Правила савременог „Јупитера” - случајеви Косова, Крима и Словеније

Добро позната изрека старих Римљана Quod licet Iovi, non licet bovi (Што је допуштено Јупитеру (богу), није допуштено волу) могла би се осавременити и у данашње време превести и овако: „Што је допуштено Американцима и њиховим већим и мањим савезницима и сателитима, није допуштено другима”.

Примера је безброј, а најсвежији долази из кризе у Украјини. Према објашњењу Вашингтона и Брисела, сасвим је природно и легитимно да побуњеници (које су они припремили и финансирали) изазову нереде, људске жртве и општи хаос у земљи и протерају на последњим изборима изабраног преседника (кажу за њега да је много волео да се богати) и затим преузму власт. Американци, као што се и могло очекивати, нису ништа имали против ових "спонтаних” демонстрација и успостављања нове власти, те су је одмах признали, њихови сателити такође.

Прича би имала мање-више срећан холивудски крај да није било тог изненадног референдума на Криму, на коме је становништво, пошто је у огромној већини руско, гласало најпре за отцепљење од Украјине, а затим и за припајање „мајчици Русији“. Е , то већ није било природно за Вашингтон и Брисел. "То је нелегално, не може тако да се поступа”, љутили су се и претили и још прете. ”Зашто?”, чудио се и још се чуди Владимир Путин. "Косово може да се прогласи за самосталну државу, а Крим не може”. ”Не може, зато што су то различити случајеви. Србија је деценијама (зашто не и вековима?) угњетавала и мучила сироте Албанце. Кад они то више нису могли да издрже, узели су пушке у руке и побунили се против београдске крваве тираније и отцепили се. Уосталом (како недавно рече Барак Обама, свесно или несвесно, говорећи неистину), они су на реферундуму организованом под надзором Уједињених нација показали да су за одвајање од Србије. С друге стране, становници Крима уопште нису били угрожени, још мање прогоњени, те никако нису имали разлога да организују референдум и траже отцепљење од Кијева”, отприлике тако они закључују, показујући у исто време колико им је памћење непоуздано.

Пре само неку годину, управо на захтев САД и под њиховим утицајем, Међународни суд је легализовао стварање самопроглашене републике Косово. Утврдио је да и део неке државе може референдумом да постане самосталан и онда када се централна власт томе противи. Али, како већ рекоше стари Римљни, Quod licet Iovi. . . Узгред, било би веома занимљиво видети хоће ли се и када организовати референдум у Тексасу у коме постоји јак покрет за стварање независне државе и како ће Бела кућа реаговати на могуће отцепљење од САД.

Причу о разликама случајева Косова и Крима, разумљиво, прихватају и сви они који на неки начин зависе од Вашингтона и Брисела. Стога ни г. Јелко Кацин, званичник Европске уније задужен за југоисточну Европу и известилац Европског парламента за Србију, обилазећи бивше југословенске републике не престаје да понавља вашингтонско-бриселску мантру како Косово и Крим никако нису исто. Можда би му грађани Србије и поверовали на реч кад би он ту разлику налазио у томе што Крим није засут НАТО бомбама, нити је на њему било крвавих борби и људских жртава, а и, то се тиче Американаца, они бар засад – тамо немају ни поморску ни копнену војну базу, али је јасно да г. Јелко није у стању да размишља на такав начин.

Он, који бар у односу на нас никад нема длаке на језику, не либи се да у свакој згодној прилици српској јавности забада прст у око тврђењем како је Косово за Србију заувек изгубљено. Наши новинари га често и радо интервјуишу, а медији посвећују доста простора његовим размишљањима (како и не би, кад нас он надзире и проверава да ли се лепо понашамо на путу за Брисел). Штета је само што се никада не сете да га замоле за разговор о његовом виђењу отцепљења Словеније од СФРЈ. Како је и сам непосредно учествовао у припремању и остварењу "ослобођења од великосрпске хегемоније” (или нечег другог негативног што је потицало из Србије), вероватно би његова сећања била корисна и занимљива за српску јавност. Такође би г. Кацин могао, а што досад није нико учинио, и да упореди случајеве Словеније и Косова. То би му свакако било знатно ближе и лакше од тражења разлика између Косова и Крима, јер никако не треба заборавити да је он био не само сведок, већ и један од посвећених учесника догађаја који су довели до осамостаљења Словеније.

Све је почело ”изненађујућим” прошиптарским манифестацијама и антисрпским демонстрацијама у Цанкарјевом дому у Љубљани, када се већ могла наслутити заједничка идеја о одласку из Југославије, коју су и једна република СФРЈ и једна аутономна покрајина Србије успешно, а свака на посебан начин, и оствариле.

Које су биле побуде шиптарских бораца за отцепљење, објаснили су њихови амерички заштитници, док су мотиви словеначкх бунтовника против СФРЈ остали недовољно расветљени. Овде би г. Кацин, такође, имао шта да исприча. Треба га само питати. Нема сумње да му је добро познато када је настао покрет за отцепљење и шта га је изазвало. Да ли су на њега можда утицали сурова диктатура Београда и прогони Словенаца који је нису слепо подржавали? Или је он настао и растао због све јачег осећања запостављености и обесправљености словеначке републике у тадашњој Југославији? Јесу ли грађани Словеније мислили да је њихов национални доходак мањи од заслуженог, да његов велики део одлази у Србију и друге републике, бурад без дна? Вероватно јесу. И можда су и они, осећајући да су експлоатисани, а свесни да не могу ништа да промене, певали исту песмицу као и њихови саборци са Космета: ”Приштина ради, Београд се гради!”, само што је у њиховој верзији уместо Приштине била Љубљана.

Нема бољих сведока од инсајдера. Треба им само поставити права питања и подстаћи их да говоре. Неке чињенице о осамостаљењу Словеније су познате. После народног референдума одржаног 23. децембра 1990, на коме се већина становништва изјаснила за излазак из Југославије 25. јуна 1991. словеначки парламент прогласио је отцепљење од СФРЈ. Два дана касније почела је ”Slovenska osamosvojitvena vojna” како је они називају , а заправо десетодневни рат ЈНА и Територијалне одбране Словеније, којом су командовали Јанез Јанша и Игор Бавчар. Уз трапаво вођење јединица ЈНА и масовно дезертирање војника несрпске националности, словеначки територијалци, многоструко бројнији од 3. 000 војника ЈНА (а да се и не говори о јасном циљу који су имали), изашли су као апсолутни победници. У тим десетодневним сукобима погинуло је 10 Словенаца и 54 војника и официра ЈНА

У свим овим бурним догађајима, г. Кацин се сјајно снашао. Дипломирани студент Факултета за народну одбрану у Љубљани постао је министар за информисање у влади Словеније. У стилу најбољих Гебелсових ученика ширио је безочне лажи (о чему је већ било речи у НСПМ) о страховитим разарањима ЈНА и њеним злочинима. Заборавио је само да помене и једини прави ратни злочин. У Холмецу су се три војника ЈНА предала територијалцима, а они су их стрељали. О том, првом ратном злочину на тлу бивше Југославије постоји и снимак Аустријске телевизије (ОРФ), али се на њега ни из Србије није озбиљно реаговало, те је он остао нерасветљен. (На сличан начин из Београда је млако реаговано и на одлуку словеначких власти 1992. године да грађанима несловеначке националности, којих је било преко 25. 000 - међу њима и доста Срба - одузму држављанство и оставе их без икаквих докумената, имовине и могућности да се запосле. Исту дрскост словеначке власти испољиле су и дугогодишњим одбијањем да исплаћују пензије грађанима Србије који су у бившој Југославији радили у словеначким предузећима, изговарајући се недостатком финансијских могућности да извршавају своју обавезу.)

Нема сумње да би г. Кацин успешно упоредио осамостаљење своје земље са случајем Крима и подробно објаснио у чему су сличности (ако их има) или разлике. Било би то занимљиво и поучно штиво не само за грађане бивше Југославије, него и шире, знатно шире. . .

Што се њега лично тиче, после ослобођења Словеније, коме је и сам, као министар за информације, знатно допринео, Јелко Кацин је водио и министарство одбране Словеније, да би затим нове прилике за напредовање потражио и нашао у Европској унији и Парламенту Европе. Божја казна Србима за почињене грехе или само најобичнији садизам челника Европске уније доделили су му улогу главног надзорника Србије на њеном дугом путовању у Брисел.