уторак, 31. март 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Бојкот у замци непринципијелности и компромиса
Политички живот

Бојкот у замци непринципијелности и компромиса

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко Вучинић   
уторак, 03. март 2020.

Одлука Савеза за Србију о бојкоту предстојећих парламентарних и локалних избора представљала је велики изазов и искушење, како за овај политички Савез тако и за Напредњачки режим. Сад, после (не)очекиване одлуке првог човека Шапца Небојше Зеленовића да на локалу 26. априла изађе на црту и изборе - и да “не да свој град напредњацима” додатно је закомпликовала ситуацију и унела нову злу крв међу опозиционарима.

Често се поставља питање да ли су ова одлука и протести грађана уздрмали владајућу странку и принудили их на политичке уступке. Уочи ових избора јасно је да је Напредњачки режим морао да уђе у „политички дијалог“ о промени изборних услова, али очигледно је да је то био само њихов маневарски потез - јер правог дијалога није ни било - нити постоје услови за одржавање демократских и слободних избора.

Очигледно је да је одлука о бојкоту постала главна преокупација Напредњачког режима и Александра Вучића, јер су у погон ставили све расположиве медијске, финансијске и политичке ресурсе да обесмисле и политички дисквалификују ову идеју. Њихов главни циљ је да покажу да ова одлука нема јасно политичко упориште у опозицији и зато су учинили све да додатно дезинтегришу и расцепкају ионако слабу и подељену опозициону сцену.

Посебно је за њих било важно да се Демократска странка повуче из Савеза за Србију, јер би на тај начин у питање био доведен његов политички кредибилитет. Зато је и отворен медијски простор за све оне посланике и функционере Демократске странке који су у својим наступима доводили у питање одлуку о приступању ове странке Савезу за Србију и њену резолутну одлуку о бојкоту избора. У намери да ослабе и раздробе опозицију у великој мери Напредњаци су успели јер је опозиција показала, сада већ пословичну, недоследност и опортунизам.

Спуштајући изборни цензус на 3% Напредњаци су довели до тога да тзв. „конструктивну опозицију“ укључе у изборни процес и тако створе услове за фингирање политичког плурализма и обезбеђивање демократичности и регуларности изборног процеса. Та конструктивност се најбоље одгледа у наступима појединих опозиционих страначких функционера да нема услова за слободне демократске изборе, али да ипак на њих треба изаћи јер је задатак политичара да не напушта политичку борбу тако што учествује у бојкоту избора?!

Тако је апсурд доведен до врхунца – одлуком Небојше Зеленовића да не бојкотује изборе на локалу и у изјави Зорана Живковића: “Услови на излазак на изборе нису савршени, али то су све разлози да се не побегне са мегдана у мишију рупу, за оне који се не стиде што су политичари. Услови за излазак на изборе наравно да неће бити савршени, неће бити ни довољно добри, али то ће бити инспирација за оне којима је посао да се боре, а не да иду у теретану или на скијање. Ко јесте политичар и ко жели да види здраву и модерну Србију, нека се спреми за тешку борбу. У таквој борби се постаје јунак и вођа опозиције, наша блиска будућност од пре 20 година нам то потврђује.“

Овакви ставови Зорана Живковића показују да овакав тип политичара који се не стиди да то буде - увелико прегазило време, јер избори нису прилика да се појави нови вођа опозиције, већ да се они одигравају у слободном и демократском духу. Позивати се на искуство од пре 20 година, што иначе често чини политичар Зоран Живковић, је потпуно беспредметно јер су тада опозиционе странке имале подршку грађана који су веровали у могућност радикалних и демократских промена. Те наде више нема управо захваљујући „смелим“ професионалним политичарима какав је и Зоран Живковић.

Он би могао једном да покаже своје политичко јунаштво тако што ће његова Нова странка изаћи самостално на изборе без паразитирања у коалицијама које им доносе по један до два мандата у парламенту.

Међутим владајућој олигархији је јасно да без учешћа Савеза за Србију на изборима они ће бити крњи и свакако ће отворити питање легитимитета напредњачког режима без обзира што ће он проглашавати још један изборни тријумф.

Да би Савез за Србију постигао главни циљ бојкота, а то је довођење у питање легитимитета ових избора, а самим тим и напредњачког режима он мора пре свега показати доследност у доношењу и спровођењу одлуке о бојкоту.

Опозиција доношењем одлуке о бојкоту после дуго времена имала је у рукама делатну и покретачку идеју која мора показати да је она способна и спремна да пре свега одржи задату реч и да не пристане на политичку трговину и компромисе, а што је неопходан услов да поврати изгубљени интегритет и поверење грађана, изгубљен претварањем политике у огољени колоплет прагматизма, недоследности безидејности, конвертитства и непринципијелности.

Глумац Радослав В. Миленковић је у праву када каже да је бојкот питање части и разума. То су категорије које су изгубиле смисао у нашем политичком животу и сада је прилика да се елементарна моралност и достојанство реафирмишу у политичком и страначком животу истрајавајући доследно на спровођењу идеје бојкота.

Може бити тактике и компромиса у чисто дневној политичкој борби, али не сме бити компромиса у оном што човек сматра својим „вјерују“, макар се радило и о политици

Доктор Ђорђе Стевовић је 1928. године у часопису „Нови видици“ у тексту „Лажи институција и неморал људи“ записао: “Може бити тактике и компромиса у чисто дневној политичкој борби, али не сме бити компромиса у оном што човек сматра својим „вјерују“, макар се радило и о политици, не сме бити, ако тај „вјерују“ излази из једне концепције која је продукт карактера и менталитета, дакле ако је продукт моралне и духовне личности човекове. А без тога је свако „вјерују“ само маска себичности, интерес сведен у плаузибилну форму, једном речју лаж. Ни једна концепција, ни једна активност која из концепције произилази ниједан тако примењени метод не могу бити ефикасни, ако се представници због „вјерују“ не могу за њих заложити до краја са пуним консеквенцијама, одважно и храбро. Само су људи, у служби идеја и само тако њихова дела могу имати пуну моралну санкцију у овом времену које је пуно замки непринципијелности и компромиса, и кад жеље за влашћу надјачавају и у најбољима глас савести.“

Управо се и ради о томе да се и данас мора избећи замка непринципијелности и компромиса тако што ће се идеја компромиса спроводити храбро доследно и без политикантских калкулација.

Зато нема места селективном приступу спровођењу бојкота што се обистинило изласком на изборе у Шапцу (и најавом у Параћину), јер се на тај начин руши дигнитет целокупне политичке идеје бојкота. Ако се о бојкоту избора на свим нивоима говорило месецима и пре неколико недеља донета коначна одлука о уласку у кампању бојкота онда је несхватљиво и неприхватљиво да се сада јављају председници општина као заговорници изласка на локалне изборе.

На тај начин се доводи у питање озбиљности и доследност приликом доношења одлуке о бојкоту што може имати далекосежне погубне последице не само за странке и организације које чине Савез за Србију већ за целокупни политички живот у Србији. Изневеравање одлуке о бојкоту и стварање могућности за преседан о изласку на локалне изборне у неколико градова биће доказ више о незрелости, дилетантизму и недораслости политичких лидера који су доносили одлуку о бојкоту очигледно без јасне свести о својој историјској одговорности.

Сва политичка догађања око предстојећих избора ће показати право лице политичких актера који данас учествују у политичком животу. Зато је однос према идеји бојкота и непостојању услова за одржавање слободних и демократских избора својеврсно раскршће и чистилиште јер ће након одржавање ових псеудо избора бити потпуно јасна слика о односу политичких субјеката према власти која отворено узурпира вољу грађана ове земље.

Зоран Ђинђић говорећи 1997. године о нужности Демократске странке да бојкотује тадашње парламентарне изборе. „Бојкот није сјајна стратегија, али једном се мора рећи доста силеџијству, понижењу, националном и грађанском пропадању

Од најгрлатијих гласноговорника напредњачког режима, али и представника коалиција и странака које излазе на изборе и поред тога што не постоје услови за слободне и демократске изборе може се чути иста политикантска мантра. Шта ће бити после бојкота? Шта ће бити са странкама које су учествовале у бојкоту и да ли ће се оне одржати без средстава које се добијају из буџета на основу изборних резултата? Поред тога се поставља дилема шта одређује меру успеха бојкота јер не постоји законска одредба о проценту излазности на изборе које одређује успешност изборног процеса, али и бојкота. На ту дилему је одговорио још Зоран Ђинђић говорећи 1997. године о нужности Демократске странке да бојкотује тадашње парламентарне изборе. „Бојкот није сјајна стратегија, али једном се мора рећи доста силеџијству, понижењу, националном и грађанском пропадању. Кад ме питају шта ће бити са ДС ван парламента, одговарам питањем - Шта ће бити са Србијом без реформи? Нема разлика да ли ћемо пропадати у парламенту или ван њега.“ Зато се мора рећи да је бојкот активно, а не дефанзивно и дефетистичко средство за заустављање разарајућег пропадања ове земље. Овај одговор Зорана Ђинђића вреди и данас поновити јер упућује на важну поруку да постоје и политичке и друштвене околности када је бојкот неопходно средство у политичкој борби против безакоња и самовоље.

Често се наводи пример да је међународна заједница признала резултате локалних избора у Албанији без обзира што је излазност била 20%. То само сведочи о дубокој кризи у којој се налазе актуална представничка и парламентарна демократија и ерозији основних либералних и демократских принципа. У случају Србије јасно је да свака излазност испод 50% отвора проблем легитимитета напредњачког режима, али и додатно продубљује већ постојећу политичку кризу.

Након спровођења ових крњих избора само ће се наставити, сада у отежаним условима, борба за стварање услова за одржавање слободних и демократских избора који су основа демонтирања овог система лине владавине у којој само постоје само испражњење демократске форме које само прикривају недемократски и ауторитарни карактер напредњачког режима. Суштина идеје бојкота може се сажети у исказу Макса Вебера:“ Слобода и демократија могуће су само тамо где постоји увек одлучна и жива воља народа да не дозволи да њиме владају као стадом“. Управо бојкот избора треба да изрази одлучну и живу вољу народа да једном за свагда створи услове за одржавање слободних и демократских избора и мирну смену власти која ће поштовати принципе правне државе, поделу власти, државни суверенитет и независност институција. То је основа на којој се може трајно изградити демократски, политички и друштвени систем. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер