петак, 23. фебруар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Културна политика

Сви смо ми Поњигер?

PDF Штампа Ел. пошта
Јована Папан   
четвртак, 15. децембар 2011.

У Србији изгледа не постоје лудаци. Постоје само околности, лудачке околности. Кад нормалан човек живи у Србији, онда му се просто сама намеће идеја да треба да побије своју породицу и себе. Зато што живи у „логору“, тј. малом и некомфорном стану у коме „топлу воду имају само три пута недељно“, зато што је „гурнут на маргину“, зато што „жели да искаже протест и скрене пажњу на положај многих у овој несрећној земљи“, зато што га „нико није желео“, зато што је био „чисте душе и није хтео да краде“. „Разлог није девијација овог човека, него је разлог стамбени проблем!”

Тако се о трагедији породице Поњигер, у којој је капетан у пензији гурнуо са терасе своју жену, а онда се са трогодишњим сином бацио за њом са шестог спрата самачког хотела, писало и говорило последњих недеља. А говорио је свако ко је хтео или стигао. Стручњаци свих фела, од новинара и водитеља, преко психолога и ватерполиста, до читалаца и коментатора.

“Ово је трагедија, нажалост симбол трагедије једног народа, једне земље, једног друштва. Споменик му треба подићи, или направити музеј од те собице”…“сачувати и личне ствари, евентуално и неплаћене рачуне и опомене за исељење, као што се чувају ствари Ане Франк”, коментарисали су читаоци вести по сајтовима медија. Чак су и његове лоше намере доведене у питање: “Држао је дете у наручју кад је скакао са шестог спрата, тако да се поставио као да жели да дечак преживи” примећује познати психолог. “Ја мислим да је скочио са дететом у наручју не због тога да га заштити од смрти, него да детету смрт буде лакша, да умре безболно...”, надовезује се на то неки читалац.

Ко није имао разумевања нити оправдања за то што је Поњигер бацио жену и дете са терасе, одмах је распет. Социолог који није анализирао случај по вољи поштовалаца “култа” Поњигера, у коментарима на тај текст проглашен је за исфрустрираног и бестидног.

Питање је: да ли су заиста толико битни детаљи животне приче ове породице? Да ли на суд о овом случају треба да има икаквог утицаја то да ли су га дотукли непрежаљени четворособни стан у Сарајеву, сукоб с мајком, дугови за вантелесну оплодњу или налог за исељење из самачког хотела? Може ли уопште постојати морално оправдање за оно што је Палко Поњигер урадио? Изгледа да данас у Србији може. Не само то - они који због животних недаћа покушају да побију своју породицу, чак, ето, постају хероји којима треба подићи споменик. Недаћа из каквих су некада многи родитељи у живот слали и по десеторо деце, и још на томе били захвални и богу и доброј срећи.

Исти они који имају толика оправадања за Поњигеров чин, не могу да се начуде што је народ који данас срећемо на улицама тако смркнут и негативан. Ни на крај памети им није да можда, само можда, то што се људима сваког дана поручује да треба да буду очајни и испуњени убилачким нагонима - има везе са тим. Да рецимо, не дај боже, сутра неки млади математичар изврши масовно убиство, вероватно би одмах сви закључили да је то због стипендије коју није добио од министарства, те да је само покушао да укаже на проблем занемаривања младих талената. И стварно, што би дете било криво. Сваки пут када се са медаљама врате са неке од егзотичних дестинација на коју их је послала држава, слушамо о томе како је подршка коју добијају “да се убијеш”.

Друштво у коме се развија разумевање за овакве патолошке случајеве јесте друштво у коме заправо сви ми желимо да наши свакодневни грехови буду оправдани условима живота које мислимо да нисмо заслужили. Да можемо мирне душе да се лактамо по аутобусима, псујемо у саобраћају, отаљавамо на послу, да се свађамо, брецамо, вређамо, крадемо, убијамо. И кукамо, кукамо, кукамо…

Поњигер је своју породицу послао у смрт док је на столу чекао скуван ручак. Шта би, према његовим апологетама, требало да ураде све оне стотине милиона људи на овом свету, које немају ни то?

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер