среда, 24. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Може ли Путин да опстане?
Савремени свет

Може ли Путин да опстане?

PDF Штампа Ел. пошта
Џорџ Фридман   
четвртак, 31. јул 2014.

(Стратфор, 21. 7. 2014)

Постоји општи став да Владимир Путин влада Руском Федерацијом као диктатор, да је поразио и застрашио своје противнике и да се устоличио као моћна претња оближњим земљама. Ово је разложан став, али можда треба да се преиспита у контексту недавних догађаја.

Покушај да се преокрене опадање Русије и Украјина као преломна тачка

Украјина је, наравно, место од кога ћемо почети. Земља је витална за Русију као штит од Запада и као правац за испоручивање енергије Европи, што је темељ руске економије. Првог јануара украјински председник је био Виктор Јанукович, углавном сматран као неко ко је наклоњен Русији. Услед сложености украјинског друштва и политике, било би неразумно рећи да је Украјина под њим била пука марионета Русије. Али фер је рећи да су под Јануковичем и његовим симпатизерима фундаментални руски интереси у Украјини били безбедни.

Ово је било нарочито важно за Путина. Један од разлога зашто је Путин 2000. заменио Бориса Јељцина јесте Јељциново понашање током косовског рата. Русија је била савезник Србима и није желела да НАТО започне рат против Србије. Руске жеље су биле занемарене. Руска становишта једноставно нису значила Западу. Ипак, када рат из ваздуха није успео да присили Београд на капитулацију, Руси су преговорима створили оквир који је дозволио трупама Сједињених Држава и других НАТО земаља да уђу и да буду администратори Косова. Као део тог оквира руским трупама је обећана значајна улога у очувању мира на Косову. Али Русима никада није било дозвољено да преузму ту улогу, и Јељцин се показао неспособним да одговори на увреду.

Путин је такође заменио Јељцина због катастрофалног стања руске економије. Иако је Русија одувек била сиромашна, постојао је прожимајући смисао у коме је она представљала силу на коју треба рачунати у међународним односима. Под Јељцином, међутим, Русија је постала још сиромашнија и у међународним односима била је потцењивана. Путин је морао да се носи са оба проблема. Он је дао себи доста времена пре него што је кренуо да поново ствара руску моћ, иако је рекао раније да је пад Совјетског Савеза био највећа геополитичка катастрофа 20. века. Ово није значило да је он хтео да васкрсне Совјетски Савез у својој неуспелој форми, већ је желео да се руска моћ поново узме за озбиљно и да заштити и да ојача руске националне интересе.

Преломни тренутак наступио је у Украјини током Наранџасте револуције 2004. Јанукович је био изабрани председник те године под сумњивим околностима, али демонстранти су га присилили да распише још једне изборе. Он је изгубио и прозападна влада је преузела канцеларију. У то време Путин је оптужио ЦИА и остале западне обавештајне агенције да су организовали демонстрације. Прилично јавно, то је био тренутак када је Путин постао убеђен да Запад намерава да уништи Руску Федерацију чинећи од ње Совјетски Савез. За њега значај Украјине за Русију је био самоочигледан. Он је стога веровао да је ЦИА организовала демонстрације како би ставила Русију у опасну позицију, и да је једини разлог за ово свеобухватна жеља да се обогаљи или уништи Русија. Следећи односе око Косова, Путин је јавно извршио прелаз од сумње до непријатељства према Западу.

Руси су од 2004. до 2010. радили на томе да рашчине Наранџасту револуцију. Радили су на томе да обнове руску војску, фокусирали су своју обавештајну апаратуру и користили су било какав економски утицај који им је био на располагању да преобликују свој однос са Украјином. Уколико они не могу да контролишу Украјину онда нису желели да њом управљају Сједињене Државе и Европа. Ово није био њихов једини међународни интерес, али је био примарни.

Руска инвазија Грузије је имала више веза са Украјином него са Кавказом. У то време Сједињене Државе су биле још увек заглибљене у Ираку и Авганистану. Док Вашингтон није имао формалну обавезу према Грузији, постојале су блиске везе и имплицитне гаранције. Инвазија Грузије је имала два циља. Први је да се региону покаже да је руска војска, која је била у кланици 2000, способна да делује одлучно 2008. Други циљ је био да се демонстрира региону, а нарочито Кијеву, да америчке гаранције имплицитне или експлицитне немају вредности. Јанукович је 2010. изабран за председника Украјине, преокренувши Наранџасту револуцију и ограничивши утицај запада у земљи.

Препознавши јаз који се развија са Русијом и општи тренд против Сједињених Држава у региону, Обамина администрација покушала је да поново креира старије моделе односа када је Хилари Клинтон понудила Путину „дугме за рестарт“ 2009. Али Вашингтон је желео да обнови односе који су владали током, како је Путин сматрао, „лоших старих дана“. Онније имао интереса у таквом рестарту. Уместо тога он је видео да су Сједињене Државе заузеле дефанзивни став, и намеравао је да експлоатише своју предност.

Једно место на коме је то учинио било је у Европи. Користећи зависност Европске уније од руске енергије, он се приближио нарочито Немачкој. Али његов зенит је наступио током сиријског рата, када је Обамина администрација претила ваздушним ударима након што је Дамаск користио хемијско оружје [1]. Руси су се агресивно успротивили Обамином потезу, предлажући уместо ваздушних удара процес преговора. Руси су изашли из кризе одлучни и способни, Сједињене Државе неодлучне и слабе. Руска моћ је била у успону и упркос економији која слаби, ово је ојачало Путинову позицију.

Плима се окреће против Путина

Догађаји у Украјини из ове године насупрот томе показали су се поражавајућим по Путина. У јануару Русија је доминирала Украјином. У фебруару Јанукович је побегао из земље и прозападна влада је преузела моћ. Општа побуна против Кијева коју је Путин очекивао у источној Украјини након Јануковичевог бега се није догодила. У међувремену влада у Кијеву са западним саветницима се устоличила далеко лакше. У јулу Руси контролишу једино мале делове Украјине. Ово укључује Крим, где су Руси одувек држали преовлађујућу војну силу захваљујући споразуму и троугао територији од Доњецка до Лугањска и Северодоњецка, где мали број побуњеника, очигледно подржаваних од стране руских специјалних снага, контролише око десетак градова.

Уколико се у Украјини не догоди побуна, Путинова стратегија је да се дозволи да влада у Кијеву открије сопствену политику и да раздвоји Сједињене Државе и Европу експлоатацијом руских снажних трговачких и енергетских веза са континентом. И овде је пад малезијског путничког авиона круцијалан. Уколико се испостави, као што изгледа да је случај[2], да је Русија испоручила ПВО системе сепаратистима и послала посаде да њима управљају (пошто управљање тим системима захтева интензивну обуку), Русија може бити сматрана одговорном за обарање авиона, а то значи да ће способност Москве да подели Европљане од Американаца нестати. Путин онда уместо одлучног софистицираног државника, који немилосрдно користи силу, постаје опасни некомпетентни државник који подржава безнадежну побуну са потпуно неодговарајућим наоружањем. Запад онда, без обзира на то колико се неке земље противиле разлазу са Путином, мора да се запита колико је он заиста одлучан и рационалан.

У међувремену, Путин мора да размотри судбину својих претходника. Никита Хрушчов, који се враћао са одмора у октобру 1964, схватио је да је замењен претедентом Леонидом Брежњевим и био је суочен са оптужбама да је, између осталих ствари, „ћакнут“. Хрушчов је тада био понижен у кубанској кризи с пројектилима. Овоме треба додати и његов неуспех да ојача економију након отприлике деценије на власти. Видео је да су његове најближе колеге спремне да га „пензионишу“. Огромни застој у међународним односима и економски неуспеси су довели до тога да очигледно нерањива фигура буде одбачена.

Руска економска ситуација данас није ни приближно катастрофална као под Хрушчовом или Јељцином, али је недавно суштински опала и, што је можда још значајније, није успела да испуни очекивања. Након што се опоравила од кризе 2008, Русија је претрпела неколико година опадања стопе раста бруто домаћег производа. Русија и њена централна банка предвиђају нулту стопу за ову годину. Услед тренутних притисака, можемо прогнозирати да ће руска економија склизнути у рецесију током 2014. Ниво задуживања регионалних влада се удвостручио током протекле четири године и неколико региона је близу банкрота. Осим тога, неке металуршке и рудне компаније се суочавају са банкротом. Украјинска криза је само погоршала ствари. Директне стране инвестиције су опале за 50% у првој половини 2014. у поређењу са истим периодом у 2013. И све се ово догодило упркос томе што су цене нафте остале више од 100 долара по барелу.

Путинова популарност код куће је порасла након Зимских олимпијских игара у Сочију и након што су га западни медији представили као агресора на Крим. Он је, уосталом, изградио своју репутацију на томе да је чврст и агресиван. Али док реалност ситуације у Украјини постаје све очигледнија, велика победа биће виђена као прикривање повлачења које долази у време озбиљних економских проблема. За многе државнике, догађаји у Украјини не би представљали такав огроман изазов. Али Путин је изградио свој имиџ на тешкој међународној политици, а економија показује да његов рејтинг није био нарочито висок пре Украјине.

Замислимо Русију након Путина

Узимајући у обзир врсту режима који је Путин помогао да се створи, демократски процес можда неће бити кључ за разумевање онога што ће се десити после. Путин је сачувао совјетске елементе у структури владе, користећи чак термин “политбиро“ за њему блиске кабинете. То су све људи које је он изабрао, наравно, тако да можемо да претпоставимо да су му лојални. Али у политбироу совјетског стила блиске колеге су често они којих се лидер највише плашио.

Модел политбироа је дизајниран тако да би лидер могао да направи коалицију међу фракцијама. Путин је био веома успешан у свим стварима које је радио до сада. Његова способност да држи ствари под контролом опада како се смањује поверење у његове способности и због разних фракција које, забринуте због последица остајања у блиској вези са лидером који пропада, почињу да маневришу. Попут Хрушчова, који је заказао у спољној политици и економији, Путина би његове колеге могле да уклоне.

Тешко је замислити како ће се криза сукцесије одвијати пошто уставни процеси сукцесије постоје заједно са неформалном владом коју је Путин створио. Из демократске тачке гледишта министар одбране Сергеј Шојгу и градоначелник Москве Сергеј Собјанин су популарни колико и Путин и ја сматрам да ће постати све популарнији временом. У борби совјетског стила шеф кабинета Сергеј Иванов и шеф безбедносног савета Николај Петрјушев били би могући кандидати. Али где су остали, који после свега очекују појављивање Михаила Горбачова?

Политичари који се прерачунају и лоше управљају не опстају. Путин се прерачунао у Украјини, не успевши да антиципира пад савезника, неуспевши ефективно да реагује, а затим не успевши да учини државни удар. Његово управљање економијом, у најмању руку, у последње време такође није било узорно. Он има колеге који верују да могу боље, а и много је важних људи у Европи којима би било драго да он оде. Путин мора да преокрене ситуацију веома брзо или ће бити замењен.

Путин још није готов. Али он је владао 14 година, рачунајући и време за које је Дмитри Медведев био званично шеф државе. Он може да поврати свој ослонац. Међутим, како ствари стоје, ја очекујем свакакве идеје које се рађају у умовима његових колега. Сам Путин мора да преиспитује своје опције сваког дана. Повлачење пред лицем Запада и прихватање статуса кво у Украјини ће бити тешко, пошто му је проблем Косова помогао да дође до власти и пошто узмемо у обзир шта је све он рекао о Украјини током свих ових година. Тренутна ситуација не може да се одржи. Кец из рукава јесте да Путин, ако се Путин нађе у озбиљној политичкој невољи, може постати пре више него мање агресиван. Да ли је Путин у невољи, то није нешто у шта бих могао бити сигуран, али превише је ствари пошло нагоре у последње време, па је тешко не разматрати ту могућност. И као у свакој политичкој кризи, можемо да замислимо све екстремније опције како се ситуација буде погоршавала.

Они који сматрају да је Путин најрепресивнији и најагресивнији руски лидер кога можемо замислити треба да имају на уму да је ово далеко од истине. Лењин је, на пример, био застрашујућ. Али Стаљин је био много гори. Можда ће такође наступити време у коме ће се на Путинову еру гледати као на либерално време. Уколико се Путин буде грчевито борио да опстане, а његови изазивачи не буду одступали, брутални поступци се могу појачати код свих.

Превео са енглеског: Владимир Јевтић


[1] Никада није доказано да је Дамаск користио хемијско оружје. Прим. Прев.

[2] Далеко од тога да изгледа да је то случај јер Русија нема никаквог мотива за обарање авиона. Прим. Прев. 

 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер