четвртак, 17. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Истина и помирење на ex-YU просторима

Исповест Титове удовице (1)

PDF Штампа Ел. пошта
Владан Динић   
четвртак, 20. јун 2013.

(Изводи из рукописа књиге Владана ДИНИЋА – “ШТА МИ ЈЕ ПРИЧАЛА ЈОВАНКА БРОЗ”)

Јованка Будисављевић - Броз, дугогодишња прва дама Југославије, Титова супруга и удовица, дуго је била у жижи, па у изолацији (стварној и медијској) до - кад је словеначки публициста Миро Симчич, у љубљанском државном архиву ненадано открио наводне службене белешке о разговорима Титових лекара, шефа његовог кабинета Александра Шокорца и ађутанта генерала Марка Рупе, као и Јованкине транскрипте.

Разговори су наводно вођени у Игалу фебруара 1975. и откривају “досад непознате детаље и о односима Тита и Јованке”.

Јованка Броз је, представљена у врло ружном светлу, као болесно љубоморна жена, која је чак спремна да убије Тита...

Све те пикантерије из живота Јованке и Јосипа преточио је Миро Симчић у књигу "Тито без маске"...

Много тога је у књизи "натегнуто", плод конструкције и идеје да се Јованка, удовица Јосипа Броза, представи као "опасна жена", која је желела, наводно, да влада свима, па и самим председником Титом...

Делове те књиге опширно је преносила словеначка штампа, хрватски тисак, а изазову непроверних, али пикантних чињеница, нису одолеле ни новине које излазе у Србији...

Јованка, нормално, као што и приличи, није одговарала на монструозне приче, али је посредно поручила да су све то - измишљотине...

Игром случаја, или новинарске среће, главни уредник "Сведока", својевремено, као новинар "Вечерњих новости", августа 1993. године имао је част да, (уз несебичну помоћ својих колега Андреја Дорника, Јована Кесара, али и, сад, нажалост, почившег Жике Вујовића, дугогодишњег телохранитеља Јованке Будисављевић-Броз, а посредно са искусним ДБ вуком Цигом Чокићем и друга Тита) ПРВИ у свету објави серију разговора са Јованком Броз у веома тиражном фељтону, и пробије, али и прекине 12-годишњу "заверу ћутања" најславније југословенске удовице.

- О разним причама која су колале, истина шапатом, у јавности, причао сам са Јованком Броз.

- Много од тога што, наводно ексклузивно и сензационално, пише у књизи "Тито без маске" на основу "Докумената из кутије бр 36. у Словеначком архиву", али и у другим “прљавим” и очито за то доба нарученим текстовима, дотакнуто је у вишедневном разговору са Јованком.

Разговарали и неколико дана се, заправо дружили, у кући Јованке Чолак-Килари, у Зрењанину, па сам сад одлучио да ту Јокину исповест преточим у засад, само необјављени рукопис књиге “ШТА МИ ЈЕ ПРИЧАЛА ЈОВАНКА БРОЗ”.

Део рукописа и делове досад необјављених разговора с Јованком, уз велико разумевање Ђорђа Вукадиновића, уредника најчитанијег српског портала НСПМ, покушао сам да претворим у актуелну причу за Нову српску политичку мисао, у више наставака, каже Владан Динић, главни уредник „Сведока“.

***

Живот је занат који се учи целог века!

Милица Будисављевић, мати Јованке Броз, свакако није знала ни за Балзака, ни за ову његову мисао.

Али, често је говорила:

„Богатство је кћери пролазно. Треба бити скроман на све што живот доноси“.

Одрасла уз маћеху, „Личка пепељуга“ којој су и краљице завиделе, добро је упамтила овај савет рано преминуле матере. Пронашавши пут од трња до звезда, и натраг, она сад (тад кад смо причали 69, данас 89, примедба аутора) с много година живота с правом може да каже да сваки човек добије одређену количину среће.

Неко је искористи,а некоме срећа донесе несрећу!

Јованка Броз рођена је 7. децембра 1924. у селу Пећани, Лика, године у знаку стрелца.

После свега што је преживела, она може да каже:

- Исплакала сам своје сузе. Испила вино неподмитљиве судбине. Примала и узвраћала ударац. И остала на ногама.

На њезином лицу опет трепери добро познати осмех. Само у дубини њених зеница може се, с времена на време, приметити одсјај сете.

Титова удовица успешно је окончала своју унутрашњу драму. Преломила је. Тај утисак стекли смо разговарајући с њом. Срели смо се у кући Јованке Чолак-Килари. Био је то лички породични скуп, у Ечкој код Зрењанина. Кућа је била пуна ко око. Атмосфера ведра, пуна граје. Јованка је седела у челу богате совре, одевена као некад. Сви су је нешто запиткивали. Нудили јој да проба ову или ону ђаконију.

За све је она била само њихова „Тетка Јока“.

о Многи се стиде

Разговор с Јованком Броз протекао је спонтано. Трајао је више сати у више дана... Титова удовица одговарала је отворено, директно:

Јованка Броз: Од како су ме ставили у изолацију, а има томе подоста, ја сам, верујте, живела тако рећи из ината, просто да докажем онима који су ме прогонили да не могу са мном тек тако, као са обичном протоколарном лутком. Кажњавали су ме и малтретирали да Бог сачува, а да ми нико никад није рекао шта сам и где погрешила. Нико ми није казао - урадила си, Јованка, то и то и зато мораш да испашташ. Али, срећом, нико није довека. Имала сам живце, имала сам челичне нерве. А и Личанка сам. Сад је друго време, све се променило. Сад би многи од оних који су ме прогонили волели да у томе нису учествовали. Сусрећем неке од њих - кажу да би хтели све да забораве.

о Колико Будисављевића има данас?

Јованка Броз: Од најрођенијих имам две сестре - Зору и Наду. Обе живе у Београду. Мати ми је рано умрла. Отац Милан страдао је за време рата. Имала сам два брата, старијег Максима и Млађег Петра. Ни они више нису живи.

о Шта је са Вашом кућом у Лици?

Јованка Броз: Запалиле су је усташе 1942. године. Ја сам са 17 година отишла у партизане. Побегла сам од усташког ножа.

о Историја се понавља?

Јованка Броз: Нажалост. Има много сличности између онога што се догађало 1941. И овог сад. Мислила сам да до тог никада неће доћи. Врло је тужно кад живот почнеш и завршаваш с ратом. И шта је нагоре, ратујеш с истим људима.

о А рат почиње и завршава сузама?

Јованка Броз: У праву сте. Ми ратници најбоље знамо какво је рат зло и зато га је требало спречити свим силама.

о По коме сте добили име?

Јованка Броз: Моја баба по мајци звала се Јованка. И мени су наденули њено име. Мени је лепо. Ја га волим. Наш поп Слободан Милуновић ми је једном рекао: „Госпођо Јованка, ваше име значи од Бога благодет“.

“Тетка, ти би могла нешто да поједеш. Ништа ниси јела”, прекида наш разговор домаћица куће.

Јованка Броз: Добро ми је ово месо. Баш је добро печено.

“Хоћеш ли киселу воду”, пита сестричина?

Јованка Броз: Ја ћу чисто вино. Црно вино. Никад вино не кварим с водом. Тито је волео бело. Ја црно. Од наших црних вина за мене је најбоље црногорски „вранац“.

о Отишла пре Чарнојевића

Наздрависмо сви. Док се куцамо чашама Јованка нас гледа у очи. Поглед дуг и прав као у стрелца.

о Одакле су ваши стари?

Јованка Броз: Моји потичу из Метохије. Живели су у селу Пећани, код Призрена. Подигли су се са старог огњишта још пре Чарнојевића. Одмах после слома Немањићке државе. Преко Црне Горе и Херцеговине стигли су у Далмацију. Ту су се дуго задржали. После су прешли у Лику, и опет срели Турке. Заузели су један истурени крај код данашње Коренице. Ту су основали своје село и дали му име Пећани. Назвали су га тако да их жеља мине и да се не угаси сећање на стари крај.

о Добро познајете родослов своје фамилије?

Јованка Броз: Е, то се у нашој породици морало знати као оченаш. Сећам се и данас песме коју су нас наши стари научили. Овако је почињала:

Ту стадоше, оружје повадише,

Свом огњишту темељ

учинише,

Пећани му име наденуше...

о Колико је било те браће?

Јованка Броз: Из Метохије пошла су три брата, тако је то упамћено у мом племену. Звали су се Јуриша, Филип и Будиша. Од првог су настали Јуришићи, од другог Филиповићи, а од Будише Будисављевићи. То је моја грана. Моји су се крваво борили да пошто пото задрже православну веру. И то их је скупо коштало. Кућу су имали - то се звало стан - високо у планини, у месту Падалиште. Ту је била нека дрвена колиба. Земља посна, кршевита, изложена ударима јаких ветрова који су знали да однесу и оно мало оранице.

У биографији Јованке Броз, коју су, по њеном казивању, припремили Тихомир Станојевић и Блажа Мандић, каже се да је братство Будисављевића временом расло по разним крајевима Лике. Тако се као даљи Јованкини рођаци помињу Срђан Будисављевић, краљевски намесник и истакнути политичар, Славица Косановић, министар и амбасадор, Драгутин Прица, адмирал у аустроугарској војсци - а преко њих и Никола Тесла и потомци ускочке породице Стојана Јанковића.

Јованка Броз: Из породице Будисављевић било је доста официра и попова. Моја фамилија се просто такмичила са хрватском породицом Рукавина, која је била у нашем крају врло угледна. Увек се гледало која ће од ових породица више сабља пасати, тј. имати више официра. Увек су Рукавине надмашивале Будисављевиће за једну сабљу.

о Запис о пореклу

о Како је изгледала кућа у којој сте ви одрасли?

Јованка Броз: Њу је годинама водио један слуга. Ту је, ваљда, и умро. Моји су путовали по свету, долазили и одлазили. Имали смо доста земље, али је од ње било мало вајде, јер је била посна. Сећам се, као дете, често сам се пењала на таван наше куће. Ту је било разних предмета, алата, оружја, које су се са разних страна доносили. Било је ту бисага, некаквих посуда за воду, па појасева које су мушкарци носили око струка. Могла сам сатима да разгледам те предмете на тавану. Права је штета што су нашу кућу усташе запалиле. Могла је да буде мали етнографски музеј који би чувао успомену на људе што су са толико љубави и пожртвовања бринули о својој прошлости. У тој брвнари, у планини, била је једна греда на којој је писало:

„Ту ђе данас Арбанаси суде, ту је некад Србин царовао, и наш Будиша свијета угледао“.

Био је ту још један запис о коме се говорило да су се наши стари Будаци „међу собом знали сарађивати“. Ја мислим да су стари Будаци, та личка породица из које потиче и злогласни Миле Будак, прекрштени Срби. И сад да вам испричам како сам све то упамтила. Једног дана повео ме је деда у планину, на место где је некада била та брвнара наших предака. Ископао је из земље једну дрвену даску на којој су биле исписане те поруке. Деда ми је рекао: „Дијете, овдје је била та наша кућица, а ово су записи због којих се и глава губила. Било је то опасно до зла Бога“. Ето, тако су моји стари терали неки свој инат.

Мајка

О мајци коју је рано изгубила Јованка је причала:

- Много сам од ње научила. Имала је развијени смисао за све оно што је лепо и ја сам доста од ње примила. Често нам је говорила да је богатство пролазно и да треба бити спреман на све што живот доноси. Као да је данас гледам: имала је правилне дугуљасте црте лица, дугу црну косу, зелене очи...

(СУТРА: С Титом у Дрвару)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер