среда, 22. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Има ли граница нашем самопонижењу и затирању достојанства
Политички живот

Има ли граница нашем самопонижењу и затирању достојанства

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 01. април 2024.

У својим јавним наступима историчар Милош Ковић често говори са пуно права да ми данас живимо у издаји, али пратећи догађаје везане за судбину Срба на Косову и Метохији и катастрофалну политику напредњачког режима, можемо рећи да ми живимо и у срамоти, и да смо готово заборавили шта је стид и понижење.

Готово свакодневно можемо осетити како се изнова померају границе нашег прихватања и пристајања на најбезочније и најбескрупулозније „историјске“ и никада до сада виђене подухвате и пројекте напредњачке власти и њеног вође А. Вучића.

Недавно објављени подаци о договору о бесплатној предаји земљишта на којем се налазе рушевине зграде Генералштаба, која је бомбардована у злочиначкој агресији НАТО пакта 1999. године, само су додатни доказ до које мере је ова власт огрезла у хипокризији, грамзивости и тежњи да се по сваку цену одржи на власти и да им ништа више није свето.

Има ли граница нашем понижавању и несхватљивом недостатку достојанства и самопоштовања, да нам се без икаквог стида на 25. годишњицу бомбардовања Београда - ова клептократска власт у сагласности са „инвеститорима“ из САД, земље која је била и остала главни покровитељ и подршка тзв. косовске државности нуди рушење зграде Генералштаба?

Има ли граница нашем понижавању и несхватљивом недостатку достојанства , самопоштовања и рајетинству, да нам се без икаквог стида на 25. годишњицу бомбардовања Београда и Србије, када су гинули наши грађани - ова клептократска власт у сагласности са „инвеститорима“ из САД, земље која је била и остала главни покровитељ и подршка тзв. косовске државности нуди рушење зграде Генералштаба. Њени представници нам при томе препоручују да „заборавимо прошлост“ и чињеницу да су управо САД биле главни инспиратор НАТО агресије на нашу земљу, и да се окренемо „светлој будућности и кренемо у нови инвестициони циклус“. Он би између осталог претпостављао да се у центру Београда на месту Генералштаба изгради комплекс хотела и кула уз „пригодни меморијални центар“, вероватно у предворју неког луксузног хотела, или пословно –стамбеног комплекса, како би се дао допринос новом замаху све „бољих и складнијих“ односа САД и Србије.

Заиста има ли граница нашем самопонижењу и срамоти када немоћно и без одлучне масовне реакције и протеста посматрамо на који начин се унижава наше достојанство и како се ова погубна диктаторска власт отворено и безобзирно руга нашем елементарном осећају осећању части и поноса који као да смо одавно изгубили.

Правити овакав бесмислени и срамотни тзв. инвестициони аранжман и то у време обележавања 25. годишњице бруталне агресије НАТО пакта на једну суверену земљу без одлуке Савета Безбедности УН, само је још један пример пропасти и разарања нашег друштва и моралног посрнућа ове бахате и пљачкашке власти, али и нашег народа који то гледа и мири се са својом судбином понижене и обезглављене масе, са којом је сада лако манипулисати и поткупљивати је.

Чувени режисер и писац П. Пазолини је својевремено говорио да су „Италијани шездесетих година прошлог века доживели својеврсну антрополошку мутацију усвајајући амерички модел потрошачког друштва“. Следећи ову мисао можемо са пуно права рећи да ми живимо нашу трагичну верзију антрополошке мутације. Зато се све чешће може чути питање, какав смо ми то народ постали када немамо снаге и одлучне воље да очувамо своје достојанство и самопоштовање - које ова власт и њени покровитељи газе сваки дан. Како онда тумачити потез РТС-а, који у својој најгледанијој и најударнијој информативној  емисији „ТВ Дневник“ организује интервју са амбасадором САД К. Хилом и још то на 25. годишњицу агресије НАТО пакта да би нам он пробраним и „деликатним“ дипломатским речником „објаснио“: „Нико није био одушевљен бомбардовањем Србије, али то је био напор да се зауставе Милошевићеве снаге. Волео бих да видим нормалан односе између Косова и Србије, како би људи гледали на те границе као на границе које спајају. Знате, заправо кад погледате ко је партнер НАТО-а, Србија је много ближа НАТО-у него Косово“. При томе када говори о С. Милошевићу К. Хил је дужан да нам каже на ког то Милошевића мисли. Да ли на оног који је пре Дејтонског споразума био на западу проглашаван за „касапина са Балкана“, или на оног пост-дејтонског, који је слављен и подржаван као „фактор мира и стабилности у овом региону“. Свака сличност са садашњим напредњачким режимом није ни мало случајна. Он такође треба да нам каже која је то Србија ближа НАТО пакту, када у свим истраживањима можемо видети да је 85 одсто (и по најновијим истраживањима НСПМ-а) испитаника против уласка наше земље у овај агресивни војни савез. То је вероватно она владајућа напредњачка олигархија у Србији која је сада гарант стабилности у овом делу балканског региона и коју САД подржавају у коначном решавању косовског питања и признавања тзв. косовске независности. Не треба заобићи и грађанистички и безрезервно проевропски и атлантистички оријентисане политичке снаге, које се залажу за што бржи улазак Србије у НАТО Пакт.

Очигледно да у тај процес модернизације и приближавање ЕУ и остваривању евроатлантских вредности спада и овај срамни „инвестициони“ подухват рушења зграде Генералштаба у самом центру Београда (он је кроз историју српске престонице увек био пре свега простор на којем су се налазиле најважније државне институције и установе) за који је А. Вучић рекао да ће га много усрећити. Наравно не водећи рачуна да ли његову срећу други доживљавају као велики промашај и неразумно расипање финансијских средстава и да ли такви његови популистички и „историјски градитељски подухвати“ имају подршку у нашим стручним круговима, али и у нашој друштвеној јавности. Њега то једноставно не занима, јер он себе у свом месијанском и мегаломанском заносу представља и доживљава себе као великог и јединственог, никада до сада виђеног „градитеља и визионара“ и ове две нове куле у центру Београда су за њега су још један у низу његових ирационалних тзв. „историјских градитељских успеха и достигнућа“.

О доприносу нормализације односа Србије и САД говорио је и Р. Гренел некадашњи изасланик Д. Трампа за Косово и Метохију и још једном нам показао до које мере може ићи хипокризија и лицемерство великог „пријатеља“ А. Вучића и његове клептократске олигархије у Србији:  „У питању су пословни простор, станови и хотел са пет звездица. Направили смо мост који ће обележити првобитног архитекту пројекта и симболику пријатељства са САД. Меморијални комплекс ће се градити кроз конкурс. То ће бити начин да се гледа у будућност и изгради мост пријатељства и обнове. Ово је прилика да амерички инвеститори преуреде бивши генералштаб што симболизује огроман напредак који је учињен у залечењу рана из прошлости. Овај пројекат претвориће симбол претходног сукоба у мост пријатељства и обнове“.

Синиша Мали и Ричард Гренел

0во је такође још један у низу примера апсолутне хипокризије и лицемерства политике САД и њених савезника у последњих неколико деценија, када се одвијало разбијање друге Југославије а Србија истрајно оптуживала да је и даље највећи реметилачки фактор у овом региону. Али се у визури наших унутрашњих прилика може тумачити као јасно упозорење да се шире границе Београда на води и да би ови станови вероватно били прилика да се припадници нарастајуће клептократске напредњачке свите и новокомпоноване тзв. „бизнис клијентеле“ везане за јавна предузећа и државни буџет домогну луксузних станова у центру Београда, јер сматрају да им то по њиховом новом статусу припадника напредњачке и скоројевићке псеудо елите и припада.

Заједно са Р. Гренелом у овом „лековитом и исцелитељском пројекту“ учествује и Џеред Кушнер зет Доналда Трампа, што овом „историјском подухвату“ даје и посебно отужан политикантски и популистички тон. Ради се о „успешном инвеститору“ и некадашњем политичком саветнику Д. Трампа, који је недавно изјавио да жели да инвестира и у Гази, делу Палестине у којој је страдало у акцијама израелске војске више од 35 хиљада Палестинаца , од тога 13 хиљада деце, а у сталном страху и осуђеношћу на гладовање изложено је више од милион становника овог подручја. Он при томе отворено изјављује да је потребно спровести план расељавања Палестинаца како би се отворио простор за његов нови инвестициони подухват: „Имовина на обали у Гази могла би бити веома вредна, ако би се људи фокусирали на стварање средстава за живот. Нисам сигуран да је у овом тренутку остало много од Газе. Ако размислите, чак и о конструкцији Газе заправо није била историјски преседан. То је био резултат рата. Ако размислите о новцу који је отишао у мрежу тунела и у муницију уместо да је отишао у образовање или иновације, што је могло да се уради. ТАМО ЈЕ МАЛО НЕСРЕЋНА СИТУАЦИЈА, али мислим да бих из перспективе Израела дао све од себе да иселим те људе, а затим то средим. Али не мислим да је Израел изјавио да не жели да се људи тамо касније врате“. За овог некадашњег високо рангираног  политичког саветника ситуација у Гази је „мало несрећна“ и такав „инвеститор“ треба да добије бесплатно најдрагоценије земљиште у центру Београда, како би рушењем зграде Генералштаба и он допринео „грађењу мостова обновљеног пријатељства између САД и Србије“.

Кушнер: Имовина на обали у Гази могла би бити веома вредна, ако би се људи фокусирали на стварање средстава за живот. Тамо је мало несрећна ситуација, али мислим да бих из перспективе Израела дао све од себе да иселим те људе, а затим то средим

Надам се да још није дошао до идеје да расељава становнике из центра Београда како то отворено намерава да учини у Гази, али ни та врста подухвата није немогућа ни у овом његовом „инвестиционом подухвату“, посвећеном превазилажењу рана из блиске прошлости коју треба што пре да заборавимо и окренемо се светлој инвестиционој будућности. Има ли краја хипокризији, ароганцији , лицемерству и бахатости којом овај погубни клијентелистички и клептократски режим А. Вучића свакодневно храни нашу отупелу јавност, како то сада бескрупулозно чини и на 25. годишњицу агресије НАТО пакта на Србију и Црну Гору.

У књизи академика Данила Н. Басте „Самопоштовање и пузавост“ –текстови са поводом (2002-2007) (објављена у знаменитој библиотеци Политика и друштво 2007 године) за које аутор каже да су „прожети духом самопоштовања, достојанства и слободарства, оним духом, суштаствено европским, којем људе учи Кантова етика“, можемо наћи следећа за нас данас изузетно важне рећи и упозорења: „Ни појединци ни народ не могу ( тј. не би смело да могу) без (само) свести о свом достојанству. Одмах ваља додати: „Ни државе“.

На нама је једноставан избор, или ћемо достићи и следити дух самопоштовања, достојанства и слободарства, или ћемо се можда претворити у народ заробљен у колективном пузавошћу ма како то горко и тешко сада звучало

Ако држава допусти да се претвори (или да је претворе) у колективног пузавца, тог моралног богаља често изложеног презрењу и још чешће уценама, ако њени челни политички људи нису више чувати и заштитници њеног самопоштовања и достојанства, него су и сами спремни да пред другима пузе зарад каквог обећања (најчешће празног), или каквог добитка (најчешће мршавог), онда ће такву државу и њене предводнике неминовно погодити зла судбина на коју је Имануел Кант снажно упозорио речима већ наведеним но свакако вредним да на крају још једном буду поновљене: „А ко од себе начини црва не може се после жалити што га газе ногама“. На нама је једноставан избор, или ћемо достићи и следити дух самопоштовања, достојанства и слободарства, или ћемо се можда претворити у народ заробљен у колективном пузавошћу ма како то горко и тешко сада звучало. Тешка и преломна историјска искушења и изазови пред којима се као данас налазимо показаће који смо пут као народ и људи изабрали.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер