понедељак, 21. август 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Председнички избори и (не)могућност историјских и друштвених промена
Политички живот

Председнички избори и (не)могућност историјских и друштвених промена

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко Вучинић   
недеља, 04. децембар 2016.

Након окончаних председничких избора у САД засути смо многобројним анализама узрока победе кандидата који је на почетку ове изборне кампање сматран аутсајдером и сигурним губитником. Након његовог неочекиваног изборног тријумфа наводе се многобројни разлози његове победе. Они су социјалне, демографске, економске, медијске и личне природе. За нас је од посебне важности да је Доналд Трамп био кандидата који није припадник владајуће и у себе затворене политичке олигархије која се само смењује на власти а да је при томе изгубила контакт са реалним друштвеним процесима и свакодневним људским проблемима.

На том таласу протесног и анти – системског гласања управљеног на постојећи политички естаблишмент и демократски сенатор Бери Сандерс је осмислио и водио своју политичку револуцију. Гери Вилс је у свом коментару избора записао“У питању је застрашујући степен неповерења у све облике власти – презир према читавом политичком систему, његовом „естаблишменту“, институцијама (као што су Федералне резерве) његовим водећим медијима и склопљеним међународним споразумима (не само трговинским него и војним). У јавни дискурс је убризгана инјекција жучи. Нико не нуди одговор и не поставља питање: какав поредак је одржив у друштву које не признаје легитимитет ниједне државне функције“.

Једно од главних изборних обећања Д. Трампа је било да ће исушити вашингтонску мочвару али то ће вероватно остати само још само једно у низу атрактивних политичких поштапалица. Али јасно је да је победу на председничким изборима однео кандидата који је био израз огорчења и презира према постојећем политичком естаблишменту. И то је за нас једна од најважнијих политичких порука. Јер након интензивног праћења председничких избора у САД крајње време је да се окренемо предстојећим председничким изборима у Србији. 

Просто је зачуђујуће да се ови избори у великој мери маргинализују и све више лиће на политичку игру у којој нико неће и не жели да повуче прве потезе. Сви се чувају да пре времена не обзнане своје програме и кандидате и тиме показују своје већ пословично одсуство тежње да се води озбиљна изборна кампања која се неће претворити у још један већ виђени таблоидни игроказ у коме су одавно подељене улоге. Владајући режим је већ наговестио да ће ићи на што већу дисперзију гласова и фаворизовање кандидата СРС како би у другом кругу могао да се јави као глас трезвености и реалне политике.

То је већ неколико пута примењивана изборна стратегија. Искуство из председничких избора у САД али и низ протесних гласања у Немачкој, Француској, Грчкој, Шпанији и Италији јасно су показали дубоку кризу постојећих партијских система и огромно неповерење грађана у односу на етаблиране страначке олигархије. Зато је и тврдња о дубокој кризи демократије   која отвара врата наступању популистичких и десничарски оријентисаних политичких покрета постало опште место у свим расправама коље се воде . Сва истраживања показују да се и у Србији може говорити да су све политичке странке суочене са озбиљним дефицитом поверења бирача и грађана, а самим тим и у постојећи партијски и политички систем без обзира што владајућа странка тренутно бележи успехе на изборима. Зато предстојећи председнички избори представљају пре свега велики изазов и тест за опозиционе странке које очито нису у стању да из својих редова истакну заједничког кандидата јер су изгубиле морални интегритет и поверење бирача.

Поред тога што ће председнички избори бити истинска вододелница и демаркациона линија за одређивање стварног опозиционог деловања и става политичких странака, они отварају и простор за регенерацију демократског потенцијала нашег друштва. Она се може догодити једино ако сви политички актери који су истински опредељени за промену напредњачког ауторитарног режима буду схватили да се овде не ради о дневно – политичким и уско партијским и интересима. Већ о историјској прилици да се доведе у питање, не само на симболичан начин, победнички низ напредњачког режима на чему се и гради „харизматични“ култ великог вође који побеђује и у најмањим местима освајајући 70 посто бирачког тела. Ови председнички избори ће имати и велики симболички значај јер ће бити прави тест за одржавање монолитности напредњачког режима. Јасно је да председник владе А. Вучић није у стању да саслуша ни најдобронамернију критику, а могућност пост-изборне кохабитације за њега би било апсолутно неприхватљиво јер он не поштује елементарни принцип демократског поретка-функционисања поделе власти и постојање слободне и критичке јавности.

Он је успостављањем личног система владавине у потпуности маргинализовао утицај председничке функције, зато се не може поновити политичка ситуација у којој је губитак председничких избора значио и промену власти на свим нивоима како се то десило у време С. Милошевића и Б. Тадића. Историја се не понавља барем не у истоветном облику, јер је апсолутна власт сада сконцентрисана у рукама председника владе, а председник Републике је у великој мери церемонијална личност. Али ови избори имају пре свега изузетно важну симболичну вредност и значај. Зато се и ради о темељном питању да ли у нашем друштву још постоји могућност обликовања и деловања историјске свести која надилази дневно политичке и партијске интерсе и сујете. Али и указује да се овим председничким изборима отвара јединствена прилика да се створи најшири друштвени покрет који би изнедрио заједничког кандидата који би имао (изнад сфере класичне политике) несумњиви морални и професионални угледа и интегритет. То није кандидат дискредитованих опозиционих странака које не могу да се договоре ни какав им је стварни однос према напредњачком режиму.

Овога пута би било неопходно да странке буду у другом плану, а на изборној сцени би морала да се појави друштвена групација која би вратила веру у могућност дубоких демократских промена и поштовања основних демократских и цивилизацијских начела – поделе власти, поштовања правне државе и принципа социјалне правде. То је свакако изузетно велики изазов за постојећу опозициону страначку номенклатуру огрезлу у сујети и нереалном односу према стварности и политичким процесима који се одавно одвијају изван окриља класичне партијске политике. Сетимо се да је режим С. Милошевића био озбиљно уздрман након локалних избора 1996. године када су у вишемесечним протестима учествовали грађани бранећи отету изборну победу. А исти процес се догодио и 2000. године када је друштвене промене донео пре свега најшири друштвени покрет. Познато је да се историја често понавља као фарса, али предстојећи председнички избори су велика историјска шанса да се изнова покрене велики друштвени покрет који ће окупити све оне који су спремни да покажу пре свега свој одлучни опозициони став у односу на овај ауторитарни режим и на тај начин опет успоставе јасно разликовање (изгубљену демаркациону линију) између опозиције и власти .То је главни предуслов да се покрену неопходне друштвене промене и обнови вера у целисходност и сврсисходност демократских начела. 

Без успостављана тог разликовања све поделе на грађанско-европски и национално патриотски блок губе сваки смисао и само доприносе даљем учвршћивању напредњачке власти. То је тим значајније јер ће ова власт све учинити да, поред стварања плебисцитарне изборне атмосфере, додатно раздроби политичке странке и друштвене покрете и подстакне појављивање што већег броја председничких кандидата и тиме додатно обесмислити већ увелико урушени значај и смисао политичког деловања и самих председничких избора. Ако се буде ишло у већем броју колона веома је извесно како ће изгледати „изборна“ трка у другом изборном кругу. Резултат се веома лако може предвидети, биће то изборно надметање два кандидата владајућег напредњачког режима.

Али предстојећи председнички избори су и историјска прилика да се реафирмише снага моралног принципа и узора у политици, али и професионалног интегритета у нашем друштву у коме су темељно разорене пре свега темељне моралне и цивилизацијске вредности. Основно је питање на предстојећим председничким изборима за оне политичке снаге које себе и даље сврставају у опозициони политички простор – био он евро-грађански или национално-патриотски, јесу ли оне спремне да коначно покажу да поседују историјску свест о неопходном обједињавању свих политичких и друштвених снага које су одлучне и спремне да дају свој глас за промену овог ауторитарног напредњачког режима.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер