четвртак, 12. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Двадесет година од некажњеног злочина над Србима у Скеланима
Истина и помирење на ex-YU просторима

Двадесет година од некажњеног злочина над Србима у Скеланима

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
понедељак, 21. јануар 2013.

(Нови Репортер)

Шеснаестог јануара 2013. године навршило се тачно 20 година од злочина над Србима у српском селу Скелани код Сребренице и околним засеоцима, које су почнили припадници Армије РБиХ из Сребренице, којима је командовао и Насер Орић. Орић је до сада једини кривично гоњен за ове злочине, у склопу процеса у Хашком трибуналу, али је ослобођен одговорности за злочине на подручју Скелана, баш као и за све остале злочине које су починиле сребреничке јединице АРБиХ. А Тужилаштво БиХ, као ни остала тужилаштва у БиХ и у региону, до сада нису подигла ни једну једину оптужницу за поменута злодела.

Етничко чишћење, убијање деце, старих и немоћних

Према наводима из извештаја МУП-а РС допуњеног 2006. године и упућеног Тужилаштву БиХ, у раним јутарњим часовима 16. јануара 1993. године јединице АРБиХ извршиле су широк и систематичан напад на десетак слабо брањених српских села из више праваца: нападом из правца Кушићи - Жабоквице руководио је Насер Орић, а из правца Костоломци - Ћосићи нападом је руководио Зулфо Турсуновић, док је напад на Калиманиће предводио Един Алић. Цивилно српско становништво, које су браниле слабо наоружане сеоске страже, нашло се у окружењу готово са свих страна. Једини излазни пут водио је према Србији преко моста на Дрини. Они који нису успели да пређу реку убијени су у селима, а неки су заробљени и одведени у логор - затвор у Сребреницу.

Чињеница која упућује на то да је напад Орићевих јединица био систематичан у циљу уништења Срба као етничке групе на простору Скелана, јесте и дејствовање снајпера и убиства српских цивила на мосту на Дрини, као и убијање цивила који су покушавали да се спасу пливајући преко реке. Један од снајпериста који се посебно "прославио" у убиствима цивила, према исказима већег броја сведока, био је Орићев блиски сарадник Сафет Омеровић Миш. За свега неколико сати 16. јануара на мосту и по скеланским селима убијено је 69 људи, од којих су неки буквално унакажени. У документима уз извештај МУП-а РС приложена су 24 обдукциона записника које је потписао др Зоран Станковић са београдске ВМА, из којих се види да Орићеви војници нису имали милости ни према деци: хладнокрвно је убијен петогодишњи дечак Александар Димитријевић из Скелана, док је његов рођени брат дванаестогодишњи Радисав тешко рањен и од последица рањавања је преминуо шест месеци касније.    

Међу жртвама се налази и 15 девојака, жена и старица: најмлађа је Митра Ристић (19) из Кушића, а најстарије су Радослава Ковачевић (78) из Стајића и Даринка Митровић (78) из Кушића. Убијено је и осам мушкараца старијих од шездесет година, међу којима је најстарији 78-годишњи Видосав Трифуновић из Скелана. У том нападу већи број цивила су рањени док су бежали пред Орићевим и Турсуновићевим војницима преко Дрине. Међу тим рањеницима је и дванаесторо жена и деце, од којих су неки остали тешки инвалиди.

Према извештају МУП-а РС, две трећине убијених Срба били су цивили, рањено је 165 мештана, док се од 30 заробљених Срба, половина никада није вратила из сребреничких затвора, где су, према исказима сведока, били виђени. А још четворо људи се воде као нестали.

Сведочења породица жртава

Милица Димитријевић, мајка убијених дечака Александра и Радисава, давно је испричала истражним органима РС како су побијена њена деца, али то тужиоцима ни у Хагу, ни у овој земљи, изгледа, није много значило. “Нас седморо смо у аутомобилу бежали ка Бајиној Башти у Србији, када су нас напали испред Станице полиције у Скеланима. Малени Александар седео је на задњем седишту, јер сам се плашила да ће га погодити ако буде био код мене на предњем седишту. Упркос томе, успели су да ми убију и Александра и Радисава…..Моја деца нису била наоружана, али муслимански војник јесте - носио је снајпер из којег је погодио двоје недужне деце која су покушала да потраже спас….Тада ми је рањен и  петнаестогодишњи Славиша, којег мајка још једино има. Једва је тада преживео рањавање. И нико није одговарао за то”, каже Милица Димитријевић.

Истог тог дана, тридесетогодишња Гордана Секулић убијена је док је покушавала да пређе мост, док су њена два мала детета, на срећу, преживела. Бранка Јаковљевић из засеока Жарковићи и њен деветогодишњи син Дејан су рањени, али су имали срећу да преживе. “Сви смо били у кући и спавали када су нас пробудили пуцњи. Пробудили смо децу и истрчали из куће. Стискајући за руку сина, само сам молила Бога да ми деца остану жива. Неколико метара од куће погодио ме је метак и пала сам. Сестра мог мужа покушавала ми је помоћи, али сам вриснула: ‘Остави ме и спасавај ми децу!’. Послушала ме, а ја сам се откотрљала до оближњег грмља. Онда сам видела како пада мој син Дејан. И он је био погођен, али су га укућани успели однети”, сведочила је Бранка. Наредна два дана и целу једну дугу ноћ, не знајући шта јој се са сином догодило, она је провела кријући се у грмљу. “Чула сам дивљање муслиманских војника, међу којима је било и жена које су палиле и пљачкале српске куће. Слушала сам како псују, како прете да ће нас све поклати…… Сирота Роса Неђић од 50 година била је побегла  испред њих из засеока Двиздовићи и спас потражила код нас у Жарковићима. До дубоко у ноћ слушала сам њене крике и јауке, како је муче. После је више нисам чула….. Била је мртва.  Мени је рана крварила, губила сам крв. Када су муслимански војници отишли и ја сам, не могавши више да издржим муке и болове, почела дозивати комшије Димитријевиће. Онда је наишао комшија који ме чуо”, испричала је Бранка Јаковљевић. Увече је сазнала да јој је дете преживело, али да је остала без мужа.

Дан раније, и Милени Миловановић погинуо је муж Миленко, братић Томислав Богдановић и још неколико рођака. Милена каже да су цео дан провели под мостом, јер се од пуцњаве прећи није могло, а Дрина је била дубока и под сталном ватром. Они снажнији и одважнији спас су покушали да потраже пливајући у  леденој Дрини. “Сила је био мој син Алекса. Није му било равног пливача. Препливао би он Дрину да га душмани у реци не погодише”, одсечно каже отац  Дражо Глигић, чији је млађи син Горан тог дана тешко рањен.

Миленија Митровић је 16. јануара била заробљена у свом дворишту са још шест чланова своје фамилије. Њеног супруга Радивоја злочинци су заклали. “Заробили су нас и тукли водећи према селу Пољак. Ту су ме натерали да носим врећу опљачкане пшенице до 20 километара удаљеног села Карачићи. Тукли су нас и у логору у Сребреници где сам провела три седмице до размене. Од батина ми је била сломљена вилица, избијени сви зуби. Сваки дан су нас тукли, мало шта давали да једемо. Од последица мучења, које је трајало три седмице, убрзо је умрло четворо”, испричала је Миленија. Станоје Митровић сведочи да је након два дана, када је дошао кући, затекао унакажене лешеве по дворишту и у суседним баштама. “Деветнаестогодишњу Митру Ристић нисам могао препознати колико јој је лице било искасапљено. Заклали су и непокретну старицу Даринку Митровић за столом у њеној кући. Зар је она представљала некоме претњу”, пита Станоје.

Цветко Ристић из засеока Кушићи у нападу сребреничких јединица АРБиХ остао је без целе своје породице: оца Новака (42), мајке Иванке(43), сестре Митре(18) и брата Миће(15), за чијим посмртним остацима још трага. Цветко је тај дан само пуким случајем преживео, јер није био у кући. Имао је тада свега 13 година. “Само да ми је наћи Мићине кости да га сахраним. Било би ми бар мало лакше. Мићу је одвела Орићева војска. ‘Јунаци’, диверзанти, заробили су дете. Ко зна како су га убили, како су га мучили….. Мићи је пресудио Зулфо Турсуновић, Орићев командант. Он је умро у осамдесетој години и никада није кажњен за ово зло”, прича Цветко.

Против поменутог Турсуновића истрага је наводно вођена годинама у Тужилаштву БиХ, али ни он, ни многи други од преживелих припадника сребреничких јединица АРБиХ никада нису оптужени за бројне злочине над Србима на подручју Скелана, Сребренице и Братунца. Под истрагом су, наводно, још увек и Насер Орић, Таиб Мустафић, Сафет Омеровић и други, али је питање да ли ће Тужилаштво БиХ или неко друго тужилаштво икада хтети да “пронађу доказе” да би одговорни за те злочине били кажњени.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер