недеља, 20. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Сахрана Зорана Жижића и одсуство црногорског државног врха
Србија и Црна Гора

Сахрана Зорана Жижића и одсуство црногорског државног врха

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Ивановић   
среда, 16. јануар 2013.

Сваком и баш сваком политичару прирођена је нека особина по којој бисмо га могли више или мање цијенити. Зато је жалосно посматрати рушевине ранијих политичара, који су препознатљиви по превртљивој, цикцак политици, гдје је ситуирана идеолошка оданост и партијска настраност. Вријеме се мијења, али људи, у доказивању идеолошке оданости, веома споро или никако, што је показало одсуство поштовања изненадно преминулом Зорану Жижићу, који је био најважнији потпредсједник Владе Црне Горе након првих вишестраначких избора 1991. године. Тада је Демократска партија социјалиста имала седамдесетопроцентну подршку црногорске јавности. Био је и потпредсједник Скупштине Црне Горе и предсједник Савезне владе СРЈ. Одсуство државних челника на сахрани тешко је објаснити, чак и са становишта политичког маркетинга. Ако су људи исти, и вријеме је исто. Репризиран је 2. фебруар 1901. године – дан смрти Марка Миљанова, војводе, војсковође и књижевника, који се због политичких неспоразума разишао с краљем Николом.

Вјерујем да Мило Ђукановић никоме није сугерисао да не треба да иде на сахрану бившем потпредсједнику владе, али су, као у вријеме краља Николе, сви гледали шта је исплативије, па су остали код куће. Међутим, након сахране, врховни политички квартет Црне Горе, додуше понаособ, срео се са Ивицом Дачићем, који је из Београда допутовао да присуствује сахрани. Дачић је, истичући велику блискост двају народа, изјавио да о свим проблемима који, како је рекао, трају двије деценије, треба говорити отворено.

Неспоразуми између Црне Горе и Србије ипак су новијег датума. На референдум, који је одржан 1. марта 1992. године, изашло је 66,04 одсто грађана. Од тог броја 95,94 одсто гласало је за останак Црне Горе у Југославији. На сљедећем референдуму, 21. маја 2006, однос је 55:45 одсто у корист отцјепљења.

Није тачно да су сви Црногорци суверенисти и да су сви Срби интегристи, али јесте тачно да су националне мањине, које чине око 25 процената становништва – Албанци, Бошњаци, Муслимани, Хрвати и Роми, којих је више него Хрвата – листом гласали за разлаз Црне Горе и Србије. Референдумски слоган гласио је Ко највише воли Црну Гору, гласаће за обнову државности. И избори показаше да је највише воле националне мањине!

Жижићево име није могуће одвојити од рада републичких и савезних институција. Ивица Дачић, премијер и министар унутрашњих послова Србије, допутовао је у Црну Гору да изрази поштовање према покојнику, чиме није угрозио државност Црне Горе.

У Црној Гори ништа ново. Као да се ментални склоп не мијења: године 2013. исти је као 1960. и 1901. године. И овај ме догађај подсјетио на вријеме прије пола вијека, на студентске дане давне 1960. године. У Студентском дому „Рифат Бурџевић“ у Сарајеву, који је био на Обали Степе Степановића (касније ће од назива улице остати само Обала), у претрпаној соби са 16 студената Више педагошке школе, која се такође налазила на Обали, говорили смо о блискоисточном конфликту, када је Југославија била један од лидера Покрета несврстаних. Повлачио сам паралелу између уређености државе Израел – гдје се пустиња претвара у зиратну земљу (у то вријеме грабили смо и јели најбоље „јафа” поморанџе) – са околним арапским хаосом и политичком неслогом. Колега В. Краљевић од Широког Бријега потегао је то идеолошко питање на партијском активу комуниста, који су чинили и студенти и професори. Упитао је да ли посао наставника може обављати просвјетни радник који не слиједи партијску линију. Поред стручности, нужна је и „идејност”, зар не? „Идејно неоспособљени не могу образовати младе”,потегао је Краљевић свој идеолошки трактат.Обавијестили су ме да ме је тада одбранио професор Д. Максимовић, шеф катедре за физичко васпитање.

У овим краставим динарским брдима, а посебно у црногорском камењару, има много варница. Још од оног слогана прије четврт вијека изговореног пред 85.000 демонстраната у Никшићу, који је гласио „Хоћемо Русе”, а који је касније препран у „Хоћемо гусле”. И тако до данас. И у Београду и у Подгорици вођена је цикцак политика. А Зоран Жижић није био цикцак политичар. Као предсједник Савезне владе, одбацио је самопорицатељску политику државе и поднио оставку 24. јула 2001. године због изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Изгледа да му ни на сахрани није опроштено што је поштовао закон и Устав, па је Карађорђевићима предао кључеве Бијелог двора. Само двије недјеље прије подношења оставке, на Петровдан, 12. јула 2001, дао је кључеве принцу Александру Карађорђевићу. Медији су на ударним странама објавили сензационалну информацију да је на дан рођења Петра Првог Карађорђевића обављена предаја кључева.

Жижић је био на удару и Београда и Подгорице. Др Жарко Кораћ, предсједник Социјалдемократске уније, осудио је предају кључева и назвао је скандалозном одлуком. У Црној Гори истрчао је први идеолог ДПС-а Светозар Маровић, који је уједно био потпредсједник владајуће партије. Изјавио је да Црна Гора треба да се окрене себи „јер се Србија окреће династији Карађорђевића”. Маровић је, до тада, за преовлађујућу јавност био „скривени Србин”, но одједном, упражњавајући цикцак политику, нашао се на позицијама Либералног савеза Црне Горе. Мислим да је гајио наду да ће наслиједити лидерско мјесто у најјачој партији. Ако је то тачно, слиједи да се опредијелио за начело „Шта се највише исплати”.

Трагајући за изјавом принца Александра која је расрдила идеолога, ишчитао сам једини интервју у коме принц говори о Црној Гори и Црногорцима. Објављен је у „Побједи”, у троброју за Нову годину, 1992. Ево шта је, поред осталог, изјавио принц Александар:

„Ово је мој први интервју који ће се појавити у Црној Гори, па бих желео да поздравим све дичне Црногорце о којима сам толико читао и слушао. Њихов допринос српској историји је огроман, а што се тиче културе, довољно је поменути Његоша, који стоји на врхунцу нашег културног стваралаштва. Црногорци су нам такође дали своје принципе чојства и јунаштва који су изузетни по својој етичкој вредности и моралној лепоти… Дубоко сам свестан чињенице да у мојим жилама тече крв не само Карађорђевића, већ и краљевске куће Петровића, и врло сам поносан због тога.”

Ово изручење кључева, баш на Петровдан, изазвало је политичке асоцијације на рођендане краља Петра Карађорђевића и Секулине државе. Баш на Петровдан, 12. јула 1941. године, проглашена је НДЦГ у верзији Секуле Дрљевића. Тог дана бануо је на окупирано Цетиње, директно из стана поглавника НДХ Анте Павелића, и прогласио неовисну државу Црну Гору. Претходно, у Зетском дому, пред стројем „црних кошуља” одсвирана је италијанска химна Ђевинеца, а поред фашистичке, вијорила се и талијанска тробојка, чије су боје бијела, зелена и црвена. Та застава подсјећа на бјелаше, зеленаше и комунисте у Црној Гори, који су тада, уједињени, кренули против деташираног „ослободиоца” из Загреба. Као самозвани господар Црне Горе и седам брда, Дрљевић је протјеран из Црне Горе 13. јула 1941. године. Вратио нам се након шездесетак година, у виду дописивања два његова стиха на текст народне пјесме Ој свијетла мајска зоро, због чега пола Црне Горе не стоји при њеном интонирању, а предсједник Филип Вујановић чини то невољно. (Што мања држава, тим дужа химна; најдужа је, изгледа, санмаринска и монтенегринска, а најкраћа енглеска, компонована за енглеску империју, која је до средине прошлог вијека конролисала четвртину света.)

Ни на промотивним скуповима уочи парламентарних избора који су претходили референдуму, Зоран Жижић се није показивао као политичар који завађа народ суманутим изливима мржње и нетрпељивости према политичким опонентима, како то чине бројни суверенисти и интегристи. Дакле, није учествовао у стварању атмосфере која продукује мржњу и диобе. Залагао се за заједничку државу. Но вјероватно је умро у увјерењу да су распарена Србија и Црна Гора изгубиле на политичком, економском и културном значају.

И на крају неколико података. Економска увезаност Црне Горе и Србије траје до данас, по чему се не би могло рећи да су те земље распарене. (Изузетак су острашћене србофобичне изјаве праћене најавама прогона свештеника Српске православне цркве.) Према подацима Завода за статистику Монстат од 25. децембра 2012, Србија је и даље земља из које Црна Гора највише увози. Главни партнери Црне Горе, када је у питању увоз, јесу Србија са 494,9 милиона евра, Грчка са 147,5 милиона и Кина са 122,8 милиона евра. Када је у питању извоз, главни партнери Црне Горе у назначеном периоду били су Хрватска са 77,7 милиона евра, Србија са 74 милиона и Словенија са 27,5 милиона евра. Јесмо ли се баш сасвим разишли?

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер