петак, 28. април 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Поглед на Русију изнутра - Најопаснији је рањени медвед
Савремени свет

Поглед на Русију изнутра - Најопаснији је рањени медвед

PDF Штампа Ел. пошта
Џорџ Фридман   
субота, 27. децембар 2014.

(Стратфор, 16. 12. 2014)

Прошле недеље допутовао сам у Москву у 16:30, 8. децембра. Постаје мрачно у Москви у то време, а Сунце не свиће до 10 сати пре подне у ово доба године, тзв. црни дани насупрот белим ноћима. За свакога ко је научио да живи близу Екватора ово је узнемирујуће. То је први знак да сте не само у страној земљи, на шта сам ја навикао, већ и у страном окружењу. Ипак, док се возимо ка центру Москве, преко сат времена, саобраћај и радови на путу јесу нешто уобичајено. Москва има три аеродрома, а ми смо дошли са најудаљенијег од центра, Домодедово, који је главни међународни аеродром. У Москви је присутна бесконачна рестаурација и док зауставља саобраћај, указује на то да се просперитет наставља, барем у престоници.

Наш домаћин нас је сачекао и брзо смо отишли на посао причајући о догађајима током дана. Он је провео велики део времена у САД и нијансе америчког начина живота су му биле далеко више познате него мени руске. У том погледу он је био савршен домаћин, преводећи ми његову земљу увек са присуством руског патриоте што је он сигурно био. Разговарали смо док смо се возили по Москви, успевши да допремо дубоко у тему.

За њега и из конверзације са руским експертима о већини регија света, студентима Института за међународне односе и са групом оних које сам сматрао обичним грађанима (не са запосленима од стране владиних агенција које су укључене у управљање руским међународним и економским пословима), стекао сам утисак о руским бригама. Бриге су оне које сте могли да очекујете. Значај и редослед тих брига нису онакви какве сте могли да очекујете.

Руска економска очекивања

Мислио сам да ће углавном економски проблеми Русије бити људима на памети. Слабљење рубље, пад цена нафте, општа стагнација у економији и ефекат санкција Запада све то Западу изгледа да руши руску економију. Ипак, нисам водио разговоре о томе. Пад рубље је утицао на путовања у иностранство, али народ је тек недавно почео да осећа прави утицај ових фактора, нарочито кроз инфлацију.

Али постоји један други разлог за релативни мир у вези са финансијском ситуацијом, и он долази не само од владиних званичника већ такође и од приватних лица и он се мора озбиљно размотрити. Руси су нагласили да су економске невоље норма за Русију, а да је просперитет изузетак. Увек је присутно очекивање да ће се просперитет завршити и да ће се нормалне забране руског сиромаштва вратити.

Руси су страшно патили под Борисом Јељцином током 90-их, али такође и под претходним владама које се протежу све до цара. Упркос овоме, неколицина је нагласила да су добили ратове у којима је требало да победе и да су успели да живе животе вредне живљења. Златно доба оличено у претходних 10 година ближило се крају. То је било за очекивати и кроз то треба проћи с тешкоћама и с муком. Владини званичници мисле да је то упозорење, а ја не мислим да је то блеф. Главна тема у разговору била је у вези са санкцијама, а намера је била да оне неће присилити Русију да промени политику према Украјини.

Руска снага је у томе да они могу издржати патње које би сломиле друге нације. Такође је стављено до знања да они имају тенденцију да подрже владу без обзира на компетенцију када се Русија осећа угрожено. Стога Руси кажу да нико не треба да очекује да ће санкције, без обзира на то колико су оштре, довести до капитулације Москве. Уместо тога, Руси ће одговорити сопственим санкцијама које нису специфичне, али ја сматрам да ће оне значити одузимање имовине западних компанија у Русији и смањити пољопривредни увоз из Европе. Није било говора о престанку снабдевања природним гасом европских потрошача.    

Уколико је ово тако, онда Американци и Европљани заваравају сами себе у вези са ефектомсанкција. Уопштено ја имам мало поверења у ефекат санкција. Након што је то речено Руси су ми пружили другачију призму кроз коју ћу гледати.  Санкције рефлектују европски и амерички праг толеранције на бол. Оне су дизајниране да узрокују штету коју Запад не би поднео. Када се примене на друге, ефекти могу варирати.

Мој осећај је да су Руси били озбиљни. То објашњава зашто појачане санкције плус смањене цене нафте, економско превирање и остало једноставно нису довели до ерозије поверења које би се очекивало. Поуздани анкетни бројеви показују да је председник Владимир Путин још увек енормно популаран. Да ли ће он остати популаран док се пад наставља и да ли је елита која је финансијски оштећена једнако популарна, јесте друго питање. Али за мене најважнија лекција коју сам могао научити у Русији –„могао“ је оперативни појам - јесте да Руси не одговарају на економски притисак као западњаци и да се идеја која је постала славна у председничкој кампањи и која је претворена у слоган „то је економија, будало“, не може на исти начин применити у Русији. 

Украјинско питање

Много је теже у вези са Украјином. Постоји слагање да су догађаји у Украјини назадни за Русију и да је администрација Обаме организовала оно што Русија сматра за пропаганду у покушају да се Русија покаже као агресор. Два суштинска питања се постављају. Прво је да је Крим историјски био део Русије и да је њим већ доминирала руска војска под споразумом. Није било инвазије већ једноставно прихватања реалности. Као друго постоји ужарено инсистирање да је источна Украјина насељена Русима и да као у другим земљама тим Русима се мора дати висок степен аутономије. Један научник указао је на канадски модел и Квебек да би показао да Запад нормално нема проблема са регионалном аутономијом за етнички другачије регионе, али је шокиран тиме што Руси можда желе да примене форму регионализма, која је уобичајена на Западу.

Случај Косова је екстремно важан Русима из два разлога: зато што они осећају да су њихове жеље одбачене тамо и зато што представља преседан. Годинама након пада српске владе која је претила Албанцима на Косову Запад је одобрио независност Косова. Русија је аргументовала да су границе поново исцртане иако није постојала опасност по егзистенцију Косова. Русија није желела да се то догоди, али Запад је то учинио јер је могао. Из руске тачке гледишта пошто је поново исцртао мапе Србије Запад нема права да се буни због исцртавања мапе Украјине.

Покушаћу да не улазим у то ко је у праву, а ко не, не зато што не верујем да постоји разлика већ зато што се историја ретко пише по моралним принципима. Разумео сам руско гледиште да је Украјина неопходан стратегијски штит и идеју да би се без ње суочили са значајном претњом, уколико не сада онда једнога дана. Они истичу примере Наполеона и Хитлера као непријатеља који су побеђени захваљујући великој дубини територије.

Ја ћу покушати да осликам америчку стратешку перспективу. САД су прошли век утрошиле на јединствени циљ: избегавање појаве било ког јединственог хегемона који би могао да експлоатише западноевропску технологију и капитал и руске изворе и људску снагу. Сједињене Државе су интервенисале у Првом светском рату 1917. да би блокирале немачку хегемонију, и опет у Другом светском рату. У хладном рату циљ је био спречити руску хегемонију. Политика САД је била конзистентна читав век.

САД су биле спремне да буду опрезне на уздизање хегемона. У овом случају страх од опорављене Русије заостао је од хладног рата, али није безразложан. Као што ми је наглашено, економска слабост ретко када значи војну слабост или политичко нејединство. Ја се слажем са њима и истичем да управо због овога САД имају легитиман страх од Русије у Украјини. Уколико Русија успе да поново успостави своју моћ у Украјини, шта ће бити следеће? Русија поседује војну и политичку моћ коју може да наметне Европи. Стога није ирационално за САД и макар за неке европске земље да желе да успоставе своју моћ у Украјини.

Када сам поставио овај аргумент вишем званичнику из руског министарства иностраних послова, он је у основи рекао да нема идеју шта ја то покушавам да кажем. Док ја сматрам да он у потпуности разуме геополитичке императиве који воде Русију у Украјини, за њега императиви који читав век воде САД су превише велики да би се применили на украјинско питање. Није у питању то да он види само његову страну проблема, већ да је за Русију Украјина садашње питање и слика коју ја осликавам о америчкој стратегији толико апстрактна да се чини како није повезана са актуелном стварношћу. Постоји аутоматски амерички одговор на оно што види као руску агресивност. Међутим, Руси се осећају да су далеко од тога да су у офанзиви већ да се бране. За званичнике амерички страхови од руске хегемоније јесу једноставно предалеки да би се о њима размишљало. 

На другим окупљањима са старијим званичницима Института за међународне односе покушао сам другачији приступ покушавајући да објасним да су Руси понизили председника САД Барака Обаму у Сирији. Обама није желео да нападне када је отровни гас коришћен у Сирији зато што је то било тешко извести с војне стране и због тога ако он свргне сиријског председника Башара ел Асада оставиће сунитске џихадисте да управљају земљом. САД и Русија су имале идентичне интересе, ја сам нагласио и руски покушај да се председник осрамоти тако што ће се чинити да га је Путин приморао да одступи. Искрено, мислио сам да је моје геополитичко објашњење било много кохерентније него овај аргумент, али сам покушао. Дискусија се водила током ручка, али моје време је протекло у објашњавању и у расправљању, а не у јелу. Открио сам да могу да одбраним сопствену геополитику, али да су они овладали комплексном Обамином администрацијом на начине на које ја никада нећу. 

Будућност за Русију и Запад

Важније питање је шта ће бити следеће? Очигледно питање је да ли ће украјинска криза да се прошири на Балтик, Молдавију и Кавказ. Поставио сам ово питање званичнику Министарства иностраних послова. Он је био саосећајан, неколико пута наглашавајући да се криза неће проширити. Прихватио сам да то има значење да неће бити немира Руса на Балтику, да неће бити немира у Молдавији и да неће бити војних операција на Кавказу. Мислим да је био искрен. Руси су развучени. Они морају да се носе са Украјином и морају да се ухвате укоштац са постојећим санкцијама без обзира на то што могу да преброде економске проблеме. Запад има ресурсе да се носи са вишеструким кризама. Русија мора да ограничи ову кризу у Украјини.   

Руси ће се задовољити одређеним степеном аутономије унутар делова источне Украјине. Али колику аутономију, то не знам. Њима је потребан значајан гест тако би заштитили своје интересе и афирмисали њихов значај. Њихова поента да регионална аутономија постоји у многим земљама је убедљива. Али историја се своди на моћ и Запад користи своју моћ да тешко притисне Русију. Али очигледно ништа није опасније него ранити медведа. Убити га је боље, али показало се да није лако убити Русију.

Вратио сам се са два осећаја. Један је да је Путин сигурнији него што сам мислио. У схеми ствари то не значи много. Председници дођу и прођу. Али то је подсетник да ствари које би срушиле западне лидере не морају ни да дотакну руског лидера. Друго, Руси не планирају кампању агресије. Овде сам много забринутији, не зато што хоће да изврше инвазију на некога већ због тога што често нације нису свесне тога шта ће се догодити и оне могу реаговати на начине који би их изненадили. То је најопаснија ствар у вези са овом ситуацијом. То није оно што је намеравано, што се чини суштински бенигним. Оно што је опасно јесте неочекивана акција како других, тако и Русије.

У исто време моја општа анализа остаје нетакнута. Шта год Русија може да учини другде, Украјина је од фундаменталне стратешке важности за Русију. Чак и уколико исток поприми степен аутономије, Русија ће остати дубоко забринута због односа остатка Украјине са Западом. Ма колико ово било тешко западњацима да поимају, руска историја јесте прича о штитовима. Државе штитници су спасле Русију од западних освајача. Русија жели поредак у коме би Украјина остала макар неутрална.

За САД свака растућа моћ у Евроазији окида аутоматски одговор који је рођен у једном веку историје. За Русе је тешко да схвате зашто је готово пола века хладног рата оставило САД хиперосетљивим за могући повратак Русије. Сједињене Државе су провеле прошли век блокирајући уједињење Европе под једном непријатељском силом. Шта Русија намерава, а чега се Америка плаши су веома различите ствари.

Сједињене Државе и Европа су имале тешкоћа да разумеју руске страхове. Русија има тешкоћа да схвати нарочито америчке страхове. Страхови обе стране су стварни и легитимни. То није ствар неразумевања између држава већ су у питању инкомпатибилни императиви. Сва добра воља у свету, а постоји драгоцено мало тога, не може да реши проблем две велике земље које се такмиче да заштите своје интересе и чинећи то морају да учине да се друга страна осећа угрожено. Много сам научио из моје посете. Нисам научио како да решим овај проблем, али у најмању руку свака сила мора разумети страхове других, чак и уколико не може да их смири.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер