Afere i nemoć naše intelektualne zajednice

Svaka naša afera, a ređaju se kao na pokretnoj traci, postavlja za naše društvo izuzetno važno pitanje - imamo li mi javnost, kakva je njena stvarna uloga u našem političkom životu i kakve sve posledice afere proizvode i ostavljaju. Većinu njih vrlo brzo prekrije zaborav i ubrzani ritam naše dnevne politike u kojoj nema mesta za suštinsku ulogu javnosti – utvrđivanje pravih fakata i odgovornosti.

Osim medijske tabloidne prašine koja ostaje iza naših afera, one vrlo brzo nestaju iz našeg vidokruga, a društveni problemi se samo nagoveštavaju, ali njihovo rešavanje ostaje van uticaja i delovanja javnosti. Zato je sve prisutniji osećaj da neprestano stojimo u mestu i da nam se uvek ponavljaju isti problemi i politički izazovi.

Istine radi, treba reći da su neke afere dovele do ostavki, sudskih procesa, jasnijeg sagledavanja društvenih i socijalnih problema, ali ostaje otvoreno pitanje da li naša krhka demokratija može imati svoje snažno uporište u delatnoj javnosti jer u njenoj osnovi se nalazi težnja ka razvoju kritičke svesti i slobodnog dijaloga koji su u našim uslovima samo na površini društva bez dubljeg uticaja i značaja.

Bez obzira na to što se svi važniji politički akteri zalažu, pre svega deklarativno, za podsticanje i razvoj kritičke svesti, postoji jedna jasna konstanta u našoj političkoj tradiciji – naše vladajuće političke strukture nisu spremne da prihvate ulogu javnosti kao jednog od najvažnijih korektiva u sistemu kontrole i podele vlasti. U vreme izborne kampanje svi se zalažu za slobodu medija i obuzdavanje političkih pritisaka, a čim neka stranka ili koalicija dođe na vlast, odmah se može videti da prvo uspostavlja čvrstu kontrolu i uticaj na medijskoj sceni i da pri tome nije spremna da prihvati ni nagoveštaje istinskog kritičkog dijaloga. O tome nam svedoči i rasprava koja se vodi u našoj javnosti povodom afere nastale nakon analize doktorata ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. 

Postavljanje vrlo argumentovanih uvida koji su doveli u pitanje originalnost ovog doktorskog rada ukazujući pri tome da je u pitanju plagijat izazvalo je reakciju predstavnika vladajuće stranke da se radi o pokušaju mafije i policije da sruši ministra unutrašnjih poslova baš u vreme kada je on rešio da sprovede opsežene kadrovske promene, o bezočnom nastojanju da se otvori afera o plagijatu koja ima za cilj napad na vladu i premijera A. Vučića, da je na delu brižljivo koordinirana, ozbiljno isplanirana i obilato finansirana operacija rušenja ugleda i rejtinga Vučića i njegove vlade.

Ove politički instrumentalizovane reakcije, koje štite pre svega ugled i rejting vlade i njenog svemogućeg premijera, podsećaju na neka stara i izgleda još neprevladana vremena jednoumlja i gašenja kritičke misli. A radi se o vrlo jednostavnom pitanju - da li mi imamo danas intelektualnu zajednicu i univerzitetske profesore koji imaju snage, moralnog integriteta i elementarnog osećaja da je neophodno da brane iznad svega dostojanstvo svog naučnog rada, ali i dignitet našeg obrazovanja i prosvete. Oni bi morali da budu tvorci i čuvari uticaja javnosti i kritičke svesti i slobode govora. Oni to danas nisu, kao što su to pokazali i mnogo puta do sada. Setimo se samo kako je gotovo bez otpora uvođen izuzetno restriktivan i retrogadan Zakon o Univerzitetu u vreme vladavine Miloševića i Srpske radikalne stranke.Još tragičnije je što mnogi profesori i sa državnih fakulteta učestvuju u davanju legitimiteta onima koji svojim delovanjem upravo delegitimišu i obesmišljavaju sam proces visokoškolskog obrazovanja jer su deo određene političke grupacije kojoj treba i proizvodnja doktorskih zvanja kako bi pokazala da ona ima sposobne i obrazovane kadrove koji mogu da vode zemlju.

Ako iz redova našeg ministarstva prosvete i ostalih prosvetnih struktura čujemo da ne postoji mehanizam za utvrđivanje plagijata, onda mi priznajemo nemoć našeg društva da sačuva i brani osnovne moralne i intelektualne vrednosti. Kada se rektor Megatrend univerziteta poziva na autonomiju Univerziteta, onda je to vrhunac farse i hipokrizije jer je upravo ovaj univerzitet samo vrh ledenog brega dugogodišnje pogubne pojave koja dovodi do devastiranja i devalviranja našeg ukupnog obrazovnog sistema.

Kada su u Nemačkoj smenjivani visoki državni i partijski funkcioneri za koje je veoma brzo i efikasno utvrđeno da su plagizirali delove svog doktorata, zahtev za njihovu ostavku potpisalo je više od 400 univerzitetskih profesora. U našim okonostima izgleda da nema ko da pouzdano utvrdi da li je neki naučni rad plagijat. Zato je sasvim na mestu logično pitanje – gde se dedoše naši univerzitetski profesori i ko treba da pokrene i formira našu javnost i tako omogući uslove i pretpostavke za razvoj i funkcionisanje kritičke misli i slobodni dijalog u društvu. Setimo se samo da u se vreme kada je postojao jednopartijski sistem upravo na našem univerzitetu vodila dugotrajna borba za zaštitu osam profesora Filozofskog fakulteta koji su bili određeni za partijski odstrel. Morala je država da donese poseban zakon kako bi ih odstranila sa Univerziteta i iz nastave. Tim više je značajan otpor intelektualne zajednice jer jedino se tako javnost konstituiše kao jedan od presudnih oslonaca i faktora našeg demokratskog društva.

Postojanje sindroma megatrendizacije ne samo našeg obrazovanja je samo izraz dubokog i razarajućeg procesa moralnog rastakanja našeg društva i njegove sve pogubnije deintelektualizacije. U isto vreme to je znak da u Srbiji postoji (što je deo njenog istorijskog i političkog nasleđa) većinska intelektualna i politička elita koja će uvek biti na usluzi svakoj vlasti, ali zato ne postoji ona koja će imati snage i građanske hrabrosti da bude snažna brana svakoj političkoj uzurpaciji i bahatosti i time pokazati da je spremna da se žrtvuje u odbrani svog intelektualnog, naučnog i ljudskog dostojanstva i integriteta.

Dok se to ne desi, i dalje ćemo nemoćno posmatrati kako se nižu afere i menjaju sve farsičniji i groteskniji akteri na našoj ne samo političkoj sceni.