U početku za naše venčanje znali su samo Titovi najbliži saradnici. Prva informacija data je posle nekoliko meseci, pred dolazak britanskog ministra inostranih poslova u Beograd.

Razgovarali i nekoliko dana se, zapravo družili, u kući Jovanke Čolak-Kilari, u Zrenjaninu, pa sam sad odlučio da tu Jokinu ispovest pretočim u zasad, samo neobjavljeni rukopis knjige “ŠTA MI JE PRIČALA JOVANKA BROZ”.

Ko će ubijenim Srbima u Bratuncu, Srebrenici, Vitnici, Brežani, Kravici... da se, barem pokloni i izvini, ako u Hagu već niko za njih ne odgovara?! Njima, valjda nema ko da se izvini, ili su mrtvi u Srebrenici značajniji od mrtvih u Bratuncu?

Povlačili su se putem na kome su bili laka meta, jer im povlačenje drugim putem lokalne vlasti nisu dozvolile: okruženi soliterima na kojima su bili snajperisti, dok su ih nedaleko od puta kojim su se kretali – pratili naoružani tuzlanski policajci i teritorijalci.

Već smo kažnjeni po principu kolektivne odgovornosti, samo je ostalo da se sprovede suđenje na kome bi se dao legitimitet ovom ubijanju Srba. Jer, ovde je sve manje naivnih koji veruju da ovaj rat nije njihov rat i da neko ovde ratuje protiv Miloševića.

Rešenje je nađeno u DNK uparivanju do tada još neobrađenih posmrtnih ostaka (koji su se pretežno nalazili na liniji oružanog proboja 28. divizije Armije BiH iz Srebrenice prema Tuzli) sa uzorcima koje su donirali srodnici nestalih lica prijavljenih neposredno posle 11. jula 1995.

Nakon pobune, u cilju smirivanja strasti u jedinici, sam Hajnrih Himler upućuje pismo komandnom sastavu jedinice čiji sadržaj ukazuje da je razlog pobune pre svega bio potcenjivački odnos oficira prema vojnicima muslimanima.

Većina građana Hrvatske na referendumu se izjasnila za pristupanje EU, kojoj bi trebalo da se poštuju zakoni, pa tako i oni o nacionalnim manjinama. Očigledno je da i među budućim “Europejcima” ima protivnika odredbe, po kojima bi i Srbima trebalo omogućiti da ostvaruju svoja prava.

Milenija Mitrović je 16. januara bila zarobljena u svom dvorištu sa još šest članova svoje familije. Njenog supruga Radivoja zločinci su zaklali. “ Zarobili su nas i tukli vodeći prema selu Poljak. Tu su me naterali da nosim vreću opljačkane pšenice do 20 kilometara udaljenog sela Karačići.

Čurkin je posebno bio oštar kada se radilo o slučajevima Šešelj, Mladić, Karadžić i Hadžić. Na primer, Čurkin je govorio o slučaju Šešelj koji po njemu izaziva krajnje negativne reakcije zbog toga što se optuženi već devet godina nalazi u pritvoru a nema još uvek čak ni presude u prvostepenom postupku.