четвртак, 21. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Савамала и смисао демократије
Политички живот

Савамала и смисао демократије

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 26. јун 2016.

Неуспели протест против НАТО и грађанска апатија

На седамдесетогодишњицу Мартовског преврата, 27. марта ове године, група српских патриотских организација предвођена „Заветницима“ покушала је да организује масовни протест против приближавања Србије НАТО, односно против низа спорних споразума, које је српска влада потписала на Алијансом без икаквог обзира према јавном мњењу или демократским процедурама.

На први поглед, организаторима је, баш што се тиче јавне подршке, све ишло на руку – противљење приближавању Србије НАТО представља једно од питања око којих на српској јавној сцени постоји најшири консензус, потписивање спорних споразума (а поготово полу-тајни, конспиративни начин на који су они ратификовани) изазвало је недвосмислену резигнираност јавности, док је за повод за протест одабран историјски догађај око кога можда нема баш консензуса, али у најмању руку постоји широко слагање тзв. „партизанске“ и „четничке“ струје српске јавности да је реч о судбоносно важном историјском догађају, у коме је српски народ свесно и храбро одбио да макар и симболично подржи највеће зло које је Европу задесило у њеној дугој и крвавој историји.

Сам протест, међутим, био је мање-више неуспешан, и то не само захваљујући игнорисању и информативној блокади већине медија у земљи. На скуп који се бавио једном од прворазредних политичких тема изашло је свега неколико хиљада људи. Популаран изговор за такве резултате била је „грађанска апатија“, „неповерење према грађанском активизму“, као и читав низ различитих изговора који су на овај или онај начин дисквалификовали организаторе, најчешће зато што се не држе неког од стотина „правоверних курсева“ српске политике на којим инсистира исто толико минорних политичких организација номинално патриотског усмерења. Наравно, највећи неуспех организатора било је потпуно одсуство на протесту представника левичарских група и организација, које су саме претходних месеци и година такође водиле веома гласну анти-НАТО кампању.

Обележавање годишњице 27. марта, које је као безмало национални празник обележавала бивша социјалистичка отаџбина на коју се левичари радо позивају, није било довољно да превазиђе њихово подозрење према „десничарима“, „богомољцима“ и „четницима“ који су скуп организовали.

Обележавање годишњице 27. марта, које је као безмало национални празник обележавала бивша социјалистичка отаџбина на коју се левичари радо позивају, није било довољно да превазиђе њихово подозрење према „десничарима“, „богомољцима“ и „четницима“ који су скуп организовали.

Руку на срце, сами организатори им за то нису дали много повода – не рачунајући позивање на заједнички отпор према НАТО и заједничко поштовање према српској антифашистичкој борби, остатак иконографије овог скупа ни по чему се није разликовао од било ког другог десничарског скупа на било коју тему – са разгласа су се (уз изузетак совјетске легендарне песме „Свети рат“) пуштале искључиво новокомпоноване песме о Косову и православљу, са бине су се слале поруке подршке Радовану Караџићу и Ратку Младићу, а поред српских тробојки (најчешће са нестандардним и црквеним грбовима) на скупу су доминирале црне заставе са натписима из четничког фолклора.

Добар део грађана који су се у том тренутку затекли на Тргу републике на основу говора и иконографије уопште нису могли да закључе да се ради о протесту против НАТО, нити о обележавању годишњице 27. марта, али су непогрешиво могли да виде ком (уском) делу политичког спектра припадају организатори протеста.

„Три шупе из Савамале“ и политичко насиље

Да слаба излазност грађана на протесте ипак није само ствар „апатије“ и „медијске блокаде“ доказала је пар недеља касније друга група мало познатих грађанских организација, којој је до сада неколико пута пошло за руком да организује убедљиво најмасовније антивладине демонстрације поводом унеколико прозаичније теме – градске корупције у Београду, оличене у нелегалном и бахатом рушењу неколико зграда у Херцеговачкој улици у београдској Савамали, како би се ослободио простор за „највећи европски урбанистички пројекат“ – кичасти и такође полу-легални „Београд на води“.

О за домаће услове спектакуларном успеху протеста најбоље сведоче унезверене и хистеричне реакције београдских и државних власти и медија под њиховом контролом, који су ову „непријатност“ прво покушали да игноришу, затим да клевећу и прете оргаизаторима, да би на крају сам Алфа и Омега био приморан да изађе и јавно призна да је „рушење неколико шупа“ које је „једино требало обавити дању“ и у коме „није било никаквих нерегуларности“ ипак нешто за шта ће „врх београдске власти“ морати да сноси „кривично-правну, прекршајну и сваку другу врсту одговорности“.

Утолико су за ескалацију протеста свакако више заслужни припадници власти него сами организатори – њихове дрске и бахате реакције на један иконичан пример државног насиља над грађанима кудикамо више су разјариле Београђане него банална чињеница да су Херцеговачкој порушене неке зграде.

Овај сплет догађаја значајан је из више разлога, од којих свакако треба нагласити два. Прво, у друштву у коме се може приметити галопирајући раст ауторитаризма власти, као и подривања, изигравања и обесмишљавања свих демократских процедура, грађанима је пошло за руком да сопственим снагама, пробијајући огромну баријеру контролисаних медија (који су до сада угушили безброј протеста, укључујући и неке по кудикамо важнијим питањима), позову скоро недодирљиве напредњачке власти на одговорност за једну од њихових брљотина, и да доведу до највећег јавног скандала у Србији од прошлогодишњег пада војног хеликопетера у Сурчину.

Друго, повод за грађански револт нису биле, како на томе инсистирају апологете власти, министри и сам Вучић – „три шупе у Савамали“ – већ количина осионости, бескрупулозности и разметљивог безобразлука са којим су неименовани (а изгледа и маскирани) представници „врха београдских власти“ прво игнорисали ред и закон, а затим све гласније негодовање и протесте грађана који су били скандализовани не толико самим чином, колико огољеним политичким и физичким насиљем и немаром према елементарним законима и правилима грађанског друштва. Утолико су за ескалацију протеста свакако више заслужни припадници власти него сами организатори – њихове дрске и бахате реакције на један иконичан пример државног насиља над грађанима кудикамо више су разјариле Београђане него банална чињеница да су Херцеговачкој порушене неке зграде.

Истовремено, све речено не било довољно да до те мере галванизује наше суграђане да изађу на улице у оноликом броју, да није било обазривог и промишљеног начина на који су организатори осмислили протест. На страну жуту паткицу као помало иритантан (али свакако функционалан и визуално препознатљив) симбол протеста, покрет „Не давимо Београд“ избегао је дословно све грешке које су направили горе поменути организатори про̀теста̅ против НАТО. Попут њих, они су позвали грађане да се изјасне око теме око које постоји широки јавни консензус, али за разлику од њих нису допустили да се смисао и предмет протеста разводни и сведе на набрајање „списка политичких жеља“ једне уске идеолошке групе.

Истакавши у први план јасно ограничену поруку против ауторитаризма градских (и државних) власти, они су учинили значајан напор да своје протесте ограниче на једну конкретну тему (Савамала), како се сви грађани који изађу на улицу не би осећали као статисти за изношење неких других, политичких порука. На тај начин они су успели да обезбеде широку подршку, што опозиционих политичара, што обичних грађана са најразличитијих делова политичког спектра – од отуђене и блазиране грађанистичке „урбане елите“ до конзервативних и пристојних Београђана, од „лако поводљиве омладине“ до „разочараних и апатичних старијих“ итд.

Водећи рачуна да се протест не претвори ни у геј параду, ни у фудбалску утакмицу, пошло им је за руком да докажу баналну чињеницу – да грађани Србије нису толико апатични, колико су сити политичких манипулација и статирања док се на врху смењују политичке елите по систему Курте и Мурте. Најзад, њима је у великој мери пошло за руком да остваре свој основни циљ – да натерају државне власти да позову на одговорност починиоце инцидента у Херцеговачкој, односно – да принуде државу да се повинује политичкој вољи грађана, уместо да грађанима немеће сопствени политички монолог. Наспрам тога, организатори низа озбиљних протеста по питању државне политике на Косову, односа према НАТО, или према Хашком трибуналу, нису успели на државну политику да утичу ни на јоту, и из успеха протеста око Савамале свакако морају да науче озбиљну лекцију.

Страни плаћеници и шта да се ради са њима

Наравно, чим су протести у вези са рушењем у Херцеговачкој улици добили на снази, одмах су се, пре свега у таблоидима блиским властима, појавиле оптужбе да је у питању „подла манипулација страних агентура“ чији је циљ да „дестабилизују владу“ (која још није формирана?) и да „сруше Александра Вучића“ (јер на српској политичкој сцени нема ниједног питања које се лично не тиче Првог Грађанина). Наравно, не треба бити наиван, нити искључив, и подразумевати да све организације које учествују у протестима то раде из „неприкосновеног осећаја грађанске дужности“, односно из чисте бриге за „наш град“.

Наравно, не треба бити наиван, нити искључив, и подразумевати да све организације које учествују у протестима то раде из „неприкосновеног осећаја грађанске дужности“, односно из чисте бриге за „наш град“.

Борис Малагурски је набројао низ НВО које учествују у протестима које су, према њему доступним подацима, директно повезане са различитим агитационим фондовима и организацијама под контролом САД. Иако је његово истраживање свакако било основано (јер је генерално добра пракса да се јасно зна који су извори финансирања свих НВО на јавној сцени), његови закључци били су проблематични, и у извесној мери и антидемократски. Чињеница да иза неколицине организација које учествују у протестима стоје амерички финансијери по њему имплицира да смисао протеста у Београду није револт грађана против, како сам каже „срамног чина криминалне бахатости“, већ пре свега манипулација која за циљ има „јачање проамеричког НВО сектора у Србији“ (као да он може бити још јачи него што јесте). На свом твитер налогу он се на ове констатације надовезао заједљивим коментаром који је протесте назвао „фенси побуном“, да би цинично закључио: „чим видим Борку Павићевић на неком протесту, довиђења“.

Наравно, ставови Бориса Малагурског представљају блажу верзију веома оштрих напада и критика на рачун свих који учествују у протестима из уста, условно говорећи „тредиционалне деснице“ – оне исте којој су припадали организатори горе поменутог анти-НАТО скупа. Док су „Заветници“ наглас „раскринкавали западне агентуре“ које стоје иза протеста у Београду, пословично екстремни Андреј Фајгељ назвао је све учеснике у протестима „НАТО опозицијом“, док су друштвене мреже преплављене подругљивим прозивкама против „сорошеваца“, „хипстерских бригада“, „привилегованих вечних студената“ итд. Без икакве сумње, поред очигледног уплива званичне таблодине реторике СНС у ову причу, иза оваквих циничних опаски стоји искрена резигнација људи који годинама неуспешно покушавају да мобилишу грађане да се супротставе кудикамо озбиљнијим рушенима за́кона̅ и Устава Србије.

Међутим, та разумљива резигнација у једном тренутку прелази у политичку љубомору, жигошући хиљаде обичних грађана као припаднике малобројних и радикалних  прозападних организација, само зато што се са њима налазе на истом тргу. Још једном, не треба затварати очи пред чињеницом да постоји очигледан и отворен конфликт између идеолошких представника Запада у српском јавном мњењу и прозападих власти које управљају Србијом, што умногоме и отвара медијски простор за протесте око „Савамале“ на који протести против НАТО никада не могу да рачунају, али то не значи да се треба одустати од политичке борбе и инсистирања на елементарним политичким вредностима само зато што ће се са нама у томе сложити наши идеолошки неистомишљеници. Напротив, управо то је смисао демократије.

Када је Бојан Пајтић позвао своје присталице да гласају за ДСС и „Двери“ на поновљеним изборима само зато што је ова коалиција била најдиректнија жртва политичких манипулација које су усмерене против свих партија током крајње нерегуларне предизборне кампање, он је више учинио за демократију у Србији него његова странка за петнаест година на власти. Истовремено, за један део српских патриотских чистунаца принципијелна политичка подршка друге опозиционе странке била је довољан доказ да ДСС и „Двери“ представљају „кукавичја јаја Запада“ и „прикривене проамеричке снаге“ (наспрам тога Александар Вучић, упркос бруталном спровођењу политике Стејт департмента и Вашингтонског консензуса некако одржава ореол „српског патриоте“, „етатисте“ и „русофила“ у српским таблоидима).

Ситуација је слична када су у питању протести око Савамале. Да ли у протестима учествују прозападне организације? Да. Да ли се протест залаже да прозападну политику, или за поштовање елементарних правила политичке одговорности, која су Србији неопходна у ком год смеру да се на спољнополитичком плану креће? Ово друго.

Да ли у протестима учествују прозападне организације? Да. Да ли се протест залаже да прозападну политику, или за поштовање елементарних правила политичке одговорности, која су Србији неопходна у ком год смеру да се на спољнополитичком плану креће? Ово друго.

Смисао демократије није да натерамо већину да се конформира нашем ускогрудом и ексклузивном појму политичке правоверности, већ да обједини што је могуће више грађана различитих политичких уверења око појединачних питања око којих могу да остваре консензус. Наметање моноакцентног и уског идеолошког дискурса мањине већини није демократија, већ бољшевизам.

Нажалост, у Србији се, због горких искустава из прошлости, демократија веома често брка са бољшевизмом, а низ „демократских“ странака и организација за нешто више од 25 година нису учинили скоро ништа да се ова важна дистинкција повуче, и укорени у народу.

„Увек можемо платити половину да побије ону другу половину“

Погледајмо на ово исто питање из друге перспективе. Да, група прозападних организација, располажући са знатном логистиком и, по свој прилици, солидним финансијским средствима, успела је да дигне грађане против бахатости београдских градских власти, док сиромашним, међусобно завађеним и усамљеним патриотским организацијама није пошло за руком да их дигну против продаје Косова, пузајуће интеграције у НАТО, или против неолибералног европског колонијализма. Да ли је онда подршка протестима око Савамале, како то каже Фајгељ, „глас за НАТО“? Наравно да није.

Те исте прозападне организације организовале су у Србији геј параде, вечери српско-албанског пријатељства, перформансе поводом Сребренице, „уметничке изложбе“ против Српске православне цркве, а реакције огромне већине грађана биле су очекиване – игнорисање, резигнација, презир, често чак и гађење. Ако поредимо малобројне и неуспешне протесте против НАТО са било којом манифестацијом у корист НАТО, видећемо да уски идеолошки дискурс патриотских снага и даље има компаративно бољу прођу од уског идеолошког дискурса грађаниста. Али ни један ни други нема везе са демократијом.

Озлоглашеном америчком железничком тајкуну из XIX века Џеју Гулду приписује се цитат „увек могу да унајмим пола радничке класе да побије ону другу половину“. Овај цитат најчешће се узима као мото либерал-капиталистичке верзије старе римске divide et impera, и ова стратегија селективног поткупљивања одређених идеолошких група да воде социјални и физички рат против других група представља основну тековину модерног империјализма западног типа.

Иако је западна финансијска подршка усмерена према организацијама номинално „демократског“ карактера, она је по правилу увек и искључиво антидемократска, умерена на устоличење јединствене идеолошке групе и њене маргиналне, најчешће антинародне идеологије. Такав систем је у вечитом стању „предосећаја грађанског рата“ и политичког мутљага, идеалног за „првобитну акумулацију капитала“ локалних ситних душа и бескрупулозну колонијалну експлоатацију тако „демократизоване“ земље за рачун западних мегакорпорација. Такав систем гледамо у Србији већ шеснаест година.

Основни циљ те политике, без обзира на бусање у груди љубављу према демократији (ко, уосталом, још верује да су империјалистичке државе Запада „демократије“?!), јесте да се суштински девалвира сваки облик демократског организовања политичког живота.

Основни циљ те политике, без обзира на бусање у груди љубављу према демократији (ко, уосталом, још верује да су империјалистичке државе Запада „демократије“?!), јесте да се суштински девалвира сваки облик демократског организовања политичког живота.

Са једне стране, то се ради кроз неговање нарцисизма малих идеолошких група (што на „левици“, што на „десници“), и пажљивом одржавању њиховог дубоког презира према „обичном народу“ који је „стока“, који је „поводљив и поткупљив“, „глуп и необразован“, и „подложан манипулацији“. Тако добијамо елиту (и „контраелиту“) која дубински презире демократију, и потајно се нада да ће се у Србији појавити „добри диктатор“, било у лику вајног и бујног „српског домаћина“, било у лику „страног управитеља“, који ће „стоку утерати у ред“, а земљу учинити „нормалном“ (при чему се под „нормалним“ по правилу подразумева ускогруда идеолошка фантазија једне политичке групације). Истовремено, елита (или „контраелита“) стално осећа потребу да „обичан народ“ штити од манипулација, спасава од таблоида и ријалитија, Цеце или Лејди Гаге и сл. А сам народ је до сада небројено пута показао не само да је свестан политичких и националних приоритета земље, да је способан да прозре већину политичких превара и „патки“, као и да дубоко презире политичке манипулације – што је управо и разлог што га је толико тешко извести на улице.

Демократија наспрам „чобанске политике“

Са друге стране, подељеност и идеолошка нетрпељивост међу половима српског политичког спектра је толика, да се било који политички покрет може обесмислити једним потезом – тако што ће га подржати представници друге стране. Ако су Малагурски и Фајгељ у праву, и ако свака појава на неком протесту Борке Павићевић, Весне Пешић, или, из друге перспективе, Младена Обрадовића или  Милице Ђурђевић (или самих Малагурског и Фајгеља) значи „довиђења“, онда проказане „америчке агентуре“ могу да укину сваки грађански протест у зачетку тако што ће наредити „својим агентима“ да му се – прикључе. А „нормално“ друштво подразумева управо супротно – да се око конкретних политичких питања уједињују сви грађани који имају исто мишљење по том питању, колико год по другим питањима били различити. Уосталом, борци за права сексуалних мањина из Круга двојке би много лакше привукли симпатије „обичних грађана“ својим политичким захтевима да су се икада јавно солидарисали са својим обесправљеним и гетоизираним суграђанима на Космету.

Баш као што би „Заветницима“ било неупоредиво лакше да се устоличе као политички мејнстрим када би били спремни да политички подрже легитимне захтеве својих суграђана за одговорношћу власти за своју криминалну делатност, уместо што се баве проказивањем и „раскринкавањем агената“, и имплицирањем кривице хиљадама Београђана које нико не плаћа, и који на улице излазе од своје слободне политичке воље.

Неки позитивни кораци у овом смеру су већ предузети. О њима сведоче бројни ћирилични натписи на протестима око Савамале (прозападна „левица“ и „западни агенти“ познато презиру ћирилицу), о њима сведочи све чешће указивање номинално „десничарских“ организација на проблеме синдикалне борбе и колонијализма, о њима сведочи и постизање неког елементарног друштвеног консензуса по виталним питањима као што су, рецимо, заштита тековина антиимперијалистичке и антифашистичке борбе српског народа, очување (упркос државној политици) јасне грађанске позиције по питању Косова, као и (додуше мизерни) отпор спољнополитичким притисцима ЕУ, који се манифестује, пре свега, у одбијању да се уведу санкције Русији. Сви ови примери представљају последице демократског коректива самовоље власти, која је до сада небројено пута доказала своју склоност према ауторитаризму.

Признање кривице везано за брљотину око Савамале такође доказује, на једном малом примеру, да је власт ипак потчињена народу, а не народ власти, а то делује дубоко субверзивно на слику партијске и личне свемоћи напредњачке врхушке и Вучића лично. То је нешто што треба добро за запамте све политичке партије у земљи. Народом се може манипулисати неко време, али он (поготово у Србији) увек и без изузетка дође по своје. Са друге стране, ако се хоће истинска народна подршка за било који политички програм – био он од прворазредног политичког значаја, попут питања Косова или НАТО, или само локалног – попут питања Херцеговачке улице, неопходно је одустати од наметања изанђалих идеолошких дискурса и партијашке искључивости, а поготово је неопходно ратосиљати се нарцисоидног презира и набеђеног елитистичког неповерења према способности наших суграђана да доносе самосталне политичке одлуке.

У том смислу, не треба бринути да ће хиљаде грађана које траже смену градоначелника Београда одједном почети да подржавају НАТО и геј бракове, само зато што један број грађана који је за НАТО, и који је за геј бракове, тражи смену градоначелника. То је смешна и искривљена логика, и народ је више него способан да је прозре. Сваком политичком питању треба приступати индивидуално. Јер демократија управо подразумева да сваки појединац мисли својом главом, а не да гледа „шта раде други“. Српски народ и грађани Србије увек су презирали ропство, империјалистичку осионост, и разноразна „царства земаљска“ (у која се тако здушно заклињу наши данашњи политичари). Истовремено, српски народ и грађане Србије су од памтивека набеђивали да су они „стока раја“, „бесловесна пучина“ и „обична багра“ којој је потребан чобанин или старатељ.

Протести око Савамале су управо зато значајни, јер је њихова основна порука да грађани неће трпети „чобанску политику“, која преко колена заводи „прогрес, благостање и европске вредности“ (чак ни када ова политика има директну подршку „архичобана“ из Брисела). И уместо да се јадикује што су Београђанима „три шупе у Херцеговачкој битније од Косова“, потребно је да се постави питање како обезбедити исту врсту подршке и за питање Косова, и за питање НАТО, и за питање отпора колонијализму и политичкој деградацији Србије. Ако нам је Савамала ишта показала – такав народни отпор је могућ, али је за њега неопходно да политичке вође престану да себе гледају као „чобане у најави“, већ као истински глас народа. А када народ једном добије глас, тешко га је ућуткати. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер