Početna strana > Rubrike > Politički život > 101 godina Niške deklaracije
Politički život

101 godina Niške deklaracije

PDF Štampa El. pošta
Zlatko Bogatinovski   
nedelja, 20. decembar 2015.

Početkom prošlog veka Majskim prevratom 1903. Kraljevina Srbija promenom svoje nacionalne i državne politike postaje centar za oslobođenje i ujedinjenje svih južnoslovenskih naroda. Srbija je kao južnoslovenski Pijemont postala toliko privlačna svim Južnim Slovenima koji su živeli u Austrougarskoj, a koji su činili skoro polovinu stanovništva, da se moćna carevina osetila ugroženom srpskom moći i voljom za ostvarivanjem južnoslovenske ideje i stvaranjem zajedničke države svih Južnih Slovena.

Austrougarska carevina i Kraljevina Srbija pred Veliki rat

Austrougarska je u vreme pred Veliki rat imala skoro 53 miliona stanovnika na prostoru od blizu 700.000 km2. Demografski sastav Carevine je bio sledeći: Sloveni 23,5 miliona (45%), Nemci 12 miliona (23%), Mađari 10 miliona (19%), Rumuni 3 miliona (6%) i ostali 2,5 miliona (5%).

Kraljevina Srbija je pred balkanske ratove 1910. godine imala nepuna tri miliona stanovnika, a Beograd oko 100.000.

Sledeći „najviše interese Carevine“, Austougarska je od početka prošlog veka samo vrebala priliku da „disciplinuje“ Srbiju, da je vojnički slomi i pokori, kako bi time ugasila sve težnje za nacionalnom samostalnošću južnoslovenskih naroda, koji su vekovima živeli kao njeni podanici, i osujetila srpske namere prema tadašnjim austrougarskim teritorijama i narodima.

Početak Velikog rata

Neposredan povod za napad Austrougarske na Srbiju je bilo ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu. Samo mesec dana kasnije, 28. jula 1914. godine, Austrougarska je objavila rat Srbiji i – istog dana napala Beograd.

Granate ispaljene tokom noći 28/29. jula sa austrugarskih vojnih rečnih brodova, monitora, na Beograd, i započete borbe za iskrcavanje na Savsko pristanište bili su prvi hici i prve borbe vođene u, kasnije tako nazvanom, Prvom svetskom ratu, koji će postati, do tada, najveći vojni sukob u istoriji čovečanstva.

Prva ljudska krv koja se prolila u tom, ispostaviće se, surovom ratu, bila je srpska krv prolivena na beogradskim ulicama.

Srbiji je posle dva oslobodilačka balkanska rata najmanje bio potreban novi ratni sukob, ali se umoran od ratovanja Srpski David (uprkos nedovršenoj ponovnoj mobilizaciji) hrabro suprotstavio Austrougarskom Golijatu. Ređale su se bitke za bitkom. Jedna teža i krvavija od druge.

Ratna 1914.

Cerska bitka je trajala od 12. do 24. avgusta i bila prva pobeda srpske vojske nad daleko nadmoćnijim neprijateljem. Ujedno i prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu.

Tokom septembra je austrougarska artiljerija povremeno bombardovala delove Srbije i Beograd, najavljujući krvavu jesen. Arogantna carevina se spremala za drugi veliki udar na Srbiju.

U drugoj polovini novembra se situacija veoma pogoršala jer su nadmoćne Poćorekove divizije prodrle duboko u Srbiju. Skraćujući operacijski front za oko 40 km u nameri da koliko toliko održi celinu fronta prema neprijatelju, vojvoda Radomir Putnik, načelnik Štaba Vrhovne komande srpske vojske, preuzima svu odgovornost na sebe i donosi odluku o napuštanju prestonice, pa je krajem novembra iz Beograda počela evakuacija vojske i državnih nadleštava. Vlada i Narodna skupština su, zbog bezbednosti, ranije preseljene u Niš, koji tako postaje ratna prestonica Srbije (od 27. jula 1914. godine pa sve do 16. oktobra 1915. godine, kada je srpska vojska krenula u povlačenje prema Albaniji).

Kada su neprijatelji tek 1. decembra primetili da su Srbi „tiho“ napustili beogradske položaje, posebno na Beogradskoj tvrđavi, otvorili su jaku artiljerijsku vatru. Kako nisu dobili „vatreni odgovor“, nesmetano su tokom noći između 1. i 2. decembra zaposeli napušteni Beograd.

Već 3. decembra su slabije snage austrougarskog 5. korpusa, na čelu sa generalom Liberijusom Frankom, „pobedonosno i svečano“ umarširale u skoro prazan Beograd. General Frank je isti dan održao paradu i podigao carsku i kraljevsku zastavu na Beogradskoj tvrđavi. Povodom toga, car i kralj Franja Josif, koji je tog dana obeležavao godišnjicu stupanja na presto, izjaviće „ ...da se ta zastava odatle uklanjati neće...“

Carevinu je zahvatila neopisiva euforija. Iz Beča i Pešte je ekspresno organizovano dvadesetak vozova za izletnike koji su želeli da vide osvojeni „drevni srpski grad“. Ne znam samo da li su u okviru te, na brzinu sklepane „beogradske turističke ture“, bila planirana „razgledanja“ vrhunskih dometa austrougarske kulture u obliku vešala, koja su od prvog dana desetodnevne okupacije „radila“ na Terazijama, Čuburi, Karaburmi i Gornjem gradu. O „turističkoj turi po Mačvi“ gde su se dešavala neviđena zlodela, da ne govorim.

Dok je počinjalo carsko slavlje, na opšte iznenađenje svih, i neprijatelja i prijatelja Srbije, tog istog 3. decembra, kad je austrougarska vojska tek ušla u Beograd, počela je srpska kontraofanziva. Uveče u 19.45 časova su počeli da stižu prvi izveštaji o tome Poćoreku i Franku, koji su bili potpuno zatečeni vestima. Vojvoda Putnik je, posle strategijskog povlačenja, ponemčenom slovencu Poćoreku priredio i drugo strategijsko iznenađenje.

Otpočeo je Beogradsku operaciju, prvu bitku za oslobođenje Beograda u prošlom veku, koja je bila istovremeno i sastavni deo čuvene Kolubarske bitke.

Trećeg decembra 1914. godine u 7 sati ujutru je Prva srpska armija krenula u napad. U vreme kada su carske jedinice „paradirale“ Beogradom, Poćorekova vojska je u strahovitoj protivofanzivi Prve armije i jedinica Druge i Treće armije, doživljavala kompletan poraz na Suvoboru i Kolubari, a njeni razbijeni ostaci tražili spas u paničnom bekstvu preko Save i Drine.

„Niška deklaracija“ 

Usred te trijumfalne ofanzive srpskih armija, 7. decembra 1914. godine (Beograd je oslobođen 15. decembra) na zasedanju u Oficirskom domu u Nišu, u formi Vladine izjave koju je prihvatila Narodna skupština,Kraljevina Srbija objavljuje, prva u Velikom ratu, svoje ratne ciljeve. Izjava, kasnije nazvana „Niška deklaracija“, glasi ovako:

„Vladi je čast izaći pred Narodno Predstavništvo s ovom izjavom:

Ona je obrazovana s ciljem da se u njenom sastavu oliči i do kraja ove velike krize oličava jedinstvo voljâ, snagâ i ciljevâ naše zemlje. Uverena u poverenje Narodne Skupštine, dokle god sve svoje sile stavlja u službu velike stvari Srpske Države i Srpsko-Hrvatskog i Slovenačkog Plemena. Vlada smatra za svoju prvu dužnost da se s beskrajnim poštovanjem pokloni pred svetlim žrtvama hrabro i voljno prinesenim na oltar Otadžbine. Celoj pak srpskoj vojsci i svima u njoj, od onih koji vode i komanduju do redova na predstražama, šalje izraze svojeg poverenja, divljenja i zahvalnosti za napore koje čine i žrtve koje za Otadžbinu podnose.

Naša mlada i mala vojska, čuvajući lep glas koji je stekla lanjske i preklanjske godine, stala je sad dostojno uza slavne, mnogomilionske i stare vojske velikih naroda, naših saveznika, koji s nama zajedno vode borbu za stvar pravde i slobode. To nam je istorijska tekovina, čiji će se golemi značaj sagledati i pravilno oceniti istom na svršetku ovih mučnih ratnih dana.

Uverena u rešenost celoga srpskoga naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, Vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudobonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi usšešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi.

U toj borbi srpski narod nema izbora, jer se između smrti i života ne bira. On je na nju prinuđen i vodiće je sa onakom istom nesalomnom energijom s kakvom se pre sto godina borio za svoj Vaskrs iz kosovske grobnice. Vlada će se truditi da bude veran izraz te rešenosti narodne, i ona će, verna svojim moćnim i junačkim saveznicima, s poverenjem u budućnost čekati čas pobede.

Vlada zna za patnje i terete koje podnosi vojska i veliki deo naroda, i činiće sve što je u ljudskoj snazi da to olakša. Ona će preduzimati, brzo i odlučno, sve mere da snabdevanje vojske i nega ranjenika budu sve bolji, i ništa se u tom pogledu neće žaliti. U sporazumu s Vama, Gospodo Poslanici, rešiće se i mere kojima će se posle rata olakšati narodu da povrati svoju istrošenu snagu i sredi svoje imovno stanje, a dok je neprijatelj još tu, ona od svega srca šalje najboljoj snazi naše zemlje poklič:

Napred, s Božjom pomoću, na neprijatelja, u borbu za slobodu!“

U tom istom Oficirskom domu su obznanjena još dva važna istorijska dokumenta – „Niški sporazum“ i „Niška rezolucija“, koji svaki za sebe dovoljno govori o jugoslovenskom raspoloženju i pravcima političkog delovanja tadašnja srpske vlade.

„Niški sporazum“

„Niški sporazum“ ili „Sporazum Toptani-Pašić“ jeste, u stvari, tajni ugovor o savezništvu između Albanije i Kraljevine Srbije koji su potpisali 17. septembra 1914.(nepuna tri meseca pre donošenja „Niške deklaracije“) albanski političar Esad-paša i srpski premijer Nikola Pašić. Nakon početka Prvog svetskog rata, njih dvoje su bili u stalnom kontaktu sa ciljem da unaprede diplomatske odnose dve države.

Ugovor je obuhvatao 15 tačaka koje su predviđale osnivanje zajedničkih vojnih i političkih institucija, pre svega vojni savez, ali i izgradnju Jadranske pruge od Srbije do Drača, kao i garancije da će Srbija čak i vojno podržati Esad-pašu na izborima za vladara Albanije. Srbija se obavezala i da finansira i vojno opremi Esad-pašinu žandarmeriju. Iz današnje perspektive je možda najvažnija tačka bila osnivanje posebne srpsko-albanske komisije koja je trebalo da utvrdi granicu između dve države.

„Niška rezolucija“

Pola godine posle objavljivanja „Niške deklaracije“, u Oficirskom domu se 6. maja 1915. godine održava „Jugoslovenski kongres socijalista“, kojem su prisustvovali predstavnici iz svih krajeva buduće zajedničke države Jugoslavije. Kongres je otvorio Frano Supilo, a predsedavao je književnik Ivo Ćipiko. Na ovom istorijskom skupu doneta je „Niška rezolucija“ koja je sadržavala odluku o zajedništvu svih slovenskih naroda u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Takođe jedna od veoma značajnih odluka kongresa bilo je odbacivanje Londonskog ugovora, kojim je bilo predviđeno da se delovi Jadranske obale ustupe Italiji.

Jugoslovenski karakter Niške deklaracije

Činjenica da su u ratom okruženom Nišu potpisana 3 istorijska dokumenta govori o tome da se u tadašnjoj srpskoj vladi, uprkos teškoj situaciji u kojoj se zemlja nalazila, razmišljalo vizionarski, panslovenski ali i kooperativno balkanski. Srbija je prva vukla velike poteze.

Deklaracijom je Srbija istakla da joj ratni cilj nije srpski – ujedinjenje svih Srba, već jugoslovenski – ujedinjenje južnih slovena (Srba, Hrvata i Slovenaca) u jednu novu državu, koja bi svakako nastala na ruševinama Austrougarske. Srpska vlada je sve svoje potencijale stavila „...u službu velike stvari Srpske Države i Srpsko-Hrvatskog i Slovenačkog plemena“.

Inače, srpski premijer Nikola Pašić nije bio za objavljivanje ratnih ciljeva na početku rata, a nije ni učestvovao u sastavljanju same deklaracije, već samo u njenom redigovanju. Čak je govorio da je „... o Slovencima uopšte rano govoriti“. Ipak, Slovenci su obuhvaćeni deklaracijom i zbog angažovanja „zemljaka“ Nika Županiča, koji je živeo i radio kao kustos Etnografskog muzeja u Beogradu, na poziv Jovana Cvijića. Ovaj istoričar, etnolog, antropolog i političar je upravo za vreme Prvog svetskog rata napisao svoje glavno delo „Etnogeneza Jugoslovena“ koje je objavljeno 1920. Bio je dopisnik SKA i dopisni član SANU.

Deklaraciju je sastavio pravnik Milorad Drašković, bivši ministar narodne privrede i poslanik, a tokom povlačenja preko Albanije ministar vojni. Nakon Prvog svetskog rata učestvovao je sa kraljem Aleksandrom 1920. na pregovorima u Parizu oko pitanja ratne odštete.

Kraljevina Srbija se ovom deklaracijom obavezala na borbu za odbranu Srbije i njenu slobodu, ali i oslobođenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca i njihovo ujedinjenje u jednu, slovensku državu, čime se prvi put jasno opredelila za jugoslovenski program, postavljajući jugoslovensko ujedinjenje kao prioritetan cilj srpske državne politike tokom i neposredno po završetku Prvog svetskog rata.

Razlozi za jugoslovenski ratni cilj Kraljevine Srbije su bili mnogostruki. Osnovni je ležao u pokušaju ideološko-propagandnog slabljenja Austrougarske iznutra. Čiljenica je da su se u „ratu za Srbiju“ tukli Sloveni međusobno – Hrvati, Česi, Slovaci pa i ne mali broj Srba iz Carevine protiv Srba iz Kraljevine Srbije. Ideja je bila da se te slovenske glave okrenu od nemačko-mađarske države Austrougarske ka slovenskoj državi Srbiji, čime bi vojna snaga crno-žute monarhije bila bitno smanjena. Umesto podređenog položaja i nižerazrednog života u tuđoj državi, pre svega Hrvatima, ali i ostalim Jugoslovenima u Austrougarskoj, je nuđena ideja srpsko-hrvatskog jedinstva i pravljenja zajedničke države ravnopravnih naroda, što je bio svakako najviši slobodarski ideal.

Na političko-interesnom nivou koji je Veliki rat otvorio, jugoslovenskim programom se izbegavao i moguć dodatni problem sa Hrvatima, koji su mogli da objavu ujedinjenja jedino svih Srba u jednu, novu državu, shvate kao rat za istočne granice Hrvatske u okviru Austrougarske, što bi od njih napravilo još veće neprijatelje. U igri je bila i kombinacija pravljenja Hrvatske kao katoličke države, koja bi funkcionisala pod uticajem Italije umesto dvojne monarhije, što bi predstavljalo novog nerijateljkog komšiju na severu i zapadu. Ujedinjenjem bi se to predupredilo.

Na kraju, jugoslovenski ratni cilj Srbije je trebalo da utiče i na sile Antante, kako u pogledu njihovih planova o teritorijalnim kompenzacijama, tako i u pogledu njihovih projekata posleratnog uređenja Evrope. Jugoslovenskim programom se pružao otpor i savezničkim pritiscima na Srbiju da pristane na teritorijalne ustupke Italiji, Rumuniji i Bugarskoj za njihov ulazak na stranu saveznika.

Svakako najvažnije u društveno-političkom smislu je to što je iznošenjem jugoslovenskog ratnog cilja, Srbija saveznicima ponudila veliku državu koja bi mogla da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi.

 Što se same Srbije tiče, samo se sa ostvarenjem jugoslovenskog ratnog cilja zadovoljavala njena životna potreba za rušenjem Austrougarske, koja je kao veliki (skoro 20 puta veći!) agresivni predatorski sused decenijama predstavljala pretnju njenom opstanku i skoro nemoguća prepreka za njenu nacionalnu misiju oslobađanja i ujedinjenja južne slovenske braće. Da bi se pomoglo ispunjenju tih ciljeva, u Parizu je 1915. formiran Jugoslovenski odbor, kao posledica donošenja „Niške deklaracije“.

U svakom slučaju, nepobitna je činjenica da je upravoNiška deklaracija“ (u paraleli sa njom unekoliko i ranije potpisani „Niški sporazum“, a sledstveno pogotovo „Niška rezolucija“) označila početak istorijskog procesa stvaranja jugoslovenske države, koji će se završiti samo četiri godine kasnije, 1. decembra 1918. formiranjem Kraljevine SHS (Srba, Hrvata i Slovenaca).

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner