среда, 21. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Инквизициона хајка на професора Жуњића
Полемике

Инквизициона хајка на професора Жуњића

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Павловић   
субота, 20. јун 2015.

У монументалном делу Историја српске филозофије (глава 18), Слободан Жуњић пише да Одељење за филозофију Београдског универзитета производи просечну филозофију („трећеразредну“) и да је за то одговорна уска оријентација према аналитичкој филозофији, која доминира у последњим деценијама[1]. Недавно, неочекивано и закаснело, на порталу Филозофског факултета, појављује се Саопштење Одељења за филозофију (23. 4. 2015)[2] којим се поменута Историја осуђује у целости, и у коме се није презало од тешких квалификација.

Желео бих, како бих избегао да браним једну од страна у овом спору, пре свега да заступам интересе саме идеје Универзитета, тј. Факултета, и идеју академског грађанина, наставника једног таквог универзитета, те да не повредим било кога од учесника у расправи. Не верујем да ћу у томе успети. Неповољна околност је што професора Жуњића познајем лично и вероватно ће потпуна непристрасност изостати, мада ћу покушати да задржим преда мном, као циљ, сам садржај ове дебате, без обраћања пажње на личности актера. Повољно је што не познајем никог од учесника у конфликту директно, сем неке од њихових радова, нити познајем историју конфликата на Одељењу за филозофију; нити пак имам како личне интересе, тако и неке другачије везе са странама које учествују у тој жучној расправи. Ако, дакле, не успем да будем довољно објективан, надам се да ће повређена страна имати разумевања. Нећу детаљно објашњавати све аргументе, јер се они већином могу наћи у Саопштењу и у чланцима који су објављени у Политици.

Чланци у Политици и трибина која је одржана на Филозофском факултету[3] и ангажовање медија, сугеришу да се ова дебата претвара у хајку против једног човека, а то је нешто што ја обично налазим недопустивим. На самој трибини су комплетан филозофски рад и личност Жуњића били банализовани те је покушај деконструкције био тако потпун да се чини како је недостајала још само ломача како би ова инквизициона лудорија добила свој потпуни облик. Повод је, вероватно, тривијалан: Жуњић је један од кандидата за САНУ, док Одељење има своје кандидате. Узроци су међутим дубљи.

Да један филозоф, код писања историје филозофије, оцени друге филозофе као неуспешне или тривијалне, није неуобичајено. Schopenhauer, на пример, кад критикујући Хегела, користи изразе као „чиста бесмисао“, „оно што се среће у лудници“, „немачке глупости“[4]. Или, кад Bertrand Russell говори о Hegelu, каже да мисли да су „све његове теорије погрешне”. О Heideggeru су се многи изјашњавали на сличан начин, а комплетној европској модерној оријентацији структурализма и пост-модерни уопште, ругали су се многи аналитички оријентисани англосаксонски филозофи.

Жуњићева замерка је и у томе што се на катедри за филозофију у Београду напустио класичан прилаз филозофији и што су се наши филозофи слепо повели за британском и америчком аналитичком школом, које фаворизују помоћне науке, као логику, математику, семантику, лингвистику и друге епистемолошке и аналитичке инструменте, а запостављају много општије епистемолошке, онтолошке и метафизичке приступе. Та тенденција је довела до кадровских промена у току година и одсуства „праве“ филозофске атмосфере, а филозофи, који су остали на ранијим позицијама, били су под сталним притиском, као и сам Жуњић. Како се Жуњић уздржао да сврста радове из формалне логике и математичке логике у своју Историју, његов закључак се наметао. Томе је придодато и мишљење Жуњића да чак и постмодернисти из Београда често злоупотребљавају привидан литерарни стил постмодернизма и производе радове који више припадају или књижевности или, што ја лично мислим, бесмислицама, које имају само неко експресивно и симболичко значење, губећи везу са филозофијом и са рационалним дискурсом. Сличне осуде постмодернизма су честе и скандал Алана Сокала, који је често цитиран, даје слику општег ругајућег расположења према том правцу у филозофији, који је веома вулнерабилан и погодно тле за филозoфске преваранте.

Алан Сокал

Ова дебата указује на проблеме који се тичу свих универзитета – то је пре свега проблем квалитета. Објављивање радова, нешто застарели вид би био у облику књига и данас чешће, чланака, су нека од мерила квалитета. Наши филозофи (сем неких логичара) су се у главном определили да објављују у националним часописима, које најчешће сами уређују. Истина, између основних циљева високошколске установе, истраживања, наставе и јавног рада, универзитет и факултети, тј. њихове катедре, теже некој врсти општијег јавног признања. Кад факултет има професоре који су медијске звезде, то је већ нека гаранција квалитета. Наравно, утисак је варљив. Реално, нити је Београд светска метропола, нити је Србија светска сила у било ком погледу, тако да очекивати да Филозофски факултет у Београду буде водећи у филозофији, је препотентно. С тога Жуњићева оцена не треба да нас изненађује. Оно што изненађује је да Одељење за филозофију делује као целина у осуди индивидуалног монументалног дела једног од својих ранијих најбољих професора, да му се негира право да има своје слободно мишљење о филозофији. Његово мишљење завређује дебату, али инквизициону хајку, не. Чудно је да се Одељење не задовољава да се бави сопственим, горе наведеним циљевима, већ се понаша као повређена медијска звезда.

Проблем профила интереса катедре постоји свуда. Од антике па све до данас је било, временом, промена циљева и интереса универзитетских катедри и они су најчешће зависили од интереса и знања професора и предавача. Почетком 20. века утицај логичког позитивизма и касније аналитичке филозофије имао је свог уплива на профиле катедри на Западу. Србија није изостала, али се изгледа отишло још даље. Чињеница да математика и логика узимају маха у Београду, фрустрира другачије оријентисане филозофе, тим пре што је тај смер у филозофији и на Западу на заласку, те добија на ширини у виду пост-аналитичке филозофије (Putnam, Rorty, Dummett), и где су одељења за логику јасно одељења од традиционалне филозофије. Истина, има сличних, екстремних ситуација и на другим катедрама. Једна, чији сам сведок (Медицинског факултет , Greifswald, Немачка) је да је развој молекуларне биологије довео до тога да катедра за анатомију добије за директора молекуларног биолога, а да на пример статистика и епидемиологија преплаве све катедре.

 

Повољна мишљења рецензената (Михаило Марковић и Љубомир Тадић, за прво, и Данило Баста, за друго издање; критично 18. поглавље је остало непромењено) несумњиво су гаранција високог домета овог дела. У историји српске филозофије ће, према томе, период краја 20. и почетка 21. века остати као период стагнације. Томе ће допринети, на један жалостан начин, и љубоморно, дубоко повређено, нарцисоидно Саопштење. Конфликти рађају нову мисао и можда се управо сад, из тих варница, рађа нови филозофски полет. О томе ће судити неки други историчари филозифије, али и они ће судити онако, баш онако као што је судио професор Жуњић - како они то виде - а не како им се буде диктирало из неког центра моћи. И то ће тако бити добро.


[1] Коментар на текстове потписане М. Д., а објављене у „Политици“ од 18.5. и 22. 5. 2015. поводом другог издања књиге „Историја српске филозофије“ од Слободана Жуњића, Завод за издавање уџбеника, 2014 (Плато, 2009), Београд

[3] Најава: На Филозофском факултету у Београду 21. маја у 14 часова одржаће се трибина поводом књиге Слободана Жуњића Историја српске филозофије (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2014). Трибина ће бити одржана у свечаној сали „Драгослав Срејовић“ на првом спрату Факултета и на њој ће говорити Драго Ђурић, Живан Лазовић, Милорад Ступар и Радомир Ђорђевић.

[4] “But the height of audacity in serving up pure nonsense, in stringing together senseless and extravagant mazes of words, such as had previously been known only in madhouses, was finally reached in Hegel, and became the instrument of the most barefaced general mystification that has ever taken place, with a result which will appear fabulous to posterity, and will remain as a monument to German stupidity.”

Arthur Schopenhauer, Die Welt als Wille und Vorstellung, trans. Haldane-Kemp (The World as Will and Idea, vol. 2), London: Kegan Paul, p. 22. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер