понедељак, 24. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Поводом недавних расправа о креационизму - Има ли Бог свог Дарвина?
Црква и политика

Поводом недавних расправа о креационизму - Има ли Бог свог Дарвина?

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Павловић   
недеља, 25. јун 2017.

Заблуда је да су све теорије о настанку човека равноправне. Оне то нису. Теорије које се одричу рационалних објашњења као што је креационизам (да је човек створен а не настао еволуцијом) не спадају ни у теорије: то су веровања која се заснивају само на нашем размишљању које се не ослања на искуства. Како ми сем искуства немамо других извора сазнања о спољнем свету, таква су веровања једноставно знак одлуке да прихватимо незнање. Неке такве одлуке изгледа, као недавна Патријархова, да одбије да о томе расправља, су можда најрационалније. Шта је Патријарх хтео да nam каже?

Питање изгледа веома тешко - ако питање уопште постоји. Реч је прво о постојању самог Бога. Немам ништа против традиције. Треба је одржати и наша Црква и манастири су у том смислу светиње. Али, кад се већ овако расправља, не би било лоше да нам се прво покаже на КОГА се та реч "Бог" односи. Јер ми то некако баш и не знамо. А да не спомињем затим да кад, као свети Анселм[1] а и мачевалац филозоф Рене Декарт[2] , дефинишемо неко Биће као свемогуће и перфектно (те као такво и постојаће, (јер како ће оно бити перфектно ако не постоји?), онда то подразумева да је то биће створило као све остало - и човека. Једино што смета је да тај такав закључак, следи из ТЕ НАШЕ јадне дефиниције од које и почињемо. А свет се не окреће по нашим мудрим дефиницијама већ како хоће и може и можда мора. То је додуше и суштина опкладе Блеза Паскала који је предложио да због сигурности треба веровати у Бога јер ако не верујемо - а он постоји, бићемо и незавидној ситуацији. Познати британски филозоф и агностичар скоро до смрти, кад је од агностицизма обазриво ипак одустао, Сер Антони Флу, приметио је у Паскаловој опклади слабост да је могући број тих неодређеих Богова неограничен те да би наше тобожње веровање и даље било неубедљиво и недовољно том "правом" Богу - те да горе поменути ризик остаје [3].

Неки пак кажу да је креационизам као све друго што ми покушавамо да знамо, најзад само "хипотеза", те да су наука и религија на истој полазној тачки, јер је и еволууција - хипотеза! Убитачан аргумент против креационизма је чињеница да он подразумева прихватање да има последица које се у начелу објашњавају вољом надприродних сила, тј. захтевају прихватање чуда - а чуда се једноставно не догађају! Заборављају поред тога, и ефендија и мудраци још и то да док еволуција има много доказа, креационизам је без и једне потпоре, а таквих хипотеза, које се не оснивају ни на чему је - бесконачно много и испада да је истина нешто случајно.

Будимо искрени. Можемо се бавити само хипотезама које имају бар неке доказе у своју корист, а еволуција их има на претек. Нису ни сви детаљи еволуције сигурни, то је јасно. Веровати у нешто, за шта имамо доказе, је зато и оправдано и често се назива знањем. А веровати у нешто, за шта немамо доказа, је религија. Где је ту проблем? Религија је као поезија, чини нам живот интересантнијим, некима помаже лично, мада неке практичне помоћи од религије ипак изостају. Други налазе науку занимљивијом, помаже им чак и практично да се снађу у компликованом свету, путују брже, скувају кафу, сазнају за нове занимљиве ствари, комуницирају, живе дуже, удобније. Наука једноставно помаже да се више зна. Мање се онда греши, зар не? А незнање - мало знања је опасна ствар, како неко рече.

А онима који галаме да поручим нешто посебно: Право да нешто незнамо - нам припада. Али је онда боље ћутати. Истину, ону последњеу, неможемо никад сазнати, сем оне наше истине, као што рече Аристотел[4] , да оно што кажемо, тврдимо, мислимо одговара концепту који желимо да искажемо. Аристотел није превише прецизан али ми данас знамо: концепту, а не какав је свет! То какав је свет "заиста" никад нећемо дознати из сасвим тривијалних разлога - јер неможемо да сазнамо више од могућности које имамо: наш људски мозак је једна граница, сама бесконачност света друга. Али овде није реч о томе, већ о покушају да се логичан, разуман, поглед на свет - који у све сумња, замени будаластим незнањем базираним на лажној неконсеквентној сумњи - да наука није сигурна, те да је религиозни поглед на свет, који није ни на чему заснован, валидна сазнајна могућност. Оно што неки сад показују у овој тривијалној расправи, је једноставно незнање, о коме имају право - да ћуте. У осталом, ја недавну поруку с највишег места у Српској цркви тако схатам.


[1] * Proslogion, 1077-1078, gl.: 2, 3 i 4.

 [2] . 5. Meditation

[3] Flew, Anthony, 1960. “Is Pascal's Wager the Only Safe Bet?”, The Rationalist Annual, 76: 21–25..

 [4] Аристотел, Метафизика, 1011b, 25-28.

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер