понедељак, 17. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Демократије нема без политичке одговорности
Политички живот

Демократије нема без политичке одговорности

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
петак, 14. јул 2023.

Позивање на одговорност постаје најчешће спомињана реч у нашем политичком животу, она је добила посебно на значају након 3 маја ове године када је Србија доживела две незапамћене трагедије у којима су живот изгубили млади људи у београдској основној школи Рибникар и селима у околини Младеновца, Дубони и Малом Орашју.

Протести грађана настали након ове трагедије били су крик против насиља и позив на одговорност представника напредњачке власти, који су у протеклој деценији стварали атмосферу разобрученог насиља, примитивизма и бахатости, што је као резултат довело до потпуног губљења осећања за одговорност у свим сферама нашег разореног друштва.

Без одговорности у политичком животу и вршењу власти свако позивање на демократију и вољу народа губи смисао. Поред поштовања и спровођења принципа поделе власти, постојања и утицаја критичког мишљења и делотворне јавности, функционисања правне државе истинског политичког плурализма , принцип утврђивања и спровођења политичке одговорности незаобилазни је чинилац у функционисању демократског система и уношења промена и динамике у политичко деловање. На тај начин се показује да у једном друштву постоји пракса и атмосфера у којој уски партијски и клијентелистички пориви не могу бити изнад општих интереса друштва и темељних моралних принципа, на којима почива свако иоле демократско и уређено друштво. Политичка одговорност је она морална и цивилизацијска граница до које може ићи свака власт, она је брана за покушаје узурпације и апсолутизације нечије владавине.

Недостатак одговорности је довео до тога да у нашој политици више не постоје елементарни демократски и морални принципи, она је постала каљуга у којој преовлађују примитивизам и осионост представника напредњачке владајуће олигархије и њихове клијентеле

У нашој јавности се често може чути да након демократских промена 5. октобра 2000. године није дошао 6. октобар који се и данас често призива. Одговор је веома једноставан, није успостављен пре свега (поред кривичне и моралне) принцип доследног спровођења политичке одговорности, јер готово нико од људи који су чинили владајућу номенклатуру и олигархију деведесетих година није политички одговарао. Напротив, они су никад живљи и активнији на нашој политичкој сцени обављајући значајне државне и политичке функције.

Ни закон о лустрацији као израз захтева за утврђивање политичке одговорности никада није спроведен, остао је мртво слово на папиру. Недостатак одговорности је довео до тога да у нашој политици више не постоје елементарни демократски и морални принципи, она је постала каљуга у којој преовлађују примитивизам и осионост представника напредњачке владајуће олигархије и њихове клијентеле. Једна од погубних последица оваквог односа према принципу одговорности је одсуство сваке начелности, озбиљности, доследности, осећања мере и дужности у нашој политици. Зато се и може све чешће чути да се демократија претвара у владавину охлократије (олоша) о чему је Платон својевремено говорио.

Стога и не треба да нас чуди што су многи функционери из странака који су чинили коалицију Демократске опозиције Србије сада постали ударне песнице ауторитарног напредњачког режима. Отужно је гледати како свакодневно изражавају верност свом новом вођи - учествујући здушно у изградњи његовог култа личности. Зато и не треба много да нас изненађује већ ноторна чињеница да су политичке странке у Србији изгубиле на угледу и утицају а политика се сматра за прљаву делатност недостојну честитих и принципијелних људи.

Исти процес се дешава и данас када неки од истакнутих представника напредњачке власти губећи дотадашње функције и министарска места постају одједном пожељни саговорници посебно про-европских, грађанистичких и тзв. „објективних медија“ (НИН, ДАНАС, Н1, НОВА), а предвиђа им се и наставак изгледне политичке каријере. У медијским наступима они сада настоје да укажу на ауторитарни и недемократски карактер владавине Александра Вучића, а били су његови блиски сарадници и користили су сваку прилику да искажу своју оданост великом вођи.

Стога и не треба да нас чуди што су многи функционери из странака који су чинили коалицију Демократске опозиције Србије сада постали ударне песнице ауторитарног напредњачког режима. Отужно је гледати како свакодневно изражавају верност свом новом вођи - учествујући здушно у изградњи његовог култа личности

Након што су остали без функција (министарских и саветничких) они се јављају као закаснели глас накнадно пробуђене „савести“ критикујући напредњачку власт за изневеравање њених тзв. изворних принципа за које је изузетно тешко навести шта су икада представљали осим задржавање на власти по сваку цену.

Све је то више него бедно и само сведочи да је политичка одговорност у овом друштву нестала као темељна категорија демократије и критичке јавности. Најбоља илустрација ове тврдње може се видети у учесталим наступима Зорана Михајловић у тзв. независним про-европски оријентисаним медијима, у којима она без икаквог осећања одговорности и стида износи своје „критичке“ опаске на рачун напредњачке владавине и врло селективне примедбе на рачун А. Вучића. Као да она није била потпредседник владе и министар у неколико наврата (пуних једанаест година као њен про-западни део) и сада она без икаквих скрупула и моралних обзира јавља се као „критичар“ разорних потеза власти, посебно у области енергетике чије је министарство она водила.

Најбоља илустрација ове тврдње може се видети у учесталим наступима Зоранe Михајловић у тзв. независним про-европски оријентисаним медијима, у којима она без икаквог осећања одговорности и стида износи своје „критичке“ опаске на рачун напредњачке владавине и врло селективне примедбе на рачун А. Вучића. Као да она није била потпредседник владе и министар у неколико наврата

Када није поднела оставку након хаварије у ЕПС-у, коштала је наше грађана милијарду евра, она је изгубила морално право да сада критикује напредњачку политику, која очигледно води у правцу приватизације нашег електро-енергетског сектора.

Да је остала и даље у саставу и ове напредњачке владе не би имали прилике да слушамо њене критичке опсервације на рачун напредњачке власти , била би она приљежни и горљиви бранитељ лика и дела А. Вучића, што је иначе тако приљежно чинила. Она се ни сада, када није више у властодржачкој орбити, није осетила одговорном за разорне последице његове владавине, кога у својим наступима у великој мери и сада подржава.

Не би ме изненадило, познавајући наш политички живот и начин функционисања политичких странака, да се она појави као “велико“ појачање у некој од про-европских и грађанистичких странака, или невладиних организација сличне политичке оријентације. Јер она је увек словила за про-европски и прозападни фактор у напредњачким редовима што јој отвара врата за несметани наставак политичке каријере.

У овом времену рушења свих моралних и цивилизацијских вредности било би вредно и опомињуће навести гест Пала Телекија председника мађарске владе који је настојао да одврати регента М. Хортија од учешћа Мађарске у разбијању краљевине Југославије у време напада на њу априла 1941 године. Пошто није успео да га убеди да одустане од срамне нагодбе са Хитлером (Мађарској је обећано да ће моћи да окупира Бачку) и разбијања Југославије он је 3 . априла пред самоубиство регенту М. Хортију написао“ Бићемо лешинари! Најпрљавија нација. Нисам те спречио. Крив сам“. Не живимо више у херојским временима , али овакви примери нас подсећају да без осећаја одговорности није могуће сачувати ни људско достојанство али ни темељне моралне и цивилизацијске вредности и начела.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер