среда, 21. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Приватно или државно?
Политички живот

Приватно или државно?

PDF Штампа Ел. пошта
Миланко Шеклер   
петак, 11. октобар 2013.

Одавно размишљам о једној теми... Зашто људи, односно човечанство, када говоримо о функционисању привреде и економији друштва, чинe увек исте грешке? Да ли су то уопште грешке или то само живот увек изнова изналази „нове“, а у ствари старе путеве преживљавања и опстанка људског друштва? И докле ће уопште трајати та тупава и беспредметна расправанајвећих економских умова, што плаћених, што искрено идеолошки острашћених, на ту тему?

Одакле уопште некоме идеја да буде судија у односу на тако важно питање за људско друштво, као што је процена ефикасности привредног, односно производног система, са аспекта власничких односа, односно да ли боље функционише привреда када је приватна или државна? Ако човек заиста озбиљно промисли на задату тему, и узме у обзир велики број историјских искуства, које су до сада имале многобројне старије, али и новоформиране земље у свету, закључак, бар са мог скромног становишта, може бити само један. Наиме, нема правила, нема вечне истине, нема бољег или лошијег, јер све је питање многобројних фактора, услова, околности, у којима иста треба да функционише. Ако баш желите да саопштите нешто што ће бити тачно, онда је то могуће дефинисати само овако: постоје привредне гране и потребе друштва и појединаца, које се боље могу задовољити приватним компанијама, али постоје и они који се могу боље задовољити државним власничким односима. Јер да није тако, тешко да би се икада иједан приватник у неким околностима одлучио лако за огромна улагања, у на пример изградњу дугачких аутопутева, у неке слабије насељене области, где се повраћај новца мора да чека деценијама, или где повраћаја новца неће бити директно кроз наплату путарине, већ индиректно, кроз привлачење страних инвестиција, отварање нових радних места, обезбеђење сировина за индустрију прераде и слично.

Наравно, у том случају имају користи сви држављани, али инвестиција није исплатива за приватника, те је сходно томе неће ни финансирати. Изградња националних мрежа електропривреде, железнице или телекомуникација су у највећем броју случајева биле државне инвестиције, које су покретале привредни раст читавог друштва, и заиста је више него неозбиљно то сада заборавити и дати их у бесцење приватним власницима, уз тврдњу да ће они боље њима управљати, без обзира на чињеницу што их они никада не би изградили! Са друге стране, више је него јасно да сваки вид трговине, на велико и мало, треба да буде у приватном, а не државном власништву, јер се тиме аутоматски уклања могућност корупције, чим се јави пословање, односно купопродаја између приватне и државне компаније. Проблем власништва (приватно или државно) се углавном може свести на проблем управљања, а не самог власништва, јер да није тако, како би се могла објаснити чињеница да је већински власник Теленора - Влада Норвешке (53,97%), уз још двадесетак малих инвеститора!

Или, на пример, компанија HELENIC SUGER, која је купила неке шећеране од Костића (које је он купио и преплатио од наше државе по цени од 10 марака по комаду фабрике), јесте такође компанија чији је власник влада Грчке, значи држава!! И сада ви мени објасните, како се може продаја Мобтела звати приватизација ако је не купује приватна компанија, како би се очекивало, и народ лагао, већ компанија чији је већински власник друга држава, у овом случају Норвешка!!! Па ја бих то најпре назвао издајизација! Како се то Норвешкој исплати да буде власник Мобтела у Србији, и то хиљадама километара далеко, а нашој се држави не исплати? Рекох вам да је то пре свега питање начина управљања, а не власништва. Ја често кажем ако власник такси-предузећа успева да организује и контролише своје запослене (а то су углавном такозвани „урбани ликови“, да не кажем неку другу реч), тако да га не могу поткрадати, зашто би то био проблем за једну државу! А држава ипак може све, зар не?

Ево идеје! Па довољно је само као један од услова за конкурисање на место директора у некој државној компанији или предузећу да морате положити јемство, то јест хипотеку на двоструку вредност од висине плате, коју ћете примити у том предузећу за период на који конкуришете. Ако немате толико некретнина, онда је за очекивати да у ваше поштење верују ваши најближи рођаци или пријатељи, ако је оно заиста неупитно, па ће вам они дати да дигнете хипотеке на њихову имовину. А ако вам ни ваши најближи не верују у поштење, зашто би вам веровала држава! У случају да се установи да сте радили у „свом интересу“, одмах вам се та имовина одузима у корист државе. И то је већ по мени довољно да добијете густо решето за потенцијалне кандидате. Ту више ни страначка припадност не би помагала. Осим тога, мислим да директори тих компанија морају бити заиста одлично плаћени, а ако не остваре резултате које су планирали и предложили, могу се сменити сваке године по подношењу финансијског извештаја, при чему не могу добити бонусе предвиђене за испуњење планова, а који требају бити бар 50% посто од укупне годишње висине плате. Ето, ја мислим да би ово дигло ефикасност рада јавних предузећа бар за 50% прве године! Али наши „генијалци“ који тренутно воде главну реч о свему, па и привреди ове земље (Вучић, Дачић, Николић), нису ништа мање генијални од наших већ историјски доказаних величина на пољу економије (Лабус, Динкић, Ђелић, Цветковић, Питић, Тадић, Бубало и други), који су својим несебичним радом и изгарањем, а све у циљу развоја економије и привреде ове земље, већ деценију и више, дали практично немерљив допринос овом рају у којем сви ми данас живимо!

Нема ту шта да се мења, само треба наставити са истим економским моделом и принципима, продати и ово мало великих компанија које су још остале (Телеком, Електропривреда, јавна предузећа по градовима, водоводи, топлане и слично), и будућност је одмах ту иза угла, држи мотку и чека, само се не зна кога, нас или њих! Нико од данашњих генијалаца не отвара питање да ли се нешто може учинити по питању побољшања квалитета управљања тим предузећима! На крају крајева, зашто би постављали питање квалитета управљања државним предузећима, када се на највишим и најодговорнијим политичким местима у држави, налазе људи без адекватног искуства, школе, или са „сумњивим дипломама, мастер степенима или докторатима“.

Онда није ни чудно што никоме од њих не пада ни на крај памети да се пита шта се то дешава у земљи нашег северног суседа Мађарске, и зашто? Можда би сарадња са њиховим премијером њему донела преко потребну подршку, а нама можда његову преко потребну попустљувост по питању националне политике према Војводини....

Последњих дана имате прилике да читате разне текстове о најави мађарског премијера Виктора Орбана да ће влада Мађарске повратити власништво над неколико највећих енергетских компанија, које је пре тога та иста држава продала и учинила приватним. Многи су заборавили да је исти јунак приче већ на почетку финансијске кризе увео додатни порез на профите свих страних банака које послују у Мађарској и на тај начин је драстично смањио изношење и одлив новца из државе који се одвијало потпуно легално, преко истих. Виктор Орбан је доказао својим оригиналним и антимонетарним поступцима да држава може опстати и применом другачијих приступа од оних које прописује ММФ. Најављујући превремено враћање дуга ММФ следеће године, поручио је ММФ да могу да затворе свој биро у Будимпешти јер, што се тиче њега, више неће имати посла.

Но, оно што су ЕУ, али и ММФ морали нерадо да признају пре, ако се не варам, пар месеци јесте да је економска политика мађарске владе, под диригентском палицом Виктора Орбана, довела до изузетно повољних економских ефеката по економију Мађарске, те је она постала земља, која је најбрже изашла из рецесије, али и најбрже смањила своја огромна дуговања према ММф и страним инвеститорима. Грчка је на пример, била присиљена да прихвати за њу припремљен економски програм од стране ММФ-а, чије је спровођење контролисано од стране ММФ-а, Европске комисије и ЕВропске централне банке. Након примене тог програма, дугови Грчке су повећани! А ММФ признао да можда припремљени програм и није баш био тако добар за грчко друштво! И шта сада!? Па ништа! То само значи да је Грчка у још већим проблемимам сада, и да ће услед тога, распродаја државне имовине државне бити још атрактивнија, а имовина још јефтинија! Но, невоља је што ће након опште светске ситуације у економији бити све мање заинтересованих и за ту ултраповољну продају државне имовине, ако се на пример Виктор Орбан буде држао истрајно својих изјава, и заиста спроведе најављене, како он каже реприватизације, а у ствари национализације енергетских компанија, које су само пре пар година приватизоване! То ће бити одличан пример за Грчку, али и многе друге државе које имају велике проблеме сличне Мађарској, па би самим тим и наведена решења могла бити слична....

Нови и незаустављиви талас национализације, и успешан повратак приватне имовине под окриље државе, може бити најгора ноћна мора данашњег општевладајућег светског економског модела у свету. Виктор Орбан је вероватно човек коме треба јаче и боље лично обезбеђење, него иједном другом Европљанину, а поготву рецимо Барозу, Кристин Ештон или председнику Ван Ромпају. Њих и онако многи још увек не препознају ни на улици њихових матичних држава!

То ме подсети на један догађај, у коме је главни актер био сада већ покојни председник Аргентине Нестор Киршнер (био супруг садашње председнице Кристине Киршнер), када је након тешке економске кризе и тоталног економског колапса Аргентине, након неколико деценија спровођења тзв. Вашингтонског консензуса, и након свог доласка на власт, на крилима огромне подршке народа, моментално прекинуо све аранжмане са ММФ, борећи се са разјареном масом народа, да не линчују њихове запошљене. Неки од министара „реформатора“, који су били заштитна лица ММФ-а у Аргентини су буквално побегли из земље и у њу се ни до данас нису вратили (погађате ли имена наших путника у том случају). Након оцена многих светски познатих неолибералних економских аналитичара, као и политичара водећих економских земаља света, да је то очајнички потез и да Аргентина неће издржати без нових аранжмана са ММФ-ом, после постигнуте стабилизације стања у економији Аргентине, Нестор је коментаришући све те изјаве, које су се сводиле на доказивање да за Аргентину неће бити живота после протеривања ММФ-а из земље рекао отприлике следеће: „Говорили су да за Аргентину нема живота без ММф-а, а ја им кажем: О, не да има живота после ММФ-а, него је то и врло сладак и леп живот!“.

Аргентина је, одбацила све догматски успостављене принципе у неолибералној економији, и кренула да повлачи драстичне, али врло рационалне потезе. Није лако смоћи снаге и пробудити се, и почети радити и понашати се онако како налажу околности, а не странци, и њихови интереси. Тако је у Аргентини, након што је у процесу приватизације продала све државне компаније и јавна предузећа, доводећи тако многе од њих врло брзо у банкрот и затварање (препознајете се зар не?), кренула и у обрнути процес (то би баш волели неки од вас, зар не). Држава је поново почела да отвара предузећа, да даје повољне кредите, чак и директно радницима, који су кренули да обијају, насилно улазе и окупирају пропале, некада државне, а сада приватне фирме и да сами покрећу производњу у тим предходно лоше приватизованим и банкротираним компанијама.

Власници таквих компанија у почетку зачудо и нису тако бурно реаговали због ометања својих приватних поседа, јер у тим потезима очајних, гладних и посла жељних радника, и нису видели готово никакву шансу за успех, а осим тога, у врло великом броју случајева, они су компаније и онако тако јефтино и багателно купили (као код нас Сартид или зграда ЦК на пример), да су већ самом распродајом резерви готових производа затечених у магацинима компанија (као код нас Ветеринарски завод Земун који је на пример имао вишу вредност залиха готове робе и сировина, од цене за коју је та купљена фарбрика, при чему је власник ту цену имао још да плати у ратама, и то у наредних 6 година!!!), али и продајом машина и производних линија као старог гвожђа (као код нас Магнохром из Краљева, који је продат индијској компанији Глобал породице милијардера Митала, који су производне погоне издавали другима, дизали хипотекарне кредите, руднике угасили, залихе готових производа продали, из фабричког круга покупили сво старо гвожђе и продали Сартиду – што онако малим и црнпурастим власницима - ја никако не могу ни да замерим – јер нисам ксенофобичан нити расиста, и разумем те навике у понашању и појединих етничких група у Србији, које су породици Митал иначе и врло сродне. Високе пећи у Магнохрому, које чине срце производње су такође угасили, исекли и продали. Овакве инвеститоре нам је тада довео Динкић и хвалио на сва уста, онај исти који нам је нашао и ове нове светске богаташе, и то опет црнпурасте, што ми је драго, и не напомињем то због тога што сам расиста, већ зато што се бојим, да ће се све опет исто завршити. Сада то више нису експерти за старо гвожђе, већ су дошли да се баве пољопривредом у Србији, пошто је већ одавно познато и ноторна је чињеница, да  Арапи - ти поносни синови пустиње - како воле себе да зову, имају највише искуства у ефикасној обради земље и пољопривредној производњи! Арапска култура и цивилизација, као и наука је изузетна, и само захваљујући томе, ми данас можемо да уживамо у делима старих грчких филозофа, јер су скоро сва њихова делаљ, сачувана искључиво у арапским преводима, јер су грчки оригинали махом већ сви уништени. Две арапске традиционалне изреке говоре више о њиховцом приступу послу и бизнису, од било које велике приче: 1. За трговину су вам потребне само две будале, и то једна да вам јефтиније прода, и друга да вам скупље плати. Због тога се трговином и бави свака будала, јер покушава да нађе друге две будале веће од себе! 2. Арапи су сурови и спремни на све јер живе у пустињи где ничега нема, а свима треба све!), или једноставном продајом земљишта купљених компанија као грађевинског (као што се ради са Луком Београд, и многим другим градовима по Србији), већ остварили огромне профите.

Но, пошто се испоставило да су економски дотучени и обогаљени радници, у огромном броју случајева успели и да буду и врло успешни (у сваком случају успешнији од новопечених власника компанија) менаџери,  врло брзо је долазило до апсурдних ситуација, у којима су некадашњи власници, након што би се уверили да су те компаније стале на ноге и почеле да стварају профит, тужбама тражили од државе Аргентине да им се омогући повраћај имовине и улазак у њихов приватан посед. Држава се и даље слепо држала важећих закона и принципа неприкосновености приватног власништва, али је почела да води рачуна и о својим интересима, те су се такви спорови развлачили до у бесконачно, што је у неким случајевима довело и до постизања договора између правих власника на папиру и правих корисника и управљача фабрикама, на који начин да поделе власнички удео, начин управљања и поделе оствареног профита. Најчувенији је случај фабрике керамике Зенон, где су стари радници фабрике, након што су сазнали за план власника да их све отпусти и прими друге раднике, који ће бити кооперативнији и који ће радити за далеко мање дохотке и који ће имати мање синдикалне моћи, једноставно прво штрајковали испред фабрике, а потом насилно ушли и преузели фабрику, полако распродавали залихе и исплаћивали дохотке, да би на крају покренули сами и производњу и успели да скоро дуплирају број запослених, настављајући да се и даље боре судским путем за потпуно преузимање фабрике. То је инспирислао читав покрет који се зове ФАСАИНПАТ (скаћеница од првих слова речи које значе Фабрика Без Газде), и који се заснива на формирању правог „демократског синдиката“, уместо оног старог и нефункционалног, корумпираног и потпуно купљеног од стране власти и власника (да ли Вам је и ово познато?), коме су се у Аргентини накнадно прикључили  и радници у подземној железници Буенос Ајреса, радници у јавним медицинским установама, радници у јавним телекомуникацијама, учитељи у јавним установама, као и железничари. До овога је дошло тек након претходно спроведене опсежне приватизације у Аргентини, која је обухватала чак и продају болница, вртића, средњих школа, железнице итд. Јасно је да приватни власници, када преузму неко јавно предузеће, имају само  један интерес, а то је њихов лични, приватни интерес.

Зашто би неко куповином водовода, бринуо о водоснабдевању неког удаљеног приградског насеља, где би инвестиција изградње водовода захтевала веома дуг период повратка уложених средстава и неизвесно остваривање профита.

Или, зашто би купац јавног саобраћајног предузећа, у неком граду или регији, одржавао линије саобраћајне до удаљених села и места, где нема довољно путника да би иста била исплатива, а трошкови одржавања возила због лошег пута су превелики? И они су у праву, и у овом случају, јер један од основних принципа слободног тржишта каже да послови који нису профитабилни не треба ни да се реализују. И тако, јавна предузећа више неће постојати због јавног интереса (због чега се тако и зову), већ само приватног! Тако, ако се ти интереси не поклапају, ми ћемо, као грађани, заувек остати без неких потребних услуга!

Аргентина је у међувремену повратила власништво над многим јавним секторима, као што су многе претходно продате болнице, школе, делови железнице, национални авипревозник, а прошле године је приватизовала и нафтну компанију, коју је била предходно продата приватној компанији из Шпаније. У исто време је Боливија извршила нацвионализацију електропривреде предходно купљене од једне Шпанске компаније. Венецуела је повратила власништво над нафтном индустријом, индустријом цемента, млекарском индустријом, рудницима злата... У многим другим земљама Јужне Америке, то више и није никакав изузетак, већ више правило.

С обзиром да су земље овог континента (Јужне Америке) прве и ушле у процес транзиције, то јест приватизације, читаве две деценије пре земаља источне Европе, логично је да су постале и лидери у овом тренутно потпуно супротном процесу.

Питам се да ли у нашој земљи има тако прогресивних носилаца промене, који су довољно храбри да макар за почетак изазову широку и стручну јавну дебату на ову тему, и на тај начин створе услове да променимо правац економских кретања што раније, а не да чекамо да и даље будемо на самом репу светских догађаја! Када уђете у погрешни аутобус, изађете одмах на следећој станици, и распитате се како са што мање путовања изгубити што мање времена, и стићи на жељени циљ што пре! Још никада нисам чуо да неко када уђе у погрешни аутобус, иде до последње станице (окретнице), па тек онда размишља како до циља.

Уосталом, једно од основних принципа у систему управљања квалитетом је да што грешка дуже путује у производном ланцу, последице и штета по дати систем су све већи. (На пример: ако вам стигне погрешан део за мотор аутомобила, и ако то одмах не откријете и не обуставите његову уградњу, доћи ћете у ситуацију да се комплетан ауто заврши са уграђеним таквим мотором, при чему ће поновна демонтажа целог аута и мотора и замена тог дела сада бити много скупља, него да сте тај део извадили још из мотора, или још боље, да сте грешку у том делу открили још у магацину, па га одмах заменили новом наруџбином. Мислим да вам је ово више него јасно.)

Шта ће се десити у току покушаја наше тренутне власти да зада завршни ударац државном власништву над остатком јавних предузећа и стратешким државним компанијама, видећемо ускоро. Наши генијалци су као меру припрема и подршке за те сигурно непопуларне потезе, сходно својој већ испољеној “генијалности“, ангажовали разне белосветске експерте и стране саветнике, исто тако генијалне као они, који треба да им држе страх и можда свећу у том мрачном послу... Ја сам своје мишљење јавно изнео, а ви?

Немојте опет чекати да грешка предуго путује, па да нам једини излаз на крају опет буде тако болан за све! То Србији више није потребно! Зато покрените јавну расправу на време! Не питајте ни како, ни ко? Нека свако ко мисли као и ја уради оно што може и биће сасвим довољно за почетак.

Литература:

Наоми Клајн, Доктрина шока, Самиздат Б92, Београд, 2003.

Фернандо Соланас, Документарни филм „Сећање на пљачку, Аргентина, 2003.

http://www.vestinet.rs/pogledi/argentinski-model-oslobadanja-od-ropstva-i-kolonijalizma

http://www.standard.rs/viktor-orban-evropljanin-buducnosti-ili-deprivatizacija-

banaka-i-strateskih-kompanija.html

http://www.telenor.com/investors/major-shareholdings/ 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер