уторак, 30. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Шта (ни)је променио пад Берлинског зида - успон Немачке и слом совјетске империје
Савремени свет

Шта (ни)је променио пад Берлинског зида - успон Немачке и слом совјетске империје

PDF Штампа Ел. пошта
Џорџ Фридман   
четвртак, 20. новембар 2014.

(Стратфор, 11. новембар 2014)

Пре двадесет и пет година маса којом је владала мешавина радости и беса срушила је Берлински зид. Радост је постојала због краја подељености Немачке и завршетка тираније. Постојао је бес насупрот страху у којем су живеле генерације. Један страх се односио на комунистичку репресију. Други страх је била претња од рата који је лебдео над Европом и Немачком од 1945. Један страх је био моралан и идеолошки, док је други био здраворазумски и геополитички. Као и у свим одлучујућим политичким моментима, страх и бес, идеологија и геополитика су заједно били помешани у опијајућој мешавини.

Владавина марксизма

Двадесет и пет година касније ми узимамо здраво за готово морално банкротство совјетског комунизма заједно са његовим геополитичким слабостима. За нас је тешко да се присетимо колико је марксизам био заводљив и колико је застрашујућа била совјетска моћ. За моју генерацију, на бољим универзитетима, марксизам није био егзотична форма оријенталног деспотизма, већ убедљиво објашњење света и начина на који је он функционисао, као и морални императив, коме је запањујући број студената и факултетског особља био обавезан. Велика већина марксиста у ономе што је било знано као нова левица усвојила га је више као моду него као страст. Мали део нове левице, нарочито у Европи, који је био подржаван од стране совјетске обавештајне службе, предузео је директне акције и преузео је ризик убијања, рањавања, киднаповања и дизања ствари у ваздух ради постизања политичких циљева. За ово на крају је требало храбрости; прво је било шупље и цинично. Није било сумње да је шупље и цинично више заслуживало награду.

Ипак, идеолошки, марксизам у својих неколико варијетета је имао снагу убеђивања која је тешка чак и за оне који су живели кроз њега. Његова снага није имала много са индустријском демократијом, иако су песме радничког покрета певане без престанка. Био је много мање повезан са пролетеријатом, више је био револт против онога што се видело као шупље једнодимензионално обиље материјалних добара. Мени никада није било јасно шта марксисти имају против обиља пошто сам ја био релативно сиромашан, али отров против капитулација претходних генерација ка обичном животу био је интензиван.

Марксизам је постао идеологија младих који су славили његову моралну супериорност. Ово не би требало одбацити. Млади су водили европске револуције још од 1789, и оне су увек биле вођене дубоким осећањем моралне супериорности. Страст младог Карла Маркса, који је писао током протеста 1848, водили су директно до Лењина и затим Стаљина. Самоправичност младих имала је последице, нешто што нико ко је похађао важне евроамеричке универзитете у деценијама пре колапса совјетске империје није могао да игнорише. Огорченост на оне преко 30 (који су тада сматрани старим) био је већи занос него класна борба. То да се млади осећају супериорнији у односу на старе било је утемељено у просветитељству. Ми верујемо у прогрес, а млади имају више будућности него стари.

Гледајући фотографије слављеника код рушевина Берлинског зида видим да су млади ти који су устали. Ја нисам био у Берлину тих дана, али сам био у Берлину пре, а Берлин је био динамо марксизма. Ја сам морално и статистички сигуран да су многи од оних који су славили пад Берлинског зида били марксисти.

Када је зид пао, он је већим делом уништио марксизам. Тзв. нова левица сматрала је да је совјетски комунизам издао комунизам. Пошто је Маркс аргументисао да је историја у неком смислу детерминистичка, како је марксизам из тачке гледишта марксисте могао да изневери никада ми није било јасно. Али на крају марксизам моје генерације је имао више веза са чињеницом да су наши родитељи, који су васпитавани у време велике депресије и Другог светског рата, били задовољни кућом и аутом, супружником и нешто уштеђевине. Млади су одувек имали веће аспирације од тога да живе једноставним животом, али они су одрасли на томе.

Судбина марксизма у Европи и у САД веома се разликује од његове судбине у Совјетском Савезу и Источној Европи. Марксизам је умро у Совјетском Савезу са Стаљином. Са Маом, Стаљин је био последњи велики комуниста. Не само да је он веровао већ је деловао на основу тог уверења. У срцу комунизма била је класна борба, и она се није завршила када је комунистичка партија победила. Партија и људи су морали да буду прочишћени обликовани и изливени у нешто што није имало преседан. То је био процес агоније, а Стаљин се спремао да наметне агонију. Стаљин је најфинији аргумент који постоји против истинитости. Он је искрено веровао не само у могућност стварања новог друштва већ и у бруталне поступке који би били потребни да се оно постигне.

Стаљин је убио комунизам. Он је био у праву да стварање новог друштва захтева агонију. Он није схватио или можда на крају га није било брига да је агонија која је захтевана учинила ново друштво бесмисленим, корумпираним пре него што је рођено. Никита Хрушчов је покушао да изгради комунистичку државу без стаљинизма. Али када су Леонид Брежњев, Алексеј Косјугин и Николај Подгорни збацили Хрушчова 1964, то је била револуција исцрпљених. Њихови животи су се заснивали на јединственом тријумфу - они су преживели Стаљина. Њихов циљ је био да наставе са преживљавањем. Брежњев је уништио комунизам покушавајући да задржи апсолутну моћ, а да учини што је мање могуће у ту сврху. Он је потонуо у корупцију и слабост, као и његов режим. Империја није револтирана. Једноставно је искористио чињеницу да је Совјетски Савез био превише корумпиран и самозадовољавајући и држао се тога. То је била мање револуција, а више чињеница да су врата затвора остала отворена.

Неуспех марксизма

Марксизам је уништио себе зато што је дошао до моћи, а то ће га на крају коштати кредибилности. Марксизам има репутацију идеологије, чак и када је то било уопштено. Он је био кулминација просветитељства не само зато што је имао најекстремнију премису једнакости која је замислива, већ и зато што је био немилосрдно конзистентан. Садржавао је ставове не само политичке природе или економске, већ и ставове о уметности, правилном васпитавању детета, одговарајуће методе за сналажење у друштву и о улози спорта у друштву. Имао је ставове о свему, и са државном моћи на располагању ништа није било изван његовог видног поља. На крају, марксизам је дискредитовао просветитељство. То је био reductio ad absurdum са систематским разлогом. Марксизам је распршио просветитељство на бесконачан број призми, од којих је свака била слободна да живи животом кога марксизам није могао да толерише - живот у контрадикцији. Ми смо наследници контрадикција које је он оставио.

Али истина је да марксизам не само да није успео да створи друштво које је желео, већ такође није ефективно мотивисао нову левицу. Марксизам никада није успео да се одвоји од првобитне реалности људског стања. Не мислим да није избегао сопственим интересима или корупцији. Оно што није успео да учини то је да избегне реалност друштва као темељ људске егзистенције, што је важније од индивидуе, а сигурно много важније од класе.

Од почетка па до краја Совјетски Савез је био империја. Имао је центар у Москви и апаратуру која је контролисала друге вазалне државе. Може се рећи да је совјетски човек био створен, али истина је да је Рус остаје Рус, Козак Козак, а Јерменин Јерменин. Стаљин никада није успео да уништи ову реалност, ма колико покушавао. Када је умро, а совјетска држава постајала све слабија и корумпиранија, ове националне разлике постале су још важније.

Међутим, Совјетски Савез се у свету понашао као империја. Када је долазио на власт, Лењин је склопио договор с Немачком, трампивши земљу за мир. Заиста Лењин је дошао на власт као немачки оперативац, испоручен у Санкт Петербург у затвореном возу. Он је збацио владу и склопио примирје с Немачком по берлинским условима. Лењин је учинио то како би се докопао власти. Када је Немачка поражена, он је повратио изгубљене земље и остатак царства у грађанском рату и прокламовао царство Петра Великог за себе. Када погледамо уназад, класна борба је послужила само као оправдање. Реалност је била оно што је Маркс назвао оријенталним деспотизмом, повезаним са капитулацијом до геополитичке реалности.

Стаљин се касније, тридесетих година, припремао за рат са Немачком чистећи војску, изгладњивао је сељаке како би купио челичане и правио оружје. Затим се прерачунао, почетак није променио крај. Стаљин је добио рат за домовину и проширио совјетску империју западно до центра Немачке и до Карпата. Совјетски Савез се укотвио у центру Европе, ризикујући рат са САД за бивша европска царства која су била слободна колапсом европске моћи. То је једна од највећих иронија историје - да се највећи империјални конфликт водио између две велике антиимперијалне државе - САД и Совјетског савеза. Сви ми знамо да је Совјетски Савез био осуђен на пропаст. То није ни близу тако јасно САД које су се бориле до примирја у Кореји и пораза у Вијетнаму. Није било јасно током кубанске кризе или током блокаде Берлина. Осим тога, није било јасно 1980, када су САД изгубиле у Вијетнаму и опорављале се економски. Иран је избацио амерички утицај, а Совјети су извршили инвазију на Авганистан. Тито је умро у Југославији, а Совјети су пецали у мутним водама. Грчко друштво се распало, а Совјети су финансирали све стране рађања грађанског рата у Турској. Америчка стратегија ограничавања је била чврста у Европи и додала је Кину граници, али изгледа да је губила на линији од Југославије до Авганистана.

У ретроспективи видимо да је Совјетски Савез већ давно изгубио вољу за моћ. Није могао да предузима ризике чак и да је то желео. До 1980. могао је да упери прстом у САД и њене савезнице, али крвопролиће је било нешто што је прогањало једино америчке умове. Ипак, Совјети су играли геополитичку игру. Опкољени, они су тражили пукотине и неуспешно су трагали за онима са којима би покушали да Американце избаце из равнотеже широм света. Они су били свугде. Али на крају њихова економија је била слаба, њихови вазали су били немирни, а лидери су хтели да уживају у својим дачијама и њиховим задовољствима. То је делом било због тога што су изгубили сву веру, али то је такође било, у ретроспективи, и због тога што су знали да су слаби.

Маркс је аргументовао да ће се револуција десити у напредним индустријским земљама, попут Немачке. Уместо тога, дошла је на место које је нарушило његову теорију и тамо где је изградња комунизма била немогућа. Он је стигао на пространо европско тло, а не на европска полуострва. Дошао је у слабе , затворене земље са ужасним транспортним системом и раштрканом популацијом, а не на полуострва са одличним транспортом и концентрисаном популацијом. То значи да их је њихово поверење у Немачку и источну Европу оставило са регионом који је сада делио руско сиромаштво и који је морао бити окупиран и брањен. Америчко решење је било једноставно - чекати. Заиста није било другог решења пошто је инвазија матичне земље уништила Наполеона и Хитлера. Геополитика је наметнула стратегију чекања која је важила за обе стране, а Совјети су имали мање времена него Американци и њихови савезници.

И тако се зид срушио. Најфантастичнији снови просветитељства су се срушили. Млади марксисти Берлина, збуњени историјом која се није уклапала у њихове контрадикторне снове, су добили послове у Сименсу, Банци Немачке или у Бриселу. Американци су прокламовали победу која је донекле разумна уколико је стратегија нечињења дозвољена правилима геополитике. Империја се распала на мале делове који не могу бити спојени, упркос лидеру који воли да за себе мисли да је Стаљин, али у стварности је боље обучени Брежњев.

Најважнија ствар која се десила тог дана и која не сме бити заборављена јесте да је Немачка поново била уједињена. Од 1871. па надаље уједињена Немачка је представљала проблем за Европу. Она је сувише продуктивна да би се с њом такмичило и сувише несигурна да би се с њом живело. То није ствар идеологије: то је ствар географије и културе. Млади мушкарци и жене који су били на зиду сада емпатично подржавају тврдичлук у Европи не прихватајући одговорност за неодговорност остатка Европе, а и због чега би?

Пад Берлинског зида пре 25 година послужио је као преломна тачка у историји када се окончала идеологија и завршила империја. Она није завршила историју, већ је пре обновила загонетку која узнемирава Европу од 1871. Шта је следеће што ће Немачка учинити и шта ће спољашњи свет учинити са Немачком ? Ово некада благо узнемиравајуће питање постало је умерено узнемиравајуће. У Европи историја понекада приреди забаву, а онда унесе непријатно изненађење. Но, Европа је увек представљала изненађење, или у најмању руку претендује да то буде.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер