Bojkot u zamci neprincipijelnosti i kompromisa

Odluka Saveza za Srbiju o bojkotu predstojećih parlamentarnih i lokalnih izbora predstavljala je veliki izazov i iskušenje, kako za ovaj politički Savez tako i za Naprednjački režim. Sad, posle (ne)očekivane odluke prvog čoveka Šapca Nebojše Zelenovića da na lokalu 26. aprila izađe na crtu i izbore - i da “ne da svoj grad naprednjacima” dodatno je zakomplikovala situaciju i unela novu zlu krv među opozicionarima.

Očigledno je da je odluka o bojkotu postala glavna preokupacija Naprednjačkog režima i Aleksandra Vučića, jer su u pogon stavili sve raspoložive medijske, finansijske i političke resurse da obesmisle i politički diskvalifikuju ovu ideju. Njihov glavni cilj je da pokažu da ova odluka nema jasno političko uporište u opoziciji i zato su učinili sve da dodatno dezintegrišu i rascepkaju ionako slabu i podeljenu opozicionu scenu.

Posebno je za njih bilo važno da se Demokratska stranka povuče iz Saveza za Srbiju, jer bi na taj način u pitanje bio doveden njegov politički kredibilitet. Zato je i otvoren medijski prostor za sve one poslanike i funkcionere Demokratske stranke koji su u svojim nastupima dovodili u pitanje odluku o pristupanju ove stranke Savezu za Srbiju i njenu rezolutnu odluku o bojkotu izbora. U nameri da oslabe i razdrobe opoziciju u velikoj meri Naprednjaci su uspeli jer je opozicija pokazala, sada već poslovičnu, nedoslednost i oportunizam.

Spuštajući izborni cenzus na 3% Naprednjaci su doveli do toga da tzv. „konstruktivnu opoziciju“ uključe u izborni proces i tako stvore uslove za fingiranje političkog pluralizma i obezbeđivanje demokratičnosti i regularnosti izbornog procesa. Ta konstruktivnost se najbolje odgleda u nastupima pojedinih opozicionih stranačkih funkcionera da nema uslova za slobodne demokratske izbore, ali da ipak na njih treba izaći jer je zadatak političara da ne napušta političku borbu tako što učestvuje u bojkotu izbora?!

Tako je apsurd doveden do vrhunca – odlukom Nebojše Zelenovića da ne bojkotuje izbore na lokalu i u izjavi Zorana Živkovića: “Uslovi na izlazak na izbore nisu savršeni, ali to su sve razlozi da se ne pobegne sa megdana u mišiju rupu, za one koji se ne stide što su političari. Uslovi za izlazak na izbore naravno da neće biti savršeni, neće biti ni dovoljno dobri, ali to će biti inspiracija za one kojima je posao da se bore, a ne da idu u teretanu ili na skijanje. Ko jeste političar i ko želi da vidi zdravu i modernu Srbiju, neka se spremi za tešku borbu. U takvoj borbi se postaje junak i vođa opozicije, naša bliska budućnost od pre 20 godina nam to potvrđuje.“

Ovakvi stavovi Zorana Živkovića pokazuju da ovakav tip političara koji se ne stidi da to bude - uveliko pregazilo vreme, jer izbori nisu prilika da se pojavi novi vođa opozicije, već da se oni odigravaju u slobodnom i demokratskom duhu. Pozivati se na iskustvo od pre 20 godina, što inače često čini političar Zoran Živković, je potpuno bespredmetno jer su tada opozicione stranke imale podršku građana koji su verovali u mogućnost radikalnih i demokratskih promena. Te nade više nema upravo zahvaljujući „smelim“ profesionalnim političarima kakav je i Zoran Živković.

On bi mogao jednom da pokaže svoje političko junaštvo tako što će njegova Nova stranka izaći samostalno na izbore bez parazitiranja u koalicijama koje im donose po jedan do dva mandata u parlamentu.

Međutim vladajućoj oligarhiji je jasno da bez učešća Saveza za Srbiju na izborima oni će biti krnji i svakako će otvoriti pitanje legitimiteta naprednjačkog režima bez obzira što će on proglašavati još jedan izborni trijumf.

Da bi Savez za Srbiju postigao glavni cilj bojkota, a to je dovođenje u pitanje legitimiteta ovih izbora, a samim tim i naprednjačkog režima on mora pre svega pokazati doslednost u donošenju i sprovođenju odluke o bojkotu.

Opozicija donošenjem odluke o bojkotu posle dugo vremena imala je u rukama delatnu i pokretačku ideju koja mora pokazati da je ona sposobna i spremna da pre svega održi zadatu reč i da ne pristane na političku trgovinu i kompromise, a što je neophodan uslov da povrati izgubljeni integritet i poverenje građana, izgubljen pretvaranjem politike u ogoljeni koloplet pragmatizma, nedoslednosti bezidejnosti, konvertitstva i neprincipijelnosti.

Glumac Radoslav V. Milenković je u pravu kada kaže da je bojkot pitanje časti i razuma. To su kategorije koje su izgubile smisao u našem političkom životu i sada je prilika da se elementarna moralnost i dostojanstvo reafirmišu u političkom i stranačkom životu istrajavajući dosledno na sprovođenju ideje bojkota.

Može biti taktike i kompromisa u čisto dnevnoj političkoj borbi, ali ne sme biti kompromisa u onom što čovek smatra svojim „vjeruju“, makar se radilo i o politici

Doktor Đorđe Stevović je 1928. godine u časopisu „Novi vidici“ u tekstu „Laži institucija i nemoral ljudi“ zapisao: “Može biti taktike i kompromisa u čisto dnevnoj političkoj borbi, ali ne sme biti kompromisa u onom što čovek smatra svojim „vjeruju“, makar se radilo i o politici, ne sme biti, ako taj „vjeruju“ izlazi iz jedne koncepcije koja je produkt karaktera i mentaliteta, dakle ako je produkt moralne i duhovne ličnosti čovekove. A bez toga je svako „vjeruju“ samo maska sebičnosti, interes sveden u plauzibilnu formu, jednom rečju laž. Ni jedna koncepcija, ni jedna aktivnost koja iz koncepcije proizilazi nijedan tako primenjeni metod ne mogu biti efikasni, ako se predstavnici zbog „vjeruju“ ne mogu za njih založiti do kraja sa punim konsekvencijama, odvažno i hrabro. Samo su ljudi, u službi ideja i samo tako njihova dela mogu imati punu moralnu sankciju u ovom vremenu koje je puno zamki neprincipijelnosti i kompromisa, i kad želje za vlašću nadjačavaju i u najboljima glas savesti.“

Upravo se i radi o tome da se i danas mora izbeći zamka neprincipijelnosti i kompromisa tako što će se ideja kompromisa sprovoditi hrabro dosledno i bez politikantskih kalkulacija.

Zato nema mesta selektivnom pristupu sprovođenju bojkota što se obistinilo izlaskom na izbore u Šapcu (i najavom u Paraćinu), jer se na taj način ruši dignitet celokupne političke ideje bojkota. Ako se o bojkotu izbora na svim nivoima govorilo mesecima i pre nekoliko nedelja doneta konačna odluka o ulasku u kampanju bojkota onda je neshvatljivo i neprihvatljivo da se sada javljaju predsednici opština kao zagovornici izlaska na lokalne izbore.

Na taj način se dovodi u pitanje ozbiljnosti i doslednost prilikom donošenja odluke o bojkotu što može imati dalekosežne pogubne posledice ne samo za stranke i organizacije koje čine Savez za Srbiju već za celokupni politički život u Srbiji. Izneveravanje odluke o bojkotu i stvaranje mogućnosti za presedan o izlasku na lokalne izborne u nekoliko gradova biće dokaz više o nezrelosti, diletantizmu i nedoraslosti političkih lidera koji su donosili odluku o bojkotu očigledno bez jasne svesti o svojoj istorijskoj odgovornosti.

Sva politička događanja oko predstojećih izbora će pokazati pravo lice političkih aktera koji danas učestvuju u političkom životu. Zato je odnos prema ideji bojkota i nepostojanju uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora svojevrsno raskršće i čistilište jer će nakon održavanje ovih pseudo izbora biti potpuno jasna slika o odnosu političkih subjekata prema vlasti koja otvoreno uzurpira volju građana ove zemlje.

Zoran Đinđić govoreći 1997. godine o nužnosti Demokratske stranke da bojkotuje tadašnje parlamentarne izbore. „Bojkot nije sjajna strategija, ali jednom se mora reći dosta siledžijstvu, poniženju, nacionalnom i građanskom propadanju

Od najgrlatijih glasnogovornika naprednjačkog režima, ali i predstavnika koalicija i stranaka koje izlaze na izbore i pored toga što ne postoje uslovi za slobodne i demokratske izbore može se čuti ista politikantska mantra. Šta će biti posle bojkota? Šta će biti sa strankama koje su učestvovale u bojkotu i da li će se one održati bez sredstava koje se dobijaju iz budžeta na osnovu izbornih rezultata? Pored toga se postavlja dilema šta određuje meru uspeha bojkota jer ne postoji zakonska odredba o procentu izlaznosti na izbore koje određuje uspešnost izbornog procesa, ali i bojkota. Na tu dilemu je odgovorio još Zoran Đinđić govoreći 1997. godine o nužnosti Demokratske stranke da bojkotuje tadašnje parlamentarne izbore. „Bojkot nije sjajna strategija, ali jednom se mora reći dosta siledžijstvu, poniženju, nacionalnom i građanskom propadanju. Kad me pitaju šta će biti sa DS van parlamenta, odgovaram pitanjem - Šta će biti sa Srbijom bez reformi? Nema razlika da li ćemo propadati u parlamentu ili van njega.“ Zato se mora reći da je bojkot aktivno, a ne defanzivno i defetističko sredstvo za zaustavljanje razarajućeg propadanja ove zemlje. Ovaj odgovor Zorana Đinđića vredi i danas ponoviti jer upućuje na važnu poruku da postoje i političke i društvene okolnosti kada je bojkot neophodno sredstvo u političkoj borbi protiv bezakonja i samovolje.

Često se navodi primer da je međunarodna zajednica priznala rezultate lokalnih izbora u Albaniji bez obzira što je izlaznost bila 20%. To samo svedoči o dubokoj krizi u kojoj se nalaze aktualna predstavnička i parlamentarna demokratija i eroziji osnovnih liberalnih i demokratskih principa. U slučaju Srbije jasno je da svaka izlaznost ispod 50% otvora problem legitimiteta naprednjačkog režima, ali i dodatno produbljuje već postojeću političku krizu.

Nakon sprovođenja ovih krnjih izbora samo će se nastaviti, sada u otežanim uslovima, borba za stvaranje uslova za održavanje slobodnih i demokratskih izbora koji su osnova demontiranja ovog sistema line vladavine u kojoj samo postoje samo ispražnjenje demokratske forme koje samo prikrivaju nedemokratski i autoritarni karakter naprednjačkog režima. Suština ideje bojkota može se sažeti u iskazu Maksa Vebera:“ Sloboda i demokratija moguće su samo tamo gde postoji uvek odlučna i živa volja naroda da ne dozvoli da njime vladaju kao stadom“. Upravo bojkot izbora treba da izrazi odlučnu i živu volju naroda da jednom za svagda stvori uslove za održavanje slobodnih i demokratskih izbora i mirnu smenu vlasti koja će poštovati principe pravne države, podelu vlasti, državni suverenitet i nezavisnost institucija. To je osnova na kojoj se može trajno izgraditi demokratski, politički i društveni sistem.