петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > 101 година Нишке декларације
Политички живот

101 година Нишке декларације

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
недеља, 20. децембар 2015.

Почетком прошлог века Мајским превратом 1903. Краљевина Србија променом своје националне и државне политике постаје центар за ослобођење и уједињење свих јужнословенских народа. Србија је као јужнословенски Пијемонт постала толико привлачна свим Јужним Словенима који су живели у Аустроугарској, а који су чинили скоро половину становништва, да се моћна царевина осетила угроженом српском моћи и вољом за остваривањем јужнословенске идеје и стварањем заједничке државе свих Јужних Словена.

Аустроугарска царевина и Краљевина Србија пред Велики рат

Аустроугарска је у време пред Велики рат имала скоро 53 милиона становника на простору од близу 700.000 км2. Демографски састав Царевине је био следећи: Словени 23,5 милиона (45%), Немци 12 милиона (23%), Мађари 10 милиона (19%), Румуни 3 милиона (6%) и остали 2,5 милиона (5%).

Краљевина Србија је пред балканске ратове 1910. године имала непуна три милиона становника, а Београд око 100.000.

Следећи „највише интересе Царевине“, Аустоугарска је од почетка прошлог века само вребала прилику да „дисциплинује“ Србију, да је војнички сломи и покори, како би тиме угасила све тежње за националном самосталношћу јужнословенских народа, који су вековима живели као њени поданици, и осујетила српске намере према тадашњим aустроугарским територијама и народима.

Почетак Великог рата

Непосредан повод за напад Аустроугарске на Србију је било убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву. Само месец дана касније, 28. јула 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији и – истог дана напала Београд.

Гранате испаљене током ноћи 28/29. јула са аустругарских војних речних бродова, монитора, на Београд, и започете борбе за искрцавање на Савско пристаниште били су први хици и прве борбе вођене у, касније тако названом, Првом светском рату, који ће постати, до тада, највећи војни сукоб у историји човечанства.

Прва људска крв која се пролила у том, испоставиће се, суровом рату, била је српска крв проливена на београдским улицама.

Србији је после два ослободилачка балканска рата најмање био потребан нови ратни сукоб, али се уморан од ратовања Српски Давид (упркос недовршеној поновној мобилизацији) храбро супротставио Аустроугарском Голијату. Ређале су се битке за битком. Једна тежа и крвавија од друге.

Ратна 1914.

Церска битка је трајала од 12. до 24. августа и била прва победа српске војске над далеко надмоћнијим непријатељем. Уједно и прва победа савезника у Првом светском рату.

Током септембра је аустроугарска артиљерија повремено бомбардовала делове Србије и Београд, најављујући крваву јесен. Арогантна царевина се спремала за други велики удар на Србију.

У другој половини новембра се ситуација веома погоршала јер су надмоћне Поћорекове дивизије продрле дубоко у Србију. Скраћујући операцијски фронт за око 40 км у намери да колико толико одржи целину фронта према непријатељу, војвода Радомир Путник, начелник Штаба Врховне команде српске војске, преузима сву одговорност на себе и доноси одлуку о напуштању престонице, па је крајем новембра из Београда почела евакуација војске и државних надлештава. Влада и Народна скупштина су, због безбедности, раније пресељене у Ниш, који тако постаје ратна престоница Србије (од 27. јула 1914. године па све до 16. октобра 1915. године, када је српска војска кренула у повлачење према Албанији).

Када су непријатељи тек 1. децембра приметили да су Срби „тихо“ напустили београдске положаје, посебно на Београдској тврђави, отворили су јаку артиљеријску ватру. Како нису добили „ватрени одговор“, несметано су током ноћи између 1. и 2. децембра запосели напуштени Београд.

Већ 3. децембра су слабије снаге аустроугарског 5. корпуса, на челу са генералом Либеријусом Франком, „победоносно и свечано“ умарширале у скоро празан Београд. Генерал Франк је исти дан одржао параду и подигао царску и краљевску заставу на Београдској тврђави. Поводом тога, цар и краљ Фрања Јосиф, који је тог дана обележавао годишњицу ступања на престо, изјавиће „ ...да се та застава одатле уклањати неће...“

Царевину је захватила неописива еуфорија. Из Беча и Пеште је експресно организовано двадесетак возова за излетнике који су желели да виде освојени „древни српски град“. Не знам само да ли су у оквиру те, на брзину склепане „београдске туристичке туре“, била планирана „разгледања“ врхунских домета аустроугарске културе у облику вешала, која су од првог дана десетодневне окупације „радила“ на Теразијама, Чубури, Карабурми и Горњем граду. О „туристичкој тури по Мачви“ где су се дешавала невиђена злодела, да не говорим.

Док је почињало царско славље, на опште изненађење свих, и непријатеља и пријатеља Србије, тог истог 3. децембра, кад је аустроугарска војска тек ушла у Београд, почела је српска контраофанзива. Увече у 19.45 часова су почели да стижу први извештаји о томе Поћореку и Франку, који су били потпуно затечени вестима. Војвода Путник је, после стратегијског повлачења, понемченом словенцу Поћореку приредио и друго стратегијско изненађење.

Отпочео је Београдску операцију, прву битку за ослобођење Београда у прошлом веку, која је била истовремено и саставни део чувене Колубарске битке.

Трећег децембра 1914. године у 7 сати ујутру је Прва српска армија кренула у напад. У време када су царске јединице „парадирале“ Београдом, Поћорекова војска је у страховитој противофанзиви Прве армије и јединица Друге и Треће армије, доживљавала комплетан пораз на Сувобору и Колубари, а њени разбијени остаци тражили спас у паничном бекству преко Саве и Дрине.

„Нишка декларација“ 

Усред те тријумфалне офанзиве српских армија, 7. децембра 1914. године (Београд је ослобођен 15. децембра) на заседању у Официрском дому у Нишу, у форми Владине изјаве коју је прихватила Народна скупштина,Краљевина Србија објављује, прва у Великом рату, своје ратне циљеве. Изјава, касније названа „Нишка декларација“, гласи овако:

„Влади је част изаћи пред Народно Представништво с овом изјавом:

Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до краја ове велике кризе оличава јединство вољâ, снагâ и циљевâ наше земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког Племена. Влада сматра за своју прву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жртвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, од оних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег поверења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.

Наша млада и мала војска, чувајући леп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионске и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оценити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди усшешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.

У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се пре сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, и она ће, верна својим моћним и јуначким савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе.

Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да снабдевање војске и нега рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити. У споразуму с Вама, Господо Посланици, решиће се и мере којима ће се после рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу!“

У том истом Официрском дому су обзнањена још два важна историјска документа – „Нишки споразум“ и „Нишка резолуција“, који сваки за себе довољно говори о југословенском расположењу и правцима политичког деловања тадашња српске владе.

„Нишки споразум“

„Нишки споразум“ или „Споразум Топтани-Пашић“ јесте, у ствари, тајни уговор о савезништву између Албаније и Краљевине Србије који су потписали 17. септембра 1914.(непуна три месеца пре доношења „Нишке декларације“) албански политичар Есад-паша и српски премијер Никола Пашић. Након почетка Првог светског рата, њих двоје су били у сталном контакту са циљем да унапреде дипломатске односе две државе.

Уговор је обухватао 15 тачака које су предвиђале оснивање заједничких војних и политичких институција, пре свега војни савез, али и изградњу Јадранске пруге од Србије до Драча, као и гаранције да ће Србија чак и војно подржати Есад-пашу на изборима за владара Албаније. Србија се обавезала и да финансира и војно опреми Есад-пашину жандармерију. Из данашње перспективе је можда најважнија тачка била оснивање посебне српско-албанске комисије која је требало да утврди границу између две државе.

„Нишка резолуција“

Пола године после објављивања „Нишке декларације“, у Официрском дому се 6. маја 1915. године одржава „Југословенски конгрес социјалиста“, којем су присуствовали представници из свих крајева будуће заједничке државе Југославије. Конгрес је отворио Франо Супило, а председавао је књижевник Иво Ћипико. На овом историјском скупу донета је „Нишка резолуција“ која је садржавала одлуку о заједништву свих словенских народа у борби за ослобођење и уједињење. Такође једна од веома значајних одлука конгреса било је одбацивање Лондонског уговора, којим је било предвиђено да се делови Јадранске обале уступе Италији.

Југословенски карактер Нишке декларације

Чињеница да су у ратом окруженом Нишу потписана 3 историјска документа говори о томе да се у тадашњој српској влади, упркос тешкој ситуацији у којој се земља налазила, размишљало визионарски, пансловенски али и кооперативно балкански. Србија је прва вукла велике потезе.

Декларацијом је Србија истакла да јој ратни циљ није српски – уједињење свих Срба, већ југословенски – уједињење јужних словена (Срба, Хрвата и Словенаца) у једну нову државу, која би свакако настала на рушевинама Аустроугарске. Српска влада је све своје потенцијале ставила „...у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког племена“.

Иначе, српски премијер Никола Пашић није био за објављивање ратних циљева на почетку рата, а није ни учествовао у састављању саме декларације, већ само у њеном редиговању. Чак је говорио да је „... о Словенцима уопште рано говорити“. Ипак, Словенци су обухваћени декларацијом и због ангажовања „земљака“ Ника Жупанича, који је живео и радио као кустос Етнографског музеја у Београду, на позив Јована Цвијића. Овај историчар, етнолог, антрополог и политичар је управо за време Првог светског рата написао своје главно дело „Етногенеза Југословена“ које је објављено 1920. Био је дописник СКА и дописни члан САНУ.

Декларацију је саставио правник Милорад Драшковић, бивши министар народне привреде и посланик, а током повлачења преко Албаније министар војни. Након Првог светског рата учествовао је са краљем Александром 1920. на преговорима у Паризу око питања ратне одштете.

Краљевина Србија се овом декларацијом обавезала на борбу за одбрану Србије и њену слободу, али и ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца и њихово уједињење у једну, словенску државу, чиме се први пут јасно определила за југословенски програм, постављајући југословенско уједињење као приоритетан циљ српске државне политике током и непосредно по завршетку Првог светског рата.

Разлози за југословенски ратни циљ Краљевине Србије су били многоструки. Основни је лежао у покушају идеолошко-пропагандног слабљења Аустроугарске изнутра. Чиљеница је да су се у „рату за Србију“ тукли Словени међусобно – Хрвати, Чеси, Словаци па и не мали број Срба из Царевине против Срба из Краљевине Србије. Идеја је била да се те словенске главе окрену од немачко-мађарске државе Аустроугарске ка словенској држави Србији, чиме би војна снага црно-жуте монархије била битно смањена. Уместо подређеног положаја и нижеразредног живота у туђој држави, пре свега Хрватима, али и осталим Југословенима у Аустроугарској, је нуђена идеја српско-хрватског јединства и прављења заједничке државе равноправних народа, што је био свакако највиши слободарски идеал.

На политичко-интересном нивоу који је Велики рат отворио, југословенским програмом се избегавао и могућ додатни проблем са Хрватима, који су могли да објаву уједињења једино свих Срба у једну, нову државу, схвате као рат за источне границе Хрватске у оквиру Аустроугарске, што би од њих направило још веће непријатеље. У игри је била и комбинација прављења Хрватске као католичке државе, која би функционисала под утицајем Италије уместо двојне монархије, што би представљало новог неријатељког комшију на северу и западу. Уједињењем би се то предупредило.

На крају, југословенски ратни циљ Србије је требало да утиче и на силе Антанте, како у погледу њихових планова о територијалним компензацијама, тако и у погледу њихових пројеката послератног уређења Европе. Југословенским програмом се пружао отпор и савезничким притисцима на Србију да пристане на територијалне уступке Италији, Румунији и Бугарској за њихов улазак на страну савезника.

Свакако најважније у друштвено-политичком смислу је то што је изношењем југословенског ратног циља, Србија савезницима понудила велику државу која би могла да буде један од стубова стабилности у послератној Европи.

 Што се саме Србије тиче, само се са остварењем југословенског ратног циља задовољавала њена животна потреба за рушењем Аустроугарске, која је као велики (скоро 20 пута већи!) агресивни предаторски сусед деценијама представљала претњу њеном опстанку и скоро немогућа препрека за њену националну мисију ослобађања и уједињења јужне словенске браће. Да би се помогло испуњењу тих циљева, у Паризу је 1915. формиран Југословенски одбор, као последица доношења „Нишке декларације“.

У сваком случају, непобитна је чињеница да је управоНишка декларација“ (у паралели са њом унеколико и раније потписани „Нишки споразум“, а следствено поготово „Нишка резолуција“) означила почетак историјског процеса стварања југословенске државе, који ће се завршити само четири године касније, 1. децембра 1918. формирањем Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Словенаца).

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер