субота, 06. март 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Одбројавање је отпочело
Политички живот

Одбројавање је отпочело

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
субота, 30. јануар 2021.

Књигу "Нулта 2020 тачка - тридесета зима вишестраначја" (управо у штампи) и четворокњижје посвећено рађању, одрастању, сазревању и одумирању политичког плурализма у Србији, завршавам овако: ..."Бућка" је поново спремна. Опозиција је зинула да загризе. А идол? Или "идол"? Он је на потезу, а он: "Моћ која нема више потребе да се доказује, и која презире да се икоме допада, и која одговара преко воље, и која не осећа никаквог сведока око себе; живи без свести да има опозицију, одмара се у себи, фаталистичка, закон међу законима: у томе је оно што говори о себи у великом стилу... Кад имате јаку веру, можете себи да дозволите луксуз да сумњате: за то се онда довољно сигурни, довољно чврсти, довољно спрегнути с њом... Жеђ за јаким веровањем није доказ да јака вера у постоји него је пре доказ да је одсутна." Тако је писао Ниче. У "Сутону идола".  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 12.12.2020)

„Напредњачко европеисање Србије – тако некако је владавину своје странке осамдесетих година 19. века опис(ив)ао угледни онодањи младоконзервативац / виделиста / напредњак Стојан Новаковић.

Дакле, овако: Председник Републике (у даљем тексу: Врховник српски) промптно се, истога тренутка када је тзв. Републичка изборна комисија приопћила кимџонгуновко-кимџонгиловско-кимилсунговске резултате липањских парламентарних избора, сложио са мном да смо имали не само нелегитимне него и нелегалне изборе, па је пожурио да (а да му то нико, чак ни из опорбе, није тражио!), де факто, распише нове ванредне, чак и не чекајући да се и бриселски еврокомесари сложе с нама двојицом,  што се, очекивано (обојица смо имали праву дојаву!), и догодило 6. листопада.

Већ 14. српња, елем, Врховник је, упркос хорском контрапојању најближих својих партијских појаца и чанколизаца, најавио да ће (до краја протекле године) у још једном да послуша мене, али и Устав Србије, на који се, уз пратеће Мирослављево јеванђеље, јелте, заклео. Нисам "Истиномер", па да терам мак на конац и закерам зато што се, до прошавше Нове године, није заиста и повукао са места шефа Ес-ен-еса (и, можда, учланио у свој нови политiчки бренд "Unseren Kindern durch..."); разлози за померање рока за испуњење тога обећања били су објективне (корона) природе, али сада, када се поново орочио - ја му, за разлику од његових лажних пријатеља и заклетих непријатеља, овај пут, једини, верујем!

И шта онда, на ползу међупартијског дијалога између, најмање две, посвађане Србије може да се догоди када председник Републике, до конца ожујка (за када се, понављам, сам омеђио!), престане да буде и командант свенапредног народног фронта који броји, веле, најмање 750.000 партијских војника, спремних да, за садашњим врховним командантом, крену и у воду и у ватру?

Дијалога мора бити, не зато што Врховник или преузвишено полтронство око њега то жели - већ зато што је то (ЕУ) "Инквизиција" нашему Врховништву наложила!

Интерес Врха Врхова и пратећег му чанколиштва јесте да се почетак дијалога отеже до унедоглед, до тренутка када, чак и када би се октроисана власт и уличарска опозиција о понечему и договориле, понестане времена да то, до судњега изборнога дана, буде примењено и донесе неке позитивне ефекте за ове уличаре.

Интерес октроисане власти је да се различити нивои избора преспоје у једном дану и да се том изборном какофонијом (као што је то већ учињено минулог 21. јуна) у ушима бирача зацементира и одзвања само оно "За нашу децу" и "Александар Вучић", да име "Великог Брата" (тј. највећег и јединога Оца, Сина, Унука и Свјатога Духа) постане једино што је, не само опортуно или друштвено пожељно, већ и једино дозвољиво, заокружити на гласачком листићу.

На срећу ових који су, не својом већ вољом Врховника српског, уместо да буду институционална опозиција у парламенту, истерани на улицу да тамо изнађу инструменте и оруђа своје политичке борбе, то спајање избора не може да падне  „најкасније, до 3. априла 2022“, како је то Врховник већ благоизволео изјавити. Јер, претходни редовни председнички избори јесу одржани 2. априла 2017, али су избори за Скупштину града Београда били 4. марта 2018, па, с обзиром да председник Републике има петогодишњи, али одборници београдског парламента четворогодишњи мандат, избори за председника Републике не могу бити одржани након 2. априла, нити избори за престонички парламент после 4. марта 2020. Али, би могли да се преспоје за неки термин пре 4. марта 2022. године!

Даље, члан 4 Закона о председнику Републике каже да се избори за председника расписују 90 дана пре истека мандата, као и да се окончавају 60 дана од дана расписивања избора, с тим да од дана расписивања до дана гласања не може проћи мање од 30 ни више од 60 дана. То значи да би 2. јануар могао да буде рок за расписивање, а 2. март 2022. последњи рок за окончавање тих избора. Такође, Закон о локалним изборима (члан 2) прописује да се избори за одборнике морају расписати најкасније 45 дана пре краја мандата одборника којима истиче мандат. То би значило да је половина јануара 2022. крајњи термин за расписивање избора за београдске одборнике, с тим да, од дана расписивања до дана одржавања избора, не може протећи мање од 45 ни више од 60 дана. 

Међутим, све ово је релевантно, само под условом да уличари, и овај пут, захтев за одвајање термина избора за различите нивое власти (то сам овима из пок. Савеза за Србију предлагао још пре две године) не пренебрегну као "небитан", неважнији чак и од тога ко ће или неће седети у некаквом РЕМ-у или да ли ће се, два пута годишње, у брзалица-квизу "Реч на реч" појавити овај или онај опозициони првак.

Да видимо како тренутно стојимо са сагласношћу уличарске, с једне, и октроисане Србије, с друге стране, у вези са именом посредника у дијалогу. Део опозиције не жели било какве странце; део, по сваку цену, хоће странце као посреднике, и то искључиво из ЕУ; постоје и они који траже да, ако већ страни фактор треба да посредује, то могу бити само неки „странци пријатељи Србије“; октроисани, пак, прихватају странце из ЕУ, али неће неке конкретне „странце, бивше нам земљаке“ (Т. Фајон); део потенцијалних учесника у дијалогу сматра да би председник октроисане Народне скупштине био најпримеренији посредник, део би да се формира посебно „министарство за изборе“, има и оних који немају ништа против да то буде садашње Министарство за друштвени монолог, пардон дијалог... И тако даље и томе слично.

Овде ми се чини да је некакав најмањи заједнички садржилац свих "захтева улице" управо институција председника Републике. Победу Врховника српског на председничким изборима 2017. нико није гласно оспорио. У том смислу, зато он јесте једини део извршне власти који има и пун легалитет и легитимитет, наравно, у оквиру онога што јесте његов аутентични уставни капацитет (то се не односи на Врховникову противуставну узурпацију многих других надлежности све три гране власти). Такође, врло важно, председник, према Уставу, „одражава државно јединство“, па је онда најпримереније да се он, управо, ни по бабу ни по стричевима, постави између странака октроисане власти и уличарске опозиције. Наравно, пошто се Врховник, пре тога, приведе познанију права, тј. Устава и, на првом наредном великом скупу СНС, који је најавио за „до краја марта“ – поднесе оставку на место председника те странке.

Ко би били учесници дијалога, пошто Србија броји, не на десетине, већ на стотине странака и политичких покрета? Што мање, са опозиционе стране стола, то боље. Најбоље би било да један преговарач представља све уличаре, а један целу октроисану власт. Али, пошто је то немогућа мисија, овде критеријум представљања, не може да буде парламентарни статус јер је цела опозиција истерана на улицу; не би то требало да буде ни идеологија, већ однос тих политичких субјеката према нелегалним изборима који су, у вануставно време, одржани 21. јуна. Неке могућности се већ, саме од себе, назиру: тзв. бојкот опозиција могла би да има једног преговарача; „контруктивци“ из опозиције који су се опробали, па славно пропали на изборима, другог; можда би и „сателитска“ опозиција (они који и не крију да су „филијала“ СНС-а) могла да инсистира на свом представнику. Пошто октроисану власт чине, заправо, три групације ("За нашу децу", осовина Доглавник - Палма и СПАС-иоци др-а Шапића), свако од њих би могао да предложи по једног преговарача, па би однос био 3 : 3, а председник Републике би, у капацитету онога ко "одржава државно јединство" и у оделу "председника свих грађана" у које ће се, не сумњам, преобући од краја марта - имао тај "златни глас".

Овакав формат је апсолутно изводљив и из још једног разлога. Јасно је већ данас да, међу уличарима, постоје и они који ће, својом или туђом вољом, изаћи на изборе било какви и ма колико нефер да буду изборни услови, али сигурно ни њима неће да смета ако ти услови буду, за све учеснике, равноправнији него што су били претходног пута. Исти је случај и са "хајдуцима" из опозиције (нпр. „Ослобођење“) који не желе да учествују у ма коме дијалогу, јер сматрају да је неопходно само применити законе који већ постоје, а да је на Врховнику да одлучи хоће ли избора уопште бити јер, по њима, „или су избори слободни – или их неће ни бити“! Но, и овај део уличарске опозиције сигурно да нема ништа против тога да се изборни услови, у некаквом дијалогу, упристоје.

Шта би уличари тражили - то је питање за њих. Већ се иде са платформама, "црвеним линијама", захтевима. Али, пре тога, неопходно је решити ова и остала (циљ дијалога, рок за почетак и завршетак, питање контроле испуњења договореног итд) претквалификациона питања формата. Јер, управо уличари тренутно имају и додатни аргумент у рукама: од њиховог, најпре, учешћа у дијалогу, а потом, од њиховог (не)изласка на изборе, зависи хоће ли наредни изборни победници имати легитимитет и у Бриселу и Вашингтону, што, у овом тренутку, највише брине октроисане...

Наравно, на опозицији је да што више суштинских, а не козметичких, захтева, испостави, да има линије оптимума, али и црте компромиса, црвене линије испод којих не би смела да иде на изборе, уколико не жели да још једном, као умилно јагње, положи главу на пањ...

Кад би мене неко питао, за како-тако демократске, изборе довољно би било и да још само девет (а минимално два!) месеци мејнстрим медији у Србији буду отворени и слободни (заиста ослобођени или приведени познанију права), али не на тај начин да се количина медијског силовања коју, тренутно, грађанима у здрав мозак, демонстрира напредњачка пропаганда, буде само одмењена већим квантитетом неефикасног страначког присуства опозиције у тим истим медијима. Уместо тога, медији се морају вратити своме послу: да извештавају и ван изборних кампања, а не да буду јуришни одреди било којег политичког лидера или странке!

Јасно је да Врх Врхова неће, тек тако, одустати од покушаја да, на сва три нивоа избора који следе, политички капитализује своје управљање кризним менаџментом пандемије. Зато и опозиција мора да буде спремна на неки уступак. Рецимо, зашто а приори не прихватити на излазак на једне од ових избора, ако би они били одржани већ на јесен, јер би се тако, фазно, могла истестирати спремност октроисаног режима да испуњава оно што би било договорено у дијалогу? Уколико би режим "држао реч", опозиција би, почетком 2022, изашла и на преостала два изборна нивоа или би их бојкотовала и делегитимисала, ако договорено не би било испоштовано.

До тада, ако заиста буде добре воље, пре свега, са стране октроисане власти, могли би да се, паралелно са дијалогом о изборним условима, отворе и неки, заиста животни, друштвени дијалози о најважнијим темама за ово друштво: од оних који се тичу борбе са пандемијом корона вируса, преко преговора о будућности Косова и Метохије, до изналажења лека за битку против феномена "пусте земље" који прети готово свим рубним подручјима Србије, а поготово селима у којима и даље живи чак 40 одсто становништва... То би, свакако, релаксирало односе међу грађанима, а политичарима помогло да се вежбају дијалогу.

Председник Републике је тај који мора да повуче први потез. Ако га је срамота да сам призна пта пише у Уставу, може само да намигне "сестрама кармелићанкама" из Уставног суда да слбодоно почну да се баве својим послом. Да почнемо да одбројавамо? 061! Они који су били у војсци, разумеће.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће ЕУ признати руску и кинеску вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер