагандне машинерије његове СНС, „награђена за добар рад и лојалност“ (почасном) титулом потпредседника владе, у овој кадровској вртешци наизглед није било превише логике.

Тешко да је Вучић резултатима неког од својих министара могао да буде више задовољан од Михајловићеве – у мору осредњих до никаквих резултата претходне, свеже реконструисане „експертске владе“, она је барем изузетно вешто градила медијску слику о себи као „великој радници“ која на плану енергетике постиже „одличне резултате“, а њено стално појављивање у медијима, популистичке изјаве и непрекидно куђење и иначе непопуларног Душана Бајатовића подигли су њен рејтинг нешто изнад просека њених колега из владе. Далеко од тога да је Михајловићева иза себе оставила некакав резултат у енергетици – осим периодичних чистки и козметичких измена у „Електропривреди Србије“ и двогодишњих најава реконструкције „Србијагаса“, српска енергетика се развијала сама од себе, и то скоро искључиво у оним доменима који су на себе преузели Руси. Ако се о некаквим заслугама Зоране Михајловић може говорити, онда је то свакако чињеница да се у тај „руски посао“, а ту се мисли пре свега на пословање НИС и изградњу „Јужног тока“, није уплитала у оној мери у којој се то од ње могло очекивати.

Али без обзира на то, пословично површни и хронично непрофесионални српски медији у честом појављивању министарке на ТВ екранима видели су знак способности и личног Вучићевог поверења, па се од Михајловићеве очекивало да у новом, „потврђеном мандату“ „одлучно приведе крају“ енергетску политику коју је годинама најављивала, а која је подразумевала галопирајућу либерализацију енергетског сектора Србије, дробљење преосталих енергетских компанија у државном власништву (пре свега ЕПС и „Србијагаса“) на ситне комаде које би лако могли да прогутају и сваре „партнери са Запада“ (јер би у оваквом облику евентуално могла приватизовати искључиво нека руска или кинеска компанија, што се свакако не би допало Европској комисији), и, наравно, максимална релативизација, успоравање, односно, како су се свим срцем надали српски радикални западњаци, оспоравање и анулирање Енергетског споразума између Србије и Русије, на основу кога су Руси купили НИС, а Србију ставили у средиште свог пројекта „Јужни ток“.

Наравно, скидање Зоране Михајловић са ресора у коме представља „осведоченог међународног експерта“ и њено пребацивање на „утешно“ министарство којим је раније утољаван апетит Веље Илића, а у претходном мандату је њиме слично „награђен“ сам Александар Антић, одмах је довело до шпекулација о томе на чији је жуљ стала министарка, и ко је кумовао њеном „склањању“.

Природан закључак био је да су у ову ствар „Руси умешали прсте“, те да је склањање Зоране Михајловић Вучићев залог за будући наставак економске сарадње са руским партнерима, што је додатно потврђено чињеницом да је њен ресор припао социјалистима, који се опет у влади посматрају као више „проруски“ фактор него Српска напредна странка, иначе „побратима“ руске владајуће „Јединствене Русије“. Такав закључак би се и могао донети, да носилац антируске енергетске политике у последње време није био управо – Александар Вучић.

Први удар на НИС – измене Правилника о регресираном гориву

Да односи између новоизабраних српских власти и српског енергетског гиганта у руском већинском власништву нису сјајни, могло се приметити непосредно после мартовских избора, када је Министарство пољопривреде саопштило о изменама Правилника којим се уређује продаја регресираног дизел горива за пољопривреднике. Наиме, у складу са досадашњим правилником, услови које је морала испуњавати компанија којој се дозвољава продаја субвенционисаног горива за пољопривредне произвођаче били су тако дефинисани да их је defacto испуњавао само НИС. Сами пољопривредници се на ово нису нарочито жалили, али су већ годинама за измене Правилника лобирали представници других нафтних компанија у земљи, позивајући се што на „слободу тржишта“, што на „заштиту права сељака“, који су „принуђени да купују гориво искључиво на пумпама НИС“. Штавише, један такав захтев упућен је свега неколико дана пре него што је министарство пољопривреде донело своју одлуку, и то на основу „препоруке Министарства енергетике“.

Наравно, нема ничега спорног да нафтне компаније у Србији лобирају за заштиту својих интереса у односу на НИС, који и даље доминира тржиштем, али подједнако ништа није било спорно ни у настојању државе да у том процесу заштити своје интересе. Баш као у случају фамозног скандала са „дуплим акцизама“, када је под притиском прозападног дела јавности Влада Србије била приморана да донесе одлуке на своју сопствену штету, цела прича била је заснована да дуплим стандардима „равноравности на тржишту“, јер компаније које су пред државом тражиле „иста права“ као и НИС, нису биле спремне да пред њом преузуму и „исте обавезе“ (у смислу броја запослених радника, складишне инфраструктуре, сопствених погона за прераду и сл.). Али чак и да није тако, Србија као мањински акционар у НИС и стратешки партнер руског „Гаспром њефта“ има интерес да максимално олакша пословање своје највеће и вертикално интегрисане нафтне компаније, баш као што то чине све земље региона са својим компанијама, без обзира на то што су све листом већ увелико чланице ЕУ. У случају регресираног горива за пољопривреднике, држава се одриче акциза на гориво и на свим пумпама на којима се продаје субвенционисано гориво фактички убире само ПДВ, али у случају НИС тај новац одлази у инфраструктурне пројекте у Србији, повећање српског извоза, плате радницима и, на крају крајева, дивиденде на које Србија као акционар НИС има право.

Вучићеве тираде против НИС

Са тим се, међутим, пре неколико недеља веома гласно није сложио тадашњи први потпредседник владе, а данашњи српски премијер Александар Вучић. Говорећи о проблему јавних предузећа пред председништвом СНС, „први човек Србије“ допустио је себи једну неартикулисану тираду против НИС, из које је следило да је (1) НИС „јавно предузеће“ (које при том игнорише директиве српских власти) и да (2) НИС не уплаћује држави Србији њен удео у профиту који претходних година остварује. У првом делу изјаве екс-ППВ показао је недопустиво, иако њему својствено, неуважавање приватног власништва и за политичаре на посткомунистичким просторима тако својствени размажени осећај „права на туђу имовину“, у другом је једноставно изнео грубу неистину и по ко зна који пут показао да не барата са елементарним економским појмовима, те да још једном брка „државно власништво“ са „мањинским акционарским пакетом“.

Наиме, Александар Вучић се није пожалио да „већински акционар не исплаћује дивиденде“, већ је експлицитно захтевао да држава Србија добије „свој део“ од укупног профита који НИС сваке године остварује. Чак би и прва тврдња била груба неистина, будући да је НИС исплатио дивиденде за прошлу годину, и најавио да ће исто учинити и ове године, у складу са политиком компаније, али идеја да је једна компанија дужна да једном од својих мањинских акционара исплаћује пуни износ његовог дела профита потпуно је бесмислена, и нема никакво утемељења у уобичајеној пракси акционарских друштава било где у свету. Без обзира на то, „лидер Србије“ побрао је за свој наступ огроман аплауз, како дежурних русофоба и западних талибана, те већ озлоглашених напредњачких „ботова“, али и низа економских коментатора који би требало да се у сопствену струку разумеју боље од тога.

Да ствар буде још гора, Вучић се није зауставио на тој једној изјави, већ је неколико дана касније поновио свој захтев за „државним делом профита НИС“. Овај пут је експлицитно тражио од НИС „100 милиона евра“ од његове остварене одбити у 2013 г. (380 млн. евра), додуше истакавши, да би држава могла искористити тај новац да отплати део дугова „Србијагаса“ према „руском партнеру“. Нови премијер при томе није појаснио да ли мисли на дуг „Србијагаса“ према „Гаспрому“ (тј. дуг за руски гас), или на дугу према самој НИС, који је крајем 2013. год. износио више од 200 млн. евра. При томе је Вучић потрчао да све одреда обавести да је НИС профит направио „експлоатишући нашу нафту“, и да подвуче да паре „треба да остану у Србији“, али „не треба да иду у развој“? После ових Вучићевих испада, изјава Зоране Михајловић о томе како би од дивиденди НИС Србија могла да покрије део дуга „Србијагаса“ долази као мелем на рану и глас разума, што представља својеврсно достигнуће.

Државни интереси и руске инвестиције

Као што је већ речено, нема ничега спорног да се држава бори са приватним компанијама и сукобљава са корпоративним партнерима око својих стратешких интереса, који се нипошто не морају поклапати са интересима корпоративног капитала. Али то подразумева да држава зна шта су јој интереси, и да је те интересе спрема ни способна доследно да брани, што са Србијом никако није случај. У своја два обраћања јавности по питању НИС, Вучић је поновио фразу да „не треба само улагати у развој“, већ треба мало и „узимати профит“. Да је таква реченица дошла из уста корпоративних руководилаца НИС, то не би било нимало чудно, али из уста високорангираног политичара она нема никаквог смисла. Инсистирање на реинвестирању оствареног профита представља основни начин на који државе широм света приморавају крупне компаније које у њима раде да не износе новац из земље, већ да га задржавају у њој и доприносе даљем развоју њене економије.

Ако Александар Вучић добије својих 100 милиона евра за државни буџет (где ће оне у највећој мери бити спискане на војску напредњака која је током последњих пола године добила посао у државном сектору, или на исплату камата на државни дуг који је СНС за две године власти повећала за једну четвртину), то значи да „Гаспром њефт“ добија својих 250 милиона евра, које се у том случају за Србију губе неповратно. Докле год се тај новац задржава у НИС, и инвестира у економске пројекте у Србији, Србија и српска економија од тога недвосмислено профитирају – јер НИС на тај начин запошљава не само своје раднике, већ бројне подизвођаче и партнере, истовремено подижући сопствени обим пословања и извоз, који опет представља директни прилив живог новца у осиромашену и економски ошамућену земљу.

Наравно, нови премијер није сматрао да било коме од ових питања треба да посвети достојну пажњу – јер он није економиста, већ професионални организатор предизборних кампања, и манипулисање полинформацијама и махање неодређеним претњама представљају његов препознатљиви modus operandi. Ко је у српској јавности, са њеним отуђеним и корумпираним медијима (од којих 50% навија лично за Вучића, а 50% за његове послодавце из Брисела, да би се по овом питању сви ујединили против „руских пљачкаша српског богатства“) могао да трезвено и рационално размисли о овим питањима?

Просечан српски грађанин до дана данашњег не зна разлику између НИС и „Србијагаса“, мисли да је НИС „трампљен“ за „Јужни ток“, и спреман да је гневно понавља све што му се са ТВ екрана издиктира (на свим ТВ каналима), поготово када се то тиче „неких пара које су нам узели“. На тај начин ништа није лакше него рециклирати неки од вајних података из емисије „Инсајдер“ (података за које се испоставило да је једини „инсајдер“ од кога потичу сама Зорана Михајловић) о томе како је „Русима поклоњена српска нафта да би се одбранило Косово и саградио 'Јужни ток'“, онда није тешко створити атмосферу масовне хистерије против руског власника НИС и енергетског споразума који је досадашњу сарадњу омогућио. Уосталом, управо то је учинио неименовани аутор треш-портала E-novine, који је позвао Александра Вучића лично да пред арбитражним судом у Паризу оспори, по његовим речима, „велеиздајнички уговор о продаји НИС“ (српски турбо-западњаци се иначе гордо ките титулом "издајника", а на друге је бацају само о ретким приликама када треба "одбранити" земљу од руских инвестиција и сарадње са Русима).

Неки инвеститори су "једнакији" од других

Кратка, али бурна медијска кампања против НИС указала нам је јасно на шта је спремна нова власт, у којој је Вучић, како су и захтевали његови сарадници, „добио мандат да влада апсолутно“. Нова Влада свакако неће бити спремна да по сваку цену квари односе са Русијом, јер нема начина да компензује губитке које би такав корак нанео економији Србије, нити има нарочито много воље да такав један корак објашњава грађанима Србије, који и даље великом већином подржавају сарадњу са Русијом. Међутим, нема никакве сумње да ће Александар Вучић у сваком тренутку бити спреман да „рециклира“ кампању коју је започео, и поново се обруши на руске компаније и интересе, уколико му се то из било ког разлога покаже као политички корисно. При томе не треба заборавити да Зорана Михајловић на челу ресора који се бави инфраструктуром има скоро једнако много простора да гура клипове у точкове НИС и „Јужном току“, и нема сумње да ће бити више него расположена да то чини, уколико јој то само премијер дозволи.

Још једном, наравно да Влада Србије има обавезу само према својим грађанима и није дужна да по сваку цену штити интересе руских компанија у Србији, али по Србију би било свакако најбоље да на исти такав начин односи и према осталим страним инвеститорима, поготово оним из ЕУ. Уместо тога, упркос бројним најавама, ми до дана данашњег немамо представу на шта се српска држава обавезала када је отворена „Фијатова“ фабрика у Крагујевцу, нико никада није отворио питање отворене пљачке коју је амерички U.S. Steel направио у „Сартиду“, а шта се све догађа у силним „слободним економским зонама“ које ничу по Србији, у којима радно законодавство Републике уопште не важи, не смемо ни да помислимо. Поред толиких мутних послова и колонијалног експлоатисања радника и ресурса Србије, власти су нашле за сходно да се обруше баш на компанију која, стицајем околоности доноси 14 одсто буџетских прихода Србије, која представља другог извозника у Србији, и чије су годишње инвестиције претходних година у рангу са безмало целокупним директним страним инвестицијама у земљу. Неко би помислио да би локалне власти према једној таквој компанији требало да покажу нешто више пијетета, али у Србији, очигледно, важе друга правила.

Да бисмо то кратко илустровали, треба само погледати начин на који је Александар Вучић, исте недеље када се обрушио на НИС, дочекао немачку компанију „Доктор Еткер“, која је за отварање фабрике пудинга у Шимановцима обезбедила 9,5 млн. евра. Том приликом он је изјавио да „Србија уме да поштује туђи новац“, баш као што „поштује Немачку и њене инвеститоре“, да би завршио са тиме да је отварање фабрике пудинга за Србију „велика част и велика ствар“. Када се то упореди бахатим понављањем „дајте нам паре“ са којим се екс-ППВ са ТВ екрана уносио у лице руководству НИС, потпуно је јасно да су у Србији, очигледно, неки инвеститори једнакији од других.

Све ово се мало дотиче саме НИС, а још мање руских компанија, које ће, дакако, радити у Србији док за то постоји пословни интерес. Али ова врста ирационалног и идеолошког разврставања инвеститора на подобне и неподобне, уз уздржани и неретко бахати однос према огромном новцу који у Србију улази из Русије, и хиперболисану сервилност према мрвицама које нам се бацају са европског стола, никако не добриноси ономе што се данас популарно назива „повољна економска атмосфера“. Можда би неко, пре него што буде касно, требало да подсети наше нове и еуфоричне власти да се, попут патриотизма, ни евроинтеграције „не сипају у трактор“. А регресирани дизел се сипа. А домаћи је једнако квалитетан, а знатно повољнији од оног који увозимо из Мађарске, Хрватске, Румуније или Бугарске. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер