понедељак, 19. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Бриселски споразум - без права, правде, обавеза и закона
Политички живот

Бриселски споразум - без права, правде, обавеза и закона

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Павловић   
недеља, 09. јун 2013.

Резиме: Косово и Метохија су данас под окупацијом, а тај ентитет („Косова‘) не базира се на принципу једнаких права свих грађана, већ на етничком принципу, те аутоматски и априори спада у неправедну заједницу која је данас недопустива. Објективни недостатак Бриселског споразума је што овај документ не гарантује довољну заштиту и никакву експлицитну аутономију српског становништва. Сматрам да су ови аргументи свакоме очигледни, да међународно прваво диктира да се они прихвате и да би бољи споразум био могућ ако би се ови аргументи коректно представили. Поред тога, субјективни недостатак је да тај документ на известан начин потврђује суверенитет овог ентитета, што је такође у супротности с међународним правом и нашим интересима, те га и зато треба одбацити. И најзад, то је веома слаб документ. Овакав папир Срби не могу да потпишу.

 

Бриселски споразум између владе Србије и „владе“ Косова наставља кршење правног поретка – слично као што је Немачка чинила пред Други светски рат - које је овог пута почело на међународном нивоу од стране великих сила, а посебно Сједињених Америчких Држава. У циљу обезбеђења енергената који полако недостају, Америка се, са својим сателитом ЕУ, супротставља целом свету и нарушава крхки светски правни поредак, који је резултат напора рационалног ума у току више хиљада година. Није овде реч о апстрактном „праву“ као праву о којем је говорила Антигона (у драми античког грчког писца Софокла) негирајући од људи сачињене законе, да би трагично завршила. Не, реч је о важећем међународном праву, збирци правних аката који дефинишу права држава и опште принципе правног поретка. У питање је стављена вредност конкретних људских живота и основних хуманих вредности.

Дужност је интелигентног и рационалног људског бића да томе стане на пут и врати ток историје на прави пут цивилизације, хуманости и разума. Што се тиче Балкана, флагрантно кршење правног поретка почело је „мишљењем“ Бадинтерове комисије о комадању Југославије (из 1991–1993. штампаном у „The European Journal of International Law“ у неколико наврата). Сада, овим „споразумом“ се логика насилног кројења граница наставила и ново, нездраво стање креира се на Балкану. Овај Бриселски „споразум“ је део логике признавања статуса кво и, што се Србије тиче, очигледно кршење српског устава.

Недостаци Бриселског споразума

Централни проблем је заштита права становништва. На пример, „Споразум“ не дефинише каква права уживају српске заједнице које ће се оформити и одређује да су ту једине правне гаранције само косовске власти, а не међународна заједница. То је катастрофална грешка и директно изручење српског живља са тих територија вољи или самовољи косовских Албанаца. Тај назови-споразум предвиђа да српске заједнице имају само надзорне компетенције. Мада је по овом споразуму полиција српска, потпуно је одсутна клаузула о самосталности те полиције, и још се наглашава да је она под управом Приштине. Правосуђе је делимично самостално; правосудни виши органи, као и врховни судови су при томе у Приштини.

Недостатак овог споразума је што се не специфицира улога других органа власти, као рецимо војске и других парамилитарних, параполицијских снага. Како је власт у Приштини, српске полицијске јединице би могле бити сведене на минимум, а друге, албанске јединице, могле би бити присутне у српским општинама и де факто би спроводиле власт. Спомиње се писмо Тачија НАТО у којем се он обавезује да неће с војском улазити у ту територију. Заборављамо да нас је управо НАТО бомбардовао и био савезник тих истих Албанаца, а сад нам је НАТО гарант и то посредно!

С обзиром на то да се истиче да је власт у Приштини, и потврђује одсуство српских власти у свим осталим деловима окупиране покрајине, а то су експлицитни атрибути једне државе, тиме се де факто признаје власт у Приштини и насилно успостављени "суверенитет" у свим осталим деловима Косова и Метохије. То је фактичко признавање овог косовског ентитета као сувереног, тј. као државе. Шокантно је да нити нашој страни, нити међународној арбитражи није јасно да је основно право, право на живот, до данашњег дана негирано Србима и осталим мањинама! Без директних независних гаранција о правима Срба и осталих мањина, никакав "споразум" неће бити нити праведан, нити могућ. Једини циљ овог споразума требало је да буде право свих неалбанаца на живот и остварење основних људских права. То овај "споразум" не обезбеђује.

Зашто је локални референдум легалан

О каквом референдуму је сад реч међу нашим политичарима, није јасно. Референдум о отцепљењу територије не постоји ни у једном уставу западних демократија или јуриспруденцији англосаксонског правног система. Нико нема права да одлучује о отцепљењу територије једне државе, чак ни кад је реч о етничким групама које живе у реално дефинисаним границама. Војвођански Мађари на пример не могу одлучивати о отцепљењу Косова!? То би био апсурд. Једино оправдање за неку врсту „отцепљења би била неправедна држава у којој та заједница живи, као што су то били Албанци на КиМ унутар Србије, што у том случају онда није важило, јер Србија није била неправедна држава. Али је супротно тачно: српске заједнице данас испуњавају право да не подлегну власти у Приштини која је експлицитно расистичка и неправедна. Стога се може и, нема сумње, и треба тражити мишљење становника региона севера Косова и Метохије.

"Косова" – држава без права, основана на етничком принципу

Морам да објасним “праведну државу” јер то објашњава зашто је право на референдум Срба с Косова ипак легално и зашто је концепт “праведне државе” најважнији аргумент у нашим преговорима. Држава и нација су веома комплексни концепти, али појам праведне државе је много простији и лако се формулише. Дакле, праведна држава је заједница заснована на једнаким правима свих њених грађана. Свако другачије дефинисање државе уноси елементе неправде. Како су људска права постала кључна у данашњем стадијуму развоја људског друштва, праведна држава је такође посебно важна и тај аспект одређује како ће се третирати захтеви мањина за отцепљење (1, 2, 3). У начелу, на неправедне државе треба вршити разуман притисак и тражити поштовање људских права. Ово наравно користе неке државе – као Сједињене Америчке Државе – у намери да прошире свој утицај, те арбитрарно одређују које су државе “неправедне”, обарају њихов режим и стављају их у неки вазални однос, експоатишући њихове изворе енергије, најчешће нафту. То је, наравно, злоупотреба концепта.

У процесу стварања нових држава, мотивисаним управо остварењем људских права, стварање нових, неправедних држава би била катастрофална грешка која доводи до нових, често већих, неправди. Само “Косово” је такав ентитет, створен насилно. Отуда проистиче и право Срба и осталих неалбанаца да одбију да живе у тој неправедној “држави”, а и њихово право на самоопредељење и референдум у том смислу би такође били легални.

Уцена Европске уније

У овом моменту се наша влада упустила у погађање на ниском нивоу с ЕУ. У сваком погађању стране покушавају да на различите начине различитим аргументима приволе другу страну на жељени одговор и уступке. Медији покушавају да нас убеде да је ЕУ за нас веома атрактивна, што ја не верујем. Улазак у ЕУ је у овом погађању прилично слаб аргумент. Свакако, улазак у ЕУ без много обавеза треба прихватити, али истовремено треба независно обезбедити остваривање људских права на Косову и заштитити грађане, све грађане, од етноцентричног режима. Мислим да се можда треба вратити на арбитражу у Савету безбедности УН.

Какав споразум је праведан?

Централни проблем је заштита права српског ентитета у заједници која је саму себе дефинисала као државу Албанаца. То је недопустиво и међународна заједница се мора приклонити праву. „Неправедна држава Косово“ је наш најјачи аргумент и морамо га вештије користити. Заштита – свакако и Албанаца – заштита од националистичке, расистичке власти и њиховог менталитета је неопходна. Ту нема никаквог доказивања храбрости и одлучности. Ствар је проста: преговарачи би морали декларисати следеће: молимо обезбедите људска права за све у априори и у стварности неправедној држави Косово.

Основно је уз то за нас – и посебно важно! – да не треба једним споразумом на овом нивоу дефинисати никакву власт у Приштини већ само модалитете аутономије (и заштите права) на територији поменутих општина, уз присуство међународних посматрача и гарантовање тих права од међународне заједнице. Тиме ће се избећи илегално имплицирање признавања власти у Приштини. Ово последње овај "споразум" не чини, те се као такав и не може прихватити.

Савезници Србије, стрпљење и правда

Уколико не дође до споразума, претпостављам да је статус кво најбоље решење за сад, уз појачање заштитних мера и надзор и гаранције и контролу од стране међународне заједнице. Уз то, потребна је широка расправа, а не разговори у четири ока, можда једна конференција о Косову. Тако како се сад то ради, само се у тишини и тајно провлачи један злочиначки режим косовских власти на мала врата Европе и цивилизованог света. И не треба заборавити: ништа не прејудицира статус Косова и Метохије и законе не треба мењати. Треба само сачекати. Границе гарантује међународно право, а од насилно потписаних уговора нас штити Бечка конвенција о законима и споразумима из 1969 (1980). Не треба се бојати насилно потписаних уговора као што су Дејтонски или Кумановски споразум. Владавину права не може укинути никакав наметнути договор, никакав тривијални потпис г. Дачића или било кога, никакав референдум, никакав диктат јачих, никакво насиље, никакав терор, никакво бомбардовање, никаква окупација, никаква Америка, никакав НАТО, никаква ЕУ. Та територија припада свим изгнаним и њиховим наследницима и држави Србији. Само треба знати сачекати...

Морамо имати стрпљења у односу на окупацију КиМ. Али данас не треба заборавити оно чиме сам почео: да треба инсистирати на проблему априори неправедне "државе" Косово[1], проблему у стварности неправедне "државе" Косово[2] и остварењу људских права етнички “другоразредних” становника Косова[3]. То су стубови на којима треба да почива наша стратегија у преговорима данас. Међународна заједница неће моћи да пређе олако преко тих захтева. А наш најјачи адут је да су преговори с оваквим аргументима могући.  

 

О аутору

Драган Павловић (рођен 1949. у Врању), живи у Паризу, лекар, дипломирао у Београду; специјалиста спортске медицине (Лондон, Велика Британија) и анестезиологије (Париз, Француска), професор експерименталне анестезиологије и медицинске етике (Универзитет Greifswald, Немачка) и патолошке физиологије (Америчка Медицинска Школа у Београду). Од 1992-2000 главни уредник и директор часописа, “Dialogue”, Париз (часопис је онлине од 2013: http://www.science-dialogue.com/index-dialogue.htm).

 


[1] Humphrey, J., The Sub - Comission on the Prevention of Discrimination and the Protection of Minorities. Am. J. Intern. Law, Vol. 62, 1968.

 [2] E/ CN. 4/ L. 1367/ Rev.

 [3] Allen Buchanan, Self‐Determination and Secession, in: Justice, Legitimacy, and Self-Determination: Moral Foundations for International Law, Oxford University Press 2004, p: 331-424.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер