Projekat "prometeizacije" i komadanje Srbije

Uvod

U svom prethodnom tekstu[1] sam se dotakao pitanja dvostrukih standarda koje moćne zapadne zemlje primenjuju na Balkanu, naročito prema Srbiji. Takođe sam ukazao na surov tretman koji sadašnja, suštinski prozapadna Srbija mora da trpi od zapadnih sila. Pored toga, jasna je podrška SAD i glavnih država EU dezintegracionim trendovima u okviru Srbije, kao i njihova jaka podrška integracionim trendovima svih Balkanskih država i teritorija izvan Srbije. U slučaju svih bivših SFRJ republika, njihove republičke granice su svetinja, izuzev u slučaju Srbije.

Takođe, sa NATO okupacijom Kosova i njegovim priznanjem kao „države“ od strane tih istih većinskih NATO zemalja, očigledno nisu zaustavljeni dezintegracioni procesi unutar same Srbije, koji se izgleda sve više umnožavaju, umesto da stagniraju. Ti procesi su postali najizraženiji upravo posle pada Miloševića, što uključuje raspad zajednice Srbije i Crne Gore, proglašenje „nezavisnosti“ Kosova i radikalizacija etničkih separatističkih tendencija u Raškoj (Sandžaku), kao i regionalnih separatističkih tendencija u Vojvodini. Sa obzirom da su se svi ti događaji odigrali znatno posle smene Miloševića i uspostavljanja prozapadne vlasti u Srbiji, jasno je da oni nemaju veze sa samim Miloševićem, niti čak sa njegovom politikom.

Takođe, na Srbiju se vrše slični pritisci i uslovljavanja kao kad je Milošević bio na vlasti, iako njega nema na vlasti već više od jedne decenije, nezavisno od činjenice da je takođe mrtav. Pored toga, Zapad priznaje da su sadašnje vlasti u Srbiji po volji tog Zapada, koji joj daje jaku podršku. Taj isti Zapad nema ništa protiv učestvovanja same Miloševićeve partije u strukturama vlasti, sve dok vlast u Srbiji vodi „prozapadnu“ politiku. Uprkos tome, Zapad se ponaša prema državi Srbiji manje – više kao prema neprijateljskom entitetu. Pritisci na Srbe u Bosni radi ukidanja njihove preostale autonomije, kao i potpuna tišina Zapada spram onoga šta vlasti u Crnoj Gori rade prema Srbima i SPC, redovno nasilje na Kosovu i Hrvatskoj, ukazuju da oni očigledno imaju nešto i protiv Srba kao etničke grupe. Pitanje je zašto se to radi i sa kojim ciljem?

Taj isti Zapad nema ništa protiv učestvovanja same Miloševićeve partije u strukturama vlasti, sve dok vlast u Srbiji vodi „prozapadnu“ politiku.

Ako u novoj evropskoj realnosti granice nisu važne, zašto onda Zapad toliko insistira na važnosti granica „Kosova“? Ako koncept države više nije toliko bitan, zašto se toliko insistira da je Kosovo „država“? Ako nacionalnost više nije bitna, zašto se na Srbe vrši nacionalna diskriminacija u susednim državama i na teritoriji Kosmeta? Zašto se unutrašnji i spoljnji pritisci na Srbiju umnožavaju posle „demokratizacije“ i uspostavljanja prozapadne vlasti, umesto da opadaju? Zašto se Zapad odnosi prema sopstvenim partnerima (po njihovom priznanju) kao sa neprijateljima?  Da li smo mi kao društvo postali objekt jednog eksperimenta?

Pored svega toga nameće se pitanje: šta se tačno radi u našem slučaju? Ovaj tekst će pokušati da ukaže na veliku sličnost zapadne politike prema SFRJ i prema državi Srbiji, sa starom strategijom Poljske prema Rusiji i SSSR, kao i povezanošću zapadne politike prema Rusiji i „Rusiji u malom“, tj. nama. Strategija o kojoj će ovde biti reč se zove „prometejski projekt“ ili „prometejizam“. Ta strategija će poslužiti kao ilustracija modela trenutne zapadne strategije na Balkanu i istočnoj Evropi.

Šta je prometejski projekt?

Prometejski projekt ili „prometejizam“[2][3] je izvorno bio nacionalna strategija mlade države Poljske i poljskih elita prema državi Rusiji kao i prema SSSR-u. Ukratko rečeno, radi se o poljskoj podršci i podsticanju separatističkih pokreta unutar Rusije i SSSR-a, radi slabljenja (i eventualnog uništenja) Rusije i SSSR-a i jačanja interesa kao i pozicije poljske države. Osnove te strategije je postavio Jozef Pilsudski, poljski državnik, koji je predvodio Poljsku u periodu posle prvog svetskog rata. Sam pokret je dobio naziv po titanu Prometeju iz grčke mitologije, koji je zbog prkosa prema Zevsu postao simbol borbe protiv autoriteta i tiranije. Iz poljske perspektive, taj autoritet i tiranija je bila carska Rusija i kasnije SSSR. Takođe, Prometej je darovao vatru čovečanstvu, koju je ukrao od bogova sa Olimpa. Poljska bi bila ta koja bi darovala suverenitet manjinskim narodima kroz oduzimanje suvereniteta državi Rusiji, poput Prometeja.

Iako se često u Poljskoj ta strategija tumači, kao oblik zaštite i borbe protiv komunizma i njegovog širenja, ona ima dublje korene, koji su usmereni protiv same Rusije, kao takve, kao i iz nacionalističkih i imperijalnih pobuda mlade poljske države.

Iako se često u Poljskoj ta strategija tumači, kao oblik zaštite i borbe protiv komunizma i njegovog širenja, ona ima dublje korene, koji su usmereni protiv same Rusije, kao takve, kao i iz nacionalističkih i imperijalnih pobuda mlade poljske države. Naime, prvobitni cilj prometejizma je bio uništenje carske Rusije, kroz njeno razbijanje na manje oblasti. Pilsudski je u svom memorandumu iz 1904. god napisao: „Poljska snaga i značaj koji ima među sastavnim delovima ruske države, ohrabruje nas da postavimo sebi za politički cilj razbijanje ruske države na njene sastavne delove i emancipaciju država koje su nasilno uključene u to carstvo. To smatramo ne samo ispunjenjem kulturnih težnja naše zemlje za nezavisnim postojanjem, nego takođe garantom tog postojanja, jer Rusija lišena njenih osvojenih poseda će biti toliko oslabljena da će prestati da bude moćan i opasan sused.“[4]

Dakle, strategija prometejizma je uključivala rad na uništenju ruske države, kao deo poljskog nacionalnog programa. Kao što možemo videti, on je znatno stariji od stvaranja nezavisne poljske države i komunizma, i direktno je usmeren protiv postojanja Rusije kao države, radi sopstvenih nacionalnih interesa. Kada vidimo ovaj memorandum, može se videti izvesna istorijska ironija, jer plan za uništenje poljske države, koju je stvorio Pilsudski, nije došao sa istoka, nego sa zapada – od Nemačke.  

O samoj strategiji prometejskog projekta govorio je podrobnije Edmund Čaraškijevič, poljski obaveštajni oficir i glavni koordinator prometejskog projekta između dva svetska rata. On kaže o tom projektu: „Tvorac i duša prometejske ideje je bio maršal Pilsudski, koji je još 1904. god, u memorandumu japanskoj vladi, ukazao na potrebu da uključi u borbu protiv Rusije, brojne neruske narode, koji su naseljavali oblasti Baltika, Crnog i Kaspijskog mora i naglasio da poljski narod,  značajem svoje istorije, ljubavi prema slobodi i beskompromisnim stavom može, u toj borbi, bez sumnje da zauzme vodeće mesto i da pomogne u emancipaciji drugih naroda ugnjetenih Rusijom.“[5]

Plan je, suštinski, uključivao u sebi ideju izvesne „balkanizacije“ Rusije, koja bi bila jedan oblik primene starog načela „zavadi pa vladaj“. Takva balkanizacija, kao što vidimo, nije imala veze sa Balkanom.

Ovde možemo videti da se Pilsudski obratio carskom Japanu, radi borbe protiv „ruskog ugnjetavanja“. Zanimljivo je videti da se ovde tražila pomoć i nudila saradnja stranoj imperiji, radi borbe protiv ruske imperije. Tu se može videti neobičan paradoks nuđenja saradnje i usluga jednoj imperiji protiv druge u ime borbe protiv imperijalizma. Treba znati da su Boljševici bili daleko od bilo kakve ideje ruskog nacionalizma ili nacionalnog imperijalizma, pa je ipak protiv njih Poljska vodila rat 1919.-1921. god, kad je čak zauzela Kijev[6][7]. Takođe treba znati da je Pilsudski smatrao ruske Belogardejce i nacionaliste većom pretnjom po interese Poljske, nego Boljševike[8], i da je podrivao ratne napore ruskih Belogardejaca tokom ruskog građanskog rata, što je, između ostalog, doprinelo i do konačne pobede komunista u tom ratu.

Pravo lice prometejskog projekta će se pokazati po stvaranju nezavisne poljske države i stvaranja boljševičke države. Ti događaji će pomoći pri davanju istinske definicije prometejskog pokreta i strategije. Prilikom stvaranja države Poljske 1918. god, za istočne granice nove države je određena tzv. „Kurzonova linija“[9], koja se uglavnom poklapala sa etničkom granicom većinskih Poljaka i koja se uglavnom poklapa sa istočnim granicama današnje Poljske. Uprkos tome, poljske ambicije su bile usmerene ka istoku, ka oblastima koje nisu bile većinski etnički poljske. Pored svega toga, prometejska strategija je uključivala stvaranje niza država, nastalih na ruševinama ruskog carstva, koje bi bile uključene u poljsku sferu uticaja i koje bi predstavljale branik prema novoj komunističkoj Rusiji, koja je bila u nastanku.

Jedan od ključnih uzroka raspada SSSR-a je bio rat u Avganistanu, koji je doveo sovjetsku ekonomiju i društvo do ekonomskog i društvenog sloma. Ključnu ulogu u tom ratu je odigrao sam Bžežinski, koji ga je, na neki način i izazvao.

Ta strategija je uključivala stvaranje federacije država[10], pod upravom Poljske, koja bi se protezala od Baltičkog do Crnog Mora, i predstavljala obnovu stare Poljsko-Litvanske države iz 17. veka, kada je Poljska bila jedna od najvećih država u Evropi. Ta federacija bi se zvala „Međumorje“ (Międzymorze) ili „Intermarijum“ (Intermarium). Tu se vidi da je prometejski projekt bio u suštini pokriće za imperijalnu ekspanziju Poljske, pod izgovorom borbe protiv ruskog imperijalizma.

Suštinski gledano, ta imperijalna nacionalistička politika je pored ekspanzionističke krila i rusofobnu, kao i destruktivnu prirodu, koja se vrlo brzo pokazala. Uprkos tome što je Poljska dobila dugo željenu nezavisnost i što je njima omraženo rusko carstvo prestalo da postoji, kao i što je zamenjeno potpuno drugom državom i ideologijom, prometejski pokret se znatno radikalizovao, koristeći metež građanskog rata u Rusiji. Stav, koji su poljski krugovi imali prema Rusiji, nije se ništa promenio prema SSSR-u, koji se rađao, nego je postao sve agresivniji, kako su apetiti nove države rasli.

Poljska je otvoreno pomagala separatizme svih naroda bivše imperije, kao i onih uključenih u novu komunističku državu. Naročit značaj za Poljsku su imale Ukrajina i Gruzija, sa čijim separatističkim pokretima je uspostavila saveze.[11][12].[13] Uprkos podršci koje je davala separatistima unutar Rusije i nove boljševičke države, vrlo brzo se pokazalo da je podrška tim separatizmima samo prelazna faza, koja bi omogućila da te velik deo tih oblasti postanu deo Poljske.

Naime, Poljska je vrlo brzo stupila u sukob sa separatistima, koje je ranije podržavala, u nameri da te oblasti koje su se odvojile od Rusije stavi pod kontrolu i prisajedini sebi. Oblasti odvojene od Rusije i boljševičke države su bile znatno slabije, razjedinjene i podložne vojnoj invaziji. Vrlo brzo je Poljska bila u ratu sa tim istim „pokretima za nezavisnost“, koji su joj koristili u borbi protiv Rusije. Tako je Poljska tokom 1918.-1919. god. vodila rat sa separatističkom „Zapadno-Ukrajinskom Narodnom Republikom“[14][15], koji se završio Poljskom pobedom i pripajanjem Galicije Poljskoj, sa Lavovom kao centrom. Tokom 1920. god. Poljska je vodila rat protiv novostvorene Litvanije[16], koji je rezultirao Poljskom pobedom, i aneksijom istočne Litvanije, sa Viljnusom (Vilnom), koji je sadašnja litvanska prestonica.

Poljska se znatno proširila od 1918. god, prema istoku od „Kurzonove linije“ i u sebe je uključila velike oblasti sa nepoljskim i nekatoličkim stanovništvom. Takođe je zanimljivo videti da je nezavisna Poljska učestvovala u rušenju pravoslavnih hramova na svojoj teritoriji, poput rušenja hrama Aleksanda Nevskog u Varšavi tokom 1924 – 26. god[17], čiju sudbinu su doživele većina pravoslavnih crkvi u Varšavi i Poljskoj. Pravoslavno stanovništvo je bilo izloženo velikim pritiscima i progonima u novoj državi. Ponekad je ta diskriminacija bila tolika, da je pravoslavno stanovništvo 1939. dočekalo Crvenu armiju kao oslobodioce. Zanimljiva je sličnost sa događanjima u komunističkom SSSR-u prema pravoslavnoj Crkvi, kao i u antikomunističkoj Poljskoj. Sve ovo ukazuje da se iza priča o „borbi za nezavisnost“ i „borbi protiv ruskog boljševizma i imperijalizma“, krije nacionalistički, antipravoslavni, rusofobni i pre svega imperijalni projekat. Taj obrazac će biti razmatran podrobnije u tekstu.

Ovo sve omogućava da se da prava definicija prometejskog projekta. On je, dakle, svesna i planirana strategija jedne ili više zemalja, radi podrivanja integriteta ciljane zemlje, kroz sistematsko podsticanje ili stvaranje separatističkih pokreta u toj zemlji radi njenog uništenja, kao i korišćenjem tih pokreta kao sredstvom ostvarenja sopstvenih imperijalnih i osvajačkih ambicija. Destruktivni proces, koji se nameće ciljanoj državi, kroz prometejski projekt, može se nazvati „prometeizacijom“ po analogiji sa „balkanizacijom“.

Poljska država je, posle konsolidacije svoje teritorije tokom 1920. god. nastavila sa prometejskom strategijom prema SSSR-u, prema kojem je nastavila da vodi tajni rat.[18] Ta strategija je uključivala stvaranje „Istočnog instituta“ (1926-1939.) u Varšavi, koji se bavio proučavanjem slabosti SSSR-a, kao i daljem razrađivanjem prometejskog projekta u novim okolnostima.[19] Ipak, SSSR se pokazao znatno jačim i odlučnijim protivnikom, sa sposobnom kontraobevaštajnom službom i kao previše krupni zalogaj za njene ambicije. Iako je zahvaljujući njemu Poljska dobila znatna teritorijalna proširenja, prometejski projekt se suštinski pokazao neuspešnim, jer je zemlja koja ga je stvorila nije bila dovoljno jaka da ostvari svoje namere. Poljska se nalazila između dve moćne sile – Nemačke i SSSR-a, koje su neprekido jačale. Opsednutost SSSR-om i rusofobija, su učinile da Poljska previdi pravu opasnost za sebe, koja joj je dolazila sa zapada. Sa okupacijom Poljske od strane Nemačke i SSSR-a, kao i sa posleratnim padom iste pod sovjetsku sferu uticaja činilo se da je prometejski projekt otišao na đubrište istorije. Poljska očigledno nije mogla da bude „Prometej“.

Kakve sve to ima veze sa nama i zapadnoj politici prema Srbiji? Prometejski projekt bi ostao zapamćen kao propali nacionalni projekt jedne evropske države, sličan nemačkoj ideji „Mitteleurope“, da nije vaskrsnut kao očigledna spoljnopolitička strategija SAD, u periodu posle Vijetnamskog rata. Kako se taj projekt pojavio u SAD i ko ga je uveo?

Amerikanizacija prometejskog projekta i Zbignjev Bžežinski

Posle odlaska Henrija Kisindžera sa mesta saveznika za pitanje bezbednosti SAD (1969-1975), kao i sa mesta državnog sekretara (1973-1977) tokom predsedništva Ričarda Niksona i DŽeralda Forda, na mesto savetnika za pitanje bezbednosti 1977. god. dolazi Zbignjev Bžežinski.  Pored Kisindžera, on će postati jedan od glavnih stratega američke spoljne politike u drugoj polovini 20. veka, čiji će uticaj znatno prevazići Kisindžerov, bitno određujući smernice američke politike u 21. veku. Takođe je poznat kao jedan od osnivača i organizatora „Trilateralne komisije“, zajedno sa Dejvidom Rokfelerom.

Zbignjev Bžežisnki je rođen u Varšavi, Poljska 1928. god. u imućnoj porodici uticajnih diplomata.[20] Iako je bio savetnik tokom predsedništva DŽimija Kartera, uticaj Bžežinskog će prevazići predsedništvo jednog čoveka, a njegova strategija prema SSSR-u će na kraju i dovesti do konačne propasti te države. Nasuprot Kisindžerovoj politici „detanta“ i popuštanja zategnutosti između velikih sila, podele sfere uticaja među njima, kao i tajnoj politici zamena „neodgovarajućih“ režima u američkoj sferi uticaja, poput onog u Čileu; strategija Bžežinskog je uključivala agresivnu strategiju podrivanja SSSR-a, radi njegovog razbijanja i uništenja. Između ostalog je okončao Kisindžerovu politiku detanta. Uspešnost te strategije je Bžežinskom donela velik ugled u SAD kao strategu, dok je iako najuticajniji među demokratama, njegova strategija ostavila jak uticaj i na republikance u SAD.

Bžežinski je rekao o SSSR-u: „Osećao sam da se Sovjetski Savez pretvara da je jedna država, a u stvari je multinacionalna imperija u vreme nacionalizma. Tako će se Sovjetski Savez raspasti. Kasnije u mom životu, bio sam u položaju da zastupam politike koje su stvorene da ubrzaju taj proces.“[21] Ovo zvuči skoro istovetno sa rečima Pilsudskog o ruskom carstvu, kao i da se poklapa sa suštinom prometejskog projekta. Za razliku od Poljske, SAD sa svojim ogromnim resursima, vojnom moći i uticaju je konačno mogao da sprovede u delo nameru prometejskog projekta, sa Bžežinskim kao mozgom te opearacije.

Jedan od ključnih uzroka raspada SSSR-a je bio rat u Avganistanu, koji je doveo sovjetsku ekonomiju i društvo do ekonomskog i društvenog sloma. Ključnu ulogu u tom ratu je odigrao sam Bžežinski, koji ga je, na neki način i izazvao. Naime, po rečima njega samog[22], administracija čiji je on bio deo je počela da naoružava mudžahedine u Avganistanu, pre nego što je došlo do sovjetske invazije. Upravo to naouražavanje je bilo deo strategije uvlačenja Sovjeta u rat, dajući im „njihov Vijetnam“, što je rađeno po strategiji samog Bžežinskog. Kako je on sam rekao: „Nismo naterali Sovjete da intervenišu, nego smo svesno uvećali mogućnost da to urade.“[23]

Zanimljivo je primetiti da, iako se SSSR raspao, a komunizam prestao da ima uticaj u Evropi, pa i u svetu, spoljašnja politika SAD prema Rusiji i istočnoj Evropi je ostala nepromenjena. Iako je pretnja od komunizma, kao ideologije sa globalnim ambicijama je prestala da postoji, kao što je prestala da postoji zemlja koja se trudila da izvozi tu ideologiju po svetu, Zapad je postao još agresivniji prema ostatku SSSR-a, nego za vreme njegovog postojanja.

Nova država Rusija niti ima iza sebe ideologiju koju želi da nametne ostatku sveta, niti globalne ambicije za svetskom vladavinom. Čak i od strane SSSR-a, dobrovoljno povlačenje iz cele istočne Evrope, bez ikakvih koncesija, kao i dobrovoljni pristanak na sopstveni raspad je događaj bez presedana u istoriji. Uprkos svemu tome, NATO pakt se proširio u oblasti nekadašnjeg Varšavskog pakta, dublje prema Rusiji. Kao što propast carske Rusije i dobijanje nezavisnosti nije zadovoljilo poljske ambicije, nego ih je ojačalo, tako je i raspad SSSR-a pojačao agresivnost Zapada prema Rusiji. Proces raspadanja je takođe zahvatio i Rusku federaciju, u oblasti Kavkaza. Krvavi sukob u Čečeniji je trajao, dok je na vlasti bio prozapadni režim Borisa Jeljcina. Uprkos tom prozapadnom režimu, 1999. su u NATO primljenje Poljska, Mađarska i Češka, bivše zemlje Varšavskog pakta. Nasuprot činjenici da su se ruske snage povukle iz Čečenije 1996, posle prvog čečenskog rata, čime je Čečenija postala de fakto nezavisna država, to nije sprečilo Čečene da 1999. napadnu Dagestan u Rusiji[24], time započinjući drugi Čečenski rat. Sve se to odigravalo uoči Putinovog dolaska na vlast.

Pored svega, Zapad na čelu sa SAD, je davao jaku podršku Čečenima[25][26], pa je čak i opravdavao terorističke akcije Čečena po Rusiji. Uprkos tome što SSSR više nije postojao, a komunistička ideologija nije više igrala bitnu ulogu u Rusiji, kao i defanzivno ponašanje, kako SSSR-a u doba Gorbačova i Rusije pod Jeljcinom; Zapad nije prestao sa vojno – političkom ekspanzijom na istok. Iza svega ovoga sledi da se radi o agresivnom i ofanzivnom ponašanju Zapada prema Rusiji kao državnoj tvorevini, bez obzira na politički sistem koji u njoj postoji. Ovo podseća na neprijateljstvo poljskih prometejista prema Rusiji kao državnoj tvorevini i željom za njeno uništenje, a iza čega se krila prava želja poljskih elita da Poljsku učine moćnom imperijom. Prozapadna politika Jeljcina ne samo da nije odvratila Zapad od imperijalne ekspanzije, nego je znatno olakšala tu ekspanziju nasuprot ruskim nacionalnim interesima.

Prave namere SAD i njene strategije prema Rusiji i istočnoj Evropi Bžežinski spominje u svojoj knjizi Velika šahovska tabla[27]. On kaže: „... Poslednja dekada dvadesetog veka je bila svedok tektonske promene u svetskim dešavanjima. Po prvi put ikada, ne-evroazijska sila se pojavila ne samo kao ključni arbitar u odnosima evroazijskih sila, nego takođe kao najistaknutija svetska sila. Poraz i propast Sovjetskog Saveza je bio zadnji korak u ubrzanom usponu sile zapadne hemisfere, Sjedinjenih Država, kao jedine i svakako prve zaista globalne sile.“[28] Takođe kaže: „Još otkad su kontinenti počeli da se međusobno politički odnose, Evroazija je bila centar svetske moći.“[29]

Zanimljivo je videti „orvelovski“ rečnik koji se ovde koristi, kao i geopolitički pristup. Ovo ukazuje na staru evropsku geopolitičku školu mišljenja, sada stavljenu u službu američke dominacije. Pravu strategiju Zapada prema istoku Evrope možemo videti iz sledećeg citata: „...Ali u međuvremenu, neophodno je da se ne pojavi evroazijski izazivač, sposoban da dominira Evroazijom i tako takođe da ugrozi Ameriku. Formulisanje sveobuhvatne i integrisane evroazijske geostrategije je svrha ove knjige.“ [30] Pored toga takođe kaže: „Za Ameriku, glavna geopolitička nagrada je Evroazija...Sada je ne-evroazijska sila nadmoćna u Evroaziji – i američki globalni primat je direktno zavisan od toga koliko dugo i uspešno se održi njena nadmoć nad evroazijskim kontinentom.“[31]

Ovako ogoljen rečnik, ne dopušta nikakvu zabunu. Zapad (tj.SAD sa satelitima) ne može i ne sme dopustiti pojavu ili postojanje bilo kakvog rivala, koji bi ugrozio njegovu imperijalnu nadmoć. Sama ideja ruske državnosti, ili teritorijalnog integriteta to dovodi u pitanje. To se takođe odnosi i na druge. Dakle, nije nikad bio problem režim ili politički sistem u Rusiji i dr, nego samo postojanje Rusije kao države i moćne sile. Potpuno ukidanje Rusije, kroz njeno rasparčavanje bi značilo potpunu nadmoć SAD, sa Kinom kao poslednjim preostalim znatnijim državnim entitetom na redu za  rasparčavanje.

Način razmišljanja Bžežinskog je tipičan za stratega iz prometejske škole mišljenja, koja je uključivala staru geopolitičku podelu na talasokratiju (vladavinu pomorske sile) o telurokratiju (vladavinu kopnene sile). Prometejisti su Rusiju doživljavali kao ovu poslednju. Koliko je misao Bžežinskog (sina predratnog poljskog diplomate) prožeta prometejskim projektom, možemo videti iz njegove skoro patološke opsesije Rusijom (kao pravog izdanka poljskog imperijalnog nacionalizma), i licemernog optuživanja Rusije za „imperijalizam“ tokom nedavnog rata sa Gruzijom.[32][33] Sama Gruzija je igrala bitnu ulogu kao eksponent poljskih interesa tokom građanskog rata u Rusiji, kao i sada interesa NATO pakta, tj. SAD. Zanimljivo je takođe kako Bžežinski shvata Evropu, pored toga što spominje nas, kad je rekao da je vazdušni NATO rat iznad Kosova, u kome su snage SAD igrale ključnu ulogu: „ donesen kući Evropljanima do stepena u kojem je Evropa još uvek pretežno američki protektorat.“[34]

Ovde vidimo, da on Evropu (sve sa EU) doživljava kao Američki (Atlantistički) „intermarijum“, kao sistem satelitskih i vazalnih država SAD, slično sistemu satelitskih država koji je Poljska nameravala da napravi u centralnoj i istočnoj Evropi. Evropa, dakle, nije ništa drugo do sistem satelitskih država SAD. Kao i u ranijem slučaju Poljske, iza navodnih ranijih priča Bžežinskog o „ruskoj tiraniji“ i „borbi za slobodu istočnih Evropljana“, krije se želja sa imperijalnim širenjem i dominacijom. Pošto se radi o svetskoj sili, ovde je reč o potpunoj dominaciji i vladavini svetom, starom snu svih velikih osvajačkih imperija.

Ne treba potcenjivati ugled i uticaj koji Bžežinski ima na vođenje spoljnje politike SAD. Radi se o veoma pametnom i agresivnom strategu, čija je politika zaslužna za slom SSSR-a, što mu je donelo izuzetan ugled u političkim krugovima SAD. Pored svoje uloge savetnika u Karterovoj administraciji i stvaranju Trilaterale, radi se o uglednom profesoru, koji je držao i još drži predavanja na nekoliko američkih instituta i fakulteta. Ima posebno jak uticaj na demokratsku stranku, i jedan je od onih koji su vršili pritisak na Klintona da bombarduje našu zemlju.

Takođe je napadao Rusiju tokom Prvog i Drugog čečeskog rata, stvarajući „Američki komitet za mir u Čečeniji“, koji je su stvari bio lobi grupa za podršku Čečenima.[35][36] Ovde se vidi sistematski neprijateljski odnos prema Rusiji, i podrška svim separatističkim grupama unutar Rusije i državama koje su protiv Rusije. Radi se o čoveku, koji je poljski nacionalistički imperijalni i rusofobni projekt, pretvorio u američku spoljnopolitičku strategiju za 21. vek. Reč je o čoveku koji je već raniju brutalnu, ali ograničenu spoljnju politiku SAD, pretvorio u plan za stvaranje svetskog carstva, o čemu govore i njegove knjige. Od Amerike je stvorio „Prometeja“. Kao glavnu strategiju je preuzeo prometejski projekt (uprkos tome što ga nigde ne spominje pod tim nazivom). Iako nije od onih koji donose odluke, on je napravio strategiju po kojoj će se odluke donositi. Da to nije stvar prošlosti, dokaz je velik uticaj koji, kao savetnik, ima na sadašnjeg predsednika Obamu, koji je oduševljeno i pohvalno govorio u njegovu čast[37], kad je rekao: „ Naučio sam izuzetno mnogo od gosp. Bžežinskog“. Znajući kakva je vizija sadržana u njegovim knjigama, to može samo da veoma zabrinjava.

Koliko Obama ispunjava plan koji je postavio Bžežinski, možemo videti iz citata samog Bžežinskog: „Uzbekistan, nacionalno najvitalniji i najnaseljeniji od centralnoazijskih država, predstavlja glavnu prepreku prema bilo kakvoj obnovljenoj ruskoj kontroli na regionom. Njegova nezavisnost je kritična za opstanak drugih centralnoazijskih država, i najmanje je ranjiva na ruske pritiske.“[38] Takođe kaže: „Uzbekistan je, u stvari, glavni kandidat za vođstvo u Centralnoj Aziji.“[39] Uporedimo to sa trenutnim Obaminim zahtevom za masovnom vojnom vojnom podrškom Uzbekistanu, koja je trenutno u toku, pod izgovorom rata u Avganistanu[40].

Iz svega onoga što je Bžežinski pisao, a Obama čini, vidi se da se ovde ne radi zaista o ratu u Avganistanu, već o svesnom strateškom potezu uperenom protiv Rusije. Koliko Islamizam uopšte nije pretnja po američke interese, već važan saveznik, govori sam Bžežinski: „U stvari islamski preporod – podstican spolja ne samo od Irana već takođe od Saudijske Arabije – će najverovatnije postati impuls mobilizacije za sve prožimajuće  nove nacionalizme, odlučne da se suprotstavljaju bilo kakvom povratku pod rusku – i stoga, neverničku kontrolu.“[41]

Jasno je da se islamski ektremizam smatra ne za neprijatelja, nego za saveznika protiv Rusa i ruskih interesa. Činjenica je, da su većina režima, koje su SAD obarale na Bliskom istoku bili sekularne prirode. Sadam Husein i Moamer Gadafi su svi bili arapski nacionalisti, sekularnog usmerenja. Isto se odnosi na Asadov režim u Siriji koji je sledeća verovatna meta. Ti sekularni režimi su očigledna prepreka za strateške interese SAD.  Dakle, imamo strategiju koja je napisana u knjizi, koja se po imperijalnoj beskrupuloznosti može porediti sa „Majn Kampfom“ Adolfa Hitlera i njenu implementaciju u praksi, koja se vrši pod raznim izgovorima, koji jedva kriju pravu nameru.

Kakve veze te globalne strategije imaju sa Srbijom i Srbima, koji ne predstavljaju nikakav globalni faktor, kao ni bitniju prepreku SAD u njenim planovima? U svojoj knjizi on kaže: „Od sada, SAD će morati da odrede, kako da se nose sa regionalnim koalicijama, koje žele da istisnu Ameriku iz Evroazije, čime bi ugrozile američki status kao globalne sile.“[42] U svom etimološkom značenju, „Prometej“ je „onaj koji misli unapred“, što je dobra ilustracija strategije Bžežinskog. Naime, ne radi se samo o podrivanju trenutnog rivala, već o podrivanju mogućeg rivala, ili njegovog mogućeg saveznika. Sve ovo nas dovodi do države Srbije i srpskog naroda.

Srbi kao mikro-Rusi i prometeizacija Srbije

Kad se spominje Balkan, raspad SFRJ i napad na integritet Srbije, obično se koristi termin „Balkanizacija“. Taj termin nije dobar za objašnjavanje šta se ovde zaista događalo i što se još uvek događa. Enciklopedija Britanika definiše „balkanizaciju“ kao: „podelu višenacionalne države na manje, etnički homogene entitete. Termin se takođe koristi da ukaže na etnički konflikt u višenacionalnim državama.“[43] Iako ovaj opis delimično opisuje ono što se dogodilo u SFRJ, nije potpuno tačan i teško može tačno da objasni sve što se događalo ovde. Takođe, taj termin, iako nejasno, ukazuje da se radi o spontanom procesu, koji nastaje kao posledica unutrašnjih protivrečnosti. To samo delimično važi povodom raspada SFRJ, jer je strani faktor igrao više nego bitnu ulogu u tom procesu, naročito u slučaju razgrađivanja zajednice Srbije i Crne Gore i odvajanja Kosova od kontrole države Srbije.

Zbog stranog faktora, neko bi možda pomislio da je na delu klasično pravilo „zavadi pa vladaj“ (Divide et impera). Taj termin se odnosi pre svega na strategiju u kojoj se veće koncentracije moći razbijaju na manje, radi ostvarenja kontrole nad njima, kroz održavanje neprekidne zavade među njima, da bi se sprečilo njihovo ponovno ujedinjavanje u veću strukturu moći. To na prvi pogled može da bude slučaj, ali kao što se vidi velik broj manjih delova bivše Jugoslavije sasvim lepo sarađuju i deluju koordinisano protiv jedne strane, tj. srpske. Ta koordinacija je uglavnom sprovedena od spoljašnjih sila. Tako da i taj termin nije baš najbolji.

Stoga je termin prometeizacija najprikladniji da opiše ono što se dogodilo i što se još uvek događa. Naime, kao što je spomenuto o prometejskom projektu, prometeizacija je svestan i planiran rad jedne ili više država tzv. „Prometeja“, radi uništavanja ciljane nacije, kroz korišćenje i planiranu koordinaciju sepratističkih pokreta i njihovog neprijateljstva, koji bi bili usmereni samo prema datoj ciljanoj naciji, kojoj je namenjeno uništenje; radi sopstvenih geopolitičkih imperijalnih interesa. Da je ovde reč o tome, može se videti na sistemskom razbijanju kako SFRJ, tako i potiskivanju samo srpske strane od početka raspada SFRJ, pa do danas, sa tendencijom daljeg razvoja na štetu te srpske strane. Ta sistematičnost i postepenost podseća na „domino efekat“, u kojoj jedna odvojena teritorija se koristi u podsticanju za dalja odvajanja teritorija svoje bivše matične države.

Prometeizacija, sa druge strane, nije težnja ka ujedinjenju jedne etničke grupe sa svojom maticom, ili želja za odcepljenjem (što je separatizam), već korišćenje i koordinacija drugih etničkih i separatističkih grupa radi uništavanja ciljane nacije.

Iz svega onoga što je Bžežinski pisao, a Obama čini, vidi se da se ovde ne radi zaista o ratu u Avganistanu, već o svesnom strateškom potezu uperenom protiv Rusije.

Naime, koordinisana i postupna pojava i raspirivanje separatizama kako u SFRJ, tako i u Srbiji ukazuje da se radi o planskom razbijanju, uz spoljašnju koordinaciju, kao i to da su separatistički pokreti na ovim prostorima instrument spoljnje politike Zapada prema nama.

Sve se to odigrava određenim redosledom, koji ne može biti rezultat spontanosti. To takođe ukazuje da se ovde ne radi o balkanizaciji, već o prometeizaciji. Samo posmatranje postupnog redosleda po kome se raspadala Jugoslavija i po kojem se suzbijao samo srpski faktor to jasno govori. Zapadno prisilno mirenje između bosanskih Hrvata i Bošnjaka 1994, radi njihovog korišćenja protiv bosanskih i krajiških Srba je klasični primer prometejske strategije. Da ne govorimo o veoma aktivnoj pomoći Zapada svima onima koji su bili protiv Srba.

Takođe treba posmatrati kako su prošli bošnjački saveznici bosanskih Srba (Abdić i njegova autonomija), da se vidi kakva je sudbina čekala onoga ko je ostajao saveznik Srba. Okupacija Kosova, pogrom nad Srbima pred očima KFOR-a i međunarodne zajednice, pa priznanje „nezavisnosti“ posle nekoliko godina, od strane onih koji su Kosovo i zauzeli, kao i pritisak na preostalu veću srpsku enklavu na Kosovu nam ne ostavlja razloga za sumnju. To takođe treba uporediti i sa nastojanjima da se poništi Dejtonski sporazum, od strane istog Zapada, koji ga je i nametnuo.

Bžežinski je video SFRJ, kao oblik SSSR-a u malom[44]. Što je takođe zanimljivo, upravo je od Bžežinskog tražila savete Medlin Olbrajt povodom pitanja spoljnje politike, što uključuje i nas.[45] Kad se gleda iz istorijske perspektive, zaista ima puno sličnosti između Srba i Rusa, počevši od sličnosti jezika, preko religije, istorijskih veza, sličnosti između prelaza iz prve Jugolavije u SFRJ, kao i carske Rusije u SSSR. Oba naroda su proistekla iz slične slovenske, pravoslavne tradicije, sa tradicijom državnosti i želje za nezavisnim postojanjem. Čak i sadašnja Srbija, neverovatno podseća na prozapadnu Rusiju iz doba Jeljcina, čiji se predsednik takođe zove - Boris.  Doduše, za razliku od Rusa, Srbi nisu ni približno toliko jaki i moćni. Ta malenkost čini Srbe „Rusima u malom“, a njihova relativna slabost ih čini povoljnim subjektom za eksperimente, čiji su rezultati namenjeni „Rusima u velikom“.

Velike sličnosti u kulturi, mentalitetu, istoriji i okruženju obe zemlje, čini Srbe mogućim saveznikom neke obnovljene i moćne ruske države, kao što ih čini dobrim uzorkom za šire planove Zapada prema Rusiji. Srbi se, poput Rusa nalaze rastegnuti između zapadnog i islamskog sveta. Takođe su bili uzroci stvaranju velikih višenacionalnih država, kao što su bili uzrok uništenju dve najmoćnije katoličke imperije u Evropi – Poljske i Austrougarske. Radi se o narodima, koji su pružali jak otpor osvajačkim imperijama u nameri da ih učine pokornim, a čiji je otpor bio jako vezan za državničku ideju, koja je uključivala nezavisan razvoj. U velikim višenacionalnim državama, koje su činili, jedino su Rusi i Srbi uneli državničke tradicije u njih (Jugoslavija i SSSR).

Takvi narodi, sa državničkom tradicijom i sposobnošću stvaranja velikih država predstavljaju prepreku imperijalnim ambicijama drugih, bilo realno ili potencijalno. Uništenje sposobnosti tih nacija da objedinjuju okolne narode, kao i njihovog integriteta je ključna za strane imperijalne interese.  Ono što otežava srpski položaj u odnosu na Ruse, je vojna dominacija NATO pakta i instaliranje prozapadne vlasti u Srbiji, koja bezuslovno ispunjava svaki nalog sa Zapada. Kao što se vidi na primeru Jeljcinove Rusije, pored propasti komunizma i partije, kao i SSSR-a, nije prestalo aktivno neprijateljstvo Zapada prema njoj. Zašto je tako, vidi se iz citata Bžežinskog. Radi se o neprijateljstvu ne prema režimu ili ideologiji, već o neprijateljstvu prema ideji državnosti i državnih tradicija te nacije. Isti slučaj je i sa nama. Pored toga što je, kao takva, potencijalni ruski saveznik u budućnosti, bez obzira na prozapadnu vlast, Srbija je takođe, kao „Rusija u malom“ veoma zgodna za ispitivanje raznih mogućnosti koje su namenjene „Rusiji u velikom“.

Srbija, kao eksperiment, je dobar primer kako se jedna nacija može razbijati, ne samo kroz instrumentalizovan separatizam manjina, već i sistematskim stvaranjem novih naroda od tkiva same te nacije. Stvaranje Crnogoraca, kao posebnog naroda, je taj primer. To ukazuje da je moguće razbijati srpsku naciju do tačke njenog nepostojanja. To je slično onom što je prometejski projekt nameravao sa Rusijom i Rusima. Po teoriji domino efekta, svaka odcepljena grupa, koja se odvaja od Srba (ili Rusa) preuzima na sebe zadatak podrivanja preostale srpske (ili ruske) teritorije, jer se njihov novi identitet psihološki zasniva na negaciji starog. Time ti novi narodi postaju sveži regruti za zapadne interese, koje slede sa velikim oduševljenjem.

Rusija i Kina su blokirali namere Zapada prema njima, kroz nekoliko događaja. Kina je vrlo brzo preduhitrila sopstveni raspad, gušenjem pobune 1989. na Tjenanmenu, dok je Rusija preokrenula situaciju smenom prozapadne vlasti, zavođenjem čvršće politike i Drugim čečenskim ratom, kojim je zaustavljen proces raspada države. Obe države su pored svega jake sile, sa moćnim i sačuvanim kontraobaveštajnim aparatom, koji može da aktivno spreči te namere. Srbija nije u tom položaju, a struktura njenih elita (sa nasleđenom bivšom ideologijom), postojanje rajinskog mentaliteta, uzurpacija medija, spremnost velikog broja Srba da se svega odreknu zarad lične koristi i opšta slabost društva, čine položaj Srbije nezavidnim, sa oslabljenim mogućnostima za otpor. Takođe je jak aktivizam raznih NVO u medijima, čiji je cilj stvaranja „kolonijalnog mentaliteta“, kroz manipulaciju osećanjem krivice i okretanjem energije Srba protiv njih samih, kroz samomržnju.

Srbija, kao potencijalni ruski saveznik i kao umanjeni primerak same Rusije je objekt daljeg procesa prometeizacije, kojem se ne nazire kraj. U slučaju Rusije nije samo aktivan Zapad u tom procesu, nego i Poljska, koja je vaskrsnula svoj stari antiruski projekt kroz saveze sa Gruzijom, bivšim Ukrajinskim režimom i Baltičkim državama. Staru agresivnu politiku prema Rusiji je zastupao pokojni poljski predsednik Leh Kačinjski, kroz partnerstvo između Poljske, Ukrajine i Gruzije. Takođe je 2007. u Tbilisiju, pored predsednika Sakašvilija podigao simbolički spomenik Prometeju. Neobične okolnosti njegove smrti 2010, gde je stradao skoro ceo njegov kabinet, kao i povratak ruskog uticaja na Kavkazu, Kirgistanu i Ukrajini, ukazuje da Rusija više ne igra pasivnu ulogu u toj nametnutoj agresiji, već je prešla u kontraofanzivu.

U našem slučaju, pored Zapada, imamo izuzetno agresivnu Hrvatsku, koja je u velikoj meri formirala svoj identitet kroz neprijateljstvo prema Srbima i Srbiji, koja oduševljeno podržava sve dezintegracione pokrete unutar Srbije, nevezano za sam Zapad. U Srbiji je jasno na delu proces prometeizacije, u najvećoj meri podstican od zapadnih mentora, uz saradnju svojih balkanskih satelita i uz voljnu i nevoljnu saradnju samih prozapadnih elita u Srbiji, koje im u velikoj meri olakšavaju namere, slamajući unutrašnju opoziciju. Pritisci koji se pojavljuju u Raškoj (Sandžaku) i Vojvodini su najverovatnije najava onog što nas čeka, kad Kosovo bude potpuno „pacifikovano“, imajući u vidu spomenuti „domino efekat“. Treba, povodom ovoga, obratiti pažnju na grupu stranih ambasadora „Prijatelji Sandžaka“, formiranu 2009. na inicijativu ambasadora SAD. Grupu skoro isključivo čine ambasadori zemalja NATO-a.[46][47]

Zaključak

Ono što se ne može shvatiti je, da li je proces prometeizacije (dirigovane dezintegracije) Srbije prestao sa zapadnim priznavanjem „Kosova“ ili će se nastaviti i dalje? Tu nam ostaje par opcija:

1. Dominacija nad Kosmetom i dalje pretnje separatizmima u Srbiji su samo sredstvo pritiska na Srbiju, da bude potpuno poslušna zapadnim silama. Zapad nema u planu dalju dezintegraciju Srbije.

2. Zapad ima u planu dalju redukciju Srbije na „Beogradski pašaluk“ tj. „Sandžak Smederevo“, radi daljeg slabljenja manevarskog prostora srpske države, kao mogućeg saveznika Rusije.

3. Zapad ima u planu potpunu demontažu Srbije kao države i totalno rastakanje srpskog nacionalnog korpusa.

Iako je treća opcija najdepresivnija, ona je najverovatnija. Naime, ona je najisplatljivija, zato što ostatak preostale Srbije uvek može da se presabere i obrne proces dezintegracije u nekoj budućnosti. Takođe ostatak Srbije, iako mali može da postane mogući saveznik i baza ojačale Rusije, i kao trn usred NATO teritorije i izvor nestabilnosti. Pored toga, verovatno da će oni raditi na tome, čisto da vide koliko jedna nacija može da se razbija i kako lekcije iz tog eksperimenta mogu da se primene na Rusiju. Ono što čini tu mogućnost izvesnom je potpuna poslušnost i snishodljivost srpskih elita prema Zapadu, što izuzetno olakšava posao. Kad već mogu da nam uzmu sve bez ikakvog otpora sa naše strane, što ne bi uzeli i ostatak? Srbija, kao takva, je potencijalni ruski saveznik, pa makar trenutno imala i antirusku vlast, jer Zapad misli unapred. Za Zapad nije problem trenutna srpska politika, nego sama Srbija kao država. U tom kontekstu treba shvatati izjave zapadnih zvaničnika da je „Srbija ključni faktor stabilnosti u regionu“. Tu izjavu ne treba shvatiti kao pohvalu, već kao nešto što treba da nas zabrinjava.

Bžežinski je rekao na jednom predavanju: „Lakše je pobiti milion ljudi, nego ih kontrolisati.“[48] Ukoliko primenimo ovu logiku na Srbe, možemo da zaključimo da je lakše uništiti Srbe kao narod (kroz prometeizaciju), nego se truditi da se oni učine poslušnim. Ta opcija je svakako ekonomičnija, naročito jer ne postoje prepreke za njenu primenu, a postoji velik broj ljudi koji su spremni da joj pripomognu. Sve dok cena razbijanja Srbije bude jeftinija od cene saradnje sa njom, Zapad će nastaviti ovu praksu.

Rusija i Kina su blokirali namere Zapada prema njima, kroz nekoliko događaja. Kina je vrlo brzo preduhitrila sopstveni raspad, gušenjem pobune 1989. na Tjenanmenu, dok je Rusija preokrenula situaciju smenom prozapadne vlasti, zavođenjem čvršće politike i Drugim čečenskim ratom, kojim je zaustavljen proces raspada države.

Iako obiman, ovaj tekst je trebao da prikaže najizvesniju strategiju Zapada prema nama. Kao što se vidi, ovde se ne radi o „integracijama“ i „ekonomskom razvoju“, nego sa radi o opstanku. To je nešto što nam je nametnuto, i nema nikakve veze sa „velikosrpskim nacionalizmom“ ili „Miloševićem.“ Što se tiče ekonomije, da li Zapad zaista želi da vidi ekonomski razvijenu Srbiju, zemlju koja ima istorijat borbe sa stranim imperijama i državničke tradicije za nezavisnim postojanjem? Da li zaista jedna imperija, koja želi globalnu dominaciju, to želi sebi da priušti u srcu jugoistočne Evrope? Srbiju, koja može biti prirodni saveznik Rusije? Naravno da ne. Dakle, oni nas neće ostaviti na miru.

Iako se može činiti depresivnim, ovaj tekst ne treba da tera na očajanje, već naprotiv. Otpor i snalažljivost koji primenjuju vlasti Republike Srpske, u znatno skučenijim uslovima za manevrisanje su primer da se može pružiti otpor, i da to ne vodi nužno u poraz. Ukoliko Republika Srpska, koja nema prerogative države može da se bori za opstanak, to može i Srbija. Mora se razviti agresivna kontrastrategija takvim planovima, koja uključuje prebacivanje lopte u protivničko dvorište jer nam je nametnuta borba za opstanak. Moramo učiniti da cena razbijanja Srbije bude skuplja od cene saradnje sa njom. Vladavina svetom je uvek bila san moćnih i bogatih, a jedina stvar koja ih je zaustavljala i naterala da se zamisle je bio otpor tim planovima. Iako otpor može da vodi u poraz, nepružanje otpora sigurno vodi u poraz.