среда, 21. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Рука која држи даљински
Културна политика

Рука која држи даљински

PDF Штампа Ел. пошта
Јована Папан   
петак, 13. фебруар 2009.
Неки верују да само постојање неког искушења већ подразумева и нарушавање неког нашег права на спокој или морално владање. Тако ће рећи – ето, добре девојке „морају“ да постају спонзоруше када виде све те њихове „сналажљиве“ другарице како парадирају у „Версаће“ гардероби. Или, како данас момци „морају“ да се сналазе за кеш на сумњиве начине, да би иједна девојка уопште хтела да их погледа. Пристојни мушкарци „морају“ да изгубе контролу над својим поступцима када по цео дан гледају на улици све те намигуше у изазовној одећи. Да не помињемо све оне ресторане брзе хране са производима тако лукаво направљених мириса и укуса, да нас просто „присиљавају“ да се преједемо. Или разне тако примамљиве и доступне кредите и лаки кеш, због којих „морамо“ да се задужујемо преко главе, јер како бисмо забога без њих приуштили неки „нормалан“ живот, тј. аутомобиле, путовања, технику.

Не, богами, ништа од тога се не мора. Не мора нигде да се путује, не мора да се има аутомобил, не мора да се буде популаран у друштву. Па не мора ни да се седи у ТВ-студију и открива сопствена интима пред читавом нацијом. Нити чињеница да можете зарадити читавих 5 милиона динара уколико то урадите, значи да се вама манипулише, те да вам ђаволска моћ новца одузима слободну вољу и присиљава вас да се понижавате пред милионским гледалиштем.

Премијера новог ТВ квиза „Тренутак истине“, у коме се новчана награда стиче одговарањем на најинтимнија питања уз надзор детектора лажи, приковала је уз мале екране преко два милиона гледалаца у Србији. Већ сутрадан, у јавности је завладала права морална паника. Од захтева за забраном, преко анализа о штетности по јавни морал, до расправа о лошем укусу. Да ли се на овај начин људска природа исувише огољује? Да ли се од грешника праве хероји и свеци? Да ли се награђује искреност или хвалисање сопстевним непочинствима? Да ли се угрожава приватност најближих?

Психолошки стриптиз, разголићивање интиме – да ли је заиста у питању нешто потпуно ново у савременој медијској култури? Заправо, објављивање читавом свету својих најинтимнијих аспеката живота данас је најнормалнија појава, која се чак чешће вреднује позитивно него негативно, једино што је контекст овог пута нешто другачији. Јесте ли већ чули за израз „опрафикација“? У питању је неологизам који означава „експлоатацију приватног у јавној сфери као вид терапије“ за шта су, сматра се, најзаслужније емисије Опре Винфри које су револуционализовале однос приватног и јавног. Наравно, када то ради Опра, све делује тако племенито и корисно. Гости у емисији исповедају најинтимније прљаве породичне тајне, искуства злостављања, сексуалне експерименте, преваре, дебљања, мршављења, пластичне операције, они уводе камере у своје запуштене куће пуне ђубрета, отварају своје фрижидере препуне нездраве хране, а читава Америка посматра њихову катарзу. После неколико суза водитељке и публике, таман да се сви осетимо препорођеним, камера фокусира тек објављену књигу у којој исповеђени своје тајне и грехе из прошлости описује још детаљније и искреније него у емисији, а коју можете врло лако наручити преко његовог сајта, као и мајце, шоље, подметаче…

Ни код нас исповедање интиме зарад племенитих циљева није ништа мање популарно. Недавно отварање теме квалитета услуге у породилиштима на једном домаћем блогу, покренуло је праву лавину исповести жена које су, потписане именом и презименом, до детаља препричавале своја порођајна искуства – почев од клистирања и пражњења црева, преко динамике „отварања“ својих полних органа, па до проблема са измузавањем. Новчане награде наравно да није било, али је упадљива била „страст“ за исповедањем која је била много више од просте потребе за изношењем чињеница о лошем стању у породилиштима.

О звездама и да не говоримо. Трновит пут до врха, преко кревета и „лешева“ супарника, уз дрогу, перверзије, насиље, криминал – има ли боље теме за аутобиографију? А политичари који пред нацијом признају своје несташлуке? Сећате ли се дирљиве Клинтонове исповести о блиској сарадњи са гђицом Левински? Медији су чак уочили да је након свега читав његов наступ задржао дозу „опрафикованости“, тј. емпатичног, исповедног стила обраћања. И српска јавност препуна је људи који су своју интиму добро упаковали и продали у облику личних исповести или таблоидних вести. За наслове као што су „Гола истина“, „Секс на екс“, „Сви моји мушкарци“, „Мој живот мој скандал“ у скоро свакој библиотеци постоје листе чекања.

Интриге нису само ствар петпарачке литературе. Традиционална уметност и популарна култура веома велик значај поклањају разоткривању „ниских страсти“ својих протагониста. Инцести, убиства, похлепа, завист, мрачне тајне – одувек су инспирисале ствараоце и привлачиле публику, што су врло добро знали и грчки трагичари, и Шекспир и Достојевски. Сетимо се само како су серије као што су „Секс и град“ или „Очајне домаћице“ обрађивале разне врсте моралних и сексуалних табуа, показујући како сви ти обични људи око нас заправо негују разне настраности, и где сваки протагониста крије неку тајну и грех, убиство, девијацију, подлост.

Неки културни критичари, попут социолога Џошуе Гемсона (Joshua Gamson) су читаву опрификовану „културу исповедања“ чак оценили као позитиван феномен, који је разним маргинализованим културним и сексуалним групама пружио видљивост у медијима и учинио да их друштво прихвати и доживи као права људска бића. Други, попут социолога Вики Ебт (Vicki Abt), ауторке књиге „Coming After Oprah: Cultural Fallout in the Age of the TV talk show“, сматрају да такви програми доводе до редефинисања друштвених норми и брисања граница између нормалног и девијантног.

 

 

 

Да ли су учесници „Тренутка истине“ људи попут нас? Да ли су они опасни објекти за идентификацију? Искуства земаља у којима се ова емисија већ увелико приказује показују да они нису постали никакви хероји и примери за углед. Заправо, многи од њих постали су виц, а наступ у емисији синоним за јавно бламирање. Учесници овог квиза очигледно имају снажну потребу за експонирањем и „психолошким стриптизом“, и гледалац се не може отети утиску да је учествовање у оваквом програму за њих нека врста „терапије“. Да није тако, и да генерално заиста не ценимо сопствену интиму, редови за пријављивање у емисију били би километарски. Заправо, огромна већина нас спремна је да гледа како неки други људи праве будале од себе, али не и да чини то исто. „Херој“ прве епизоде, извесни политичар из Новог Сада, у медијима је сасвим разумљиво престављен као крајње контроверзна личност сумњивих квалитета, и наслови који сугеришу да га, за разлику од жена, мушкарци обожавају, пуко су новинарско спиновање. Да ли заиста верујемо у то да постоји опасност да ће један хвалисави прељубник који бије своју жену, а своје политичке везе користи за претње и изнуђивања, због тога постати пример за углед нације? О да, таквих дакако има међу овдашњим људима „од угледа“, али само захваљујући чињеници да свој прљав веш колико-толико држе далеко од очију јавности.

Радозналост публике такође је сасвим очекивана. Жудња за завиривањем у туђе животе природна је људска особина – то јесте начин да се учи о људској природи и њеним „мрачним странама“. Иста она радозналост која нас мотивише да се распитујемо за први зубић детета из комшилука, или да начуљимо уши када његови родитељи почну да се гађају тањирима, привлачи нас и да седимо уз мали екран и гледамо „Тренутак истине“, али и да са интересовањем пратимо неку научно-популарну емисију о тајнама људских инстинката, из које сазнајемо да жене најчешће варају мужеве када имају овулацију, или да су мушкарци спремни да заврше у кревету са сваком привлачном женом која им приђе на улици. Оно што је најчешће скривено и недоступно нашем сазнању, само има већу ексклузивност, па самим тим има и већу вредност на медијском тржишту. Да ли је у питању воајеризам? Воајеризам је, ипак, много више од овакве радозналости, и он би захтевао да сами учинимо неки много већи напор да завиримо у туђу спаваћу собу него што је посезање за даљинским. Међутим, та наша радозналост се исто тако временом и исцрпљује, и наравно да се може очекивати тренутак када ову емисију ниски рејтинзи неће више моћи да одрже у животу. Прва емисија „Тренутка истине“, привукла је у САД 23 милиона гледалаца, да би гледаност убрзо пала на 8 милиона.

Да ли све ово има утицаја на осипање моралних стандарда? Можда, мада, као што су склони да разбијају моралне табуе, медији су исто тако склони претераном моралисању. Када је водитељка „Тренутка истине“ поставила учесници питање: „Да ли сте икада полизали тањир после јела?“ деловало је као да је пита за неки најстрашнији грех, мада вероватно нико у Србији не би знао да објасни зашто. „Деци даје храну са пода!!“, „Воли да мирише гаћице своје девојке!!“ – само су неки новински наслови који су у суседној Хрватској, нека не тако шокантна нити неморална признања учесника „Тренутка истине“ покушали да представе као врхунске грехове. Захваљујући медијима, и обући исту хаљину два пута постало је неморално, да не говоримо о озбиљнијим стварима, на пример о недавној медијској сатанизацији француске Министарке правде зато што се три дана после порођаја вратила на посао, или Бритни Спирс када јој је дете замало испало из руку.

Попут Великог Брата и сличних програма „после којих више ништа неће бити исто“ и овај медијски феномен вероватно ће једног дана пасти у заборав. Можда ће га заменити неки још гори, а можда и не. Какав год да буде, некоме ће сметати. Једни ће се бунити што се промовишу „превазиђене вредности“, други што се „подривају праве вредности“, трећи што се „превише прикрива“, четврти што се „превише открива“. Као и обично, већина онога што ће се причати, биће, у најмању руку, претеривање.

Заправо, сасвим супротно позивима на узбуну, чини се да квалитет телевизијског програма никада није био бољи. Док смо не тако давно могли да бирамо између два програма од којих је на једном био шоу Рокера с Мораву, а на другом Индирект, данас, у сваком тренутку имамо на располагању скоро стотину различитих канала, од којих најмање десет приказује само научни програм, а неколико само концерте и опере. На некима се, истина, од јутра до мрака прича само о томе шта облаче холивудске звезде, али на другима се ређају емисије које прате и популаризују животе обичних људи из радничке класе, попут рецимо многобројних и врло гледаних риалити програма на Дискаверију о аутомеханичарским радионицама, храбрим рибарима из Северног мора, о инжињерима и грађевинарима, о најпрљавијим пословима на свету и слично. Као и све, и телевизија има своју лепу и своју ружну страну, а коначна одлука о томе шта ће бити најгледаније јесте на руци која држи даљински. То што нам се често не допада шта је та рука изабрала, не значи да даљински треба да јој одузмемо и предамо га некој „етичкој комисији“ да одлучује уместо ње. Кладим се да бисмо опет добили Рокере с Мораву.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер