субота, 18. новембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Авганистан и дуготрајни рат
Савремени свет

Авганистан и дуготрајни рат

PDF Штампа Ел. пошта
Џорџ Фридман   
субота, 24. март 2012.

(Стратфор, 19.03.2012.)

Рат у Авганистану се води већ више од десет година, али то није био једини рат који се водио током тог времена. Од поменутих десет, седам година водио се још већи рат у Ираку, али су такође вођени и мањи ратови у бројним другим земљама. Међутим, рат у Авганистану представља још увек најдужи, највећи, интервидовски рат који се водио у америчкој историји. Убиство 16 авганистанских цивила, укључујући и деветоро деце, од америчког војника 11. марта представља само један аспект у овом дугом рату, али тај аспект је веома важан.

У погледу ирачког и авганистанског рата, војни стратези у Сједињеним Државама развили су концепт дуготрајног рата. Теорија је представљена на много начина, али њен кључни аргумент је следећи: пораз талибанских снага и сламање ирачког отпора ће захтевати пуно времена, али успех неће окончати рат зато што ће исламски тероризам и они који га подржавају представљати константну претњу која ће представљати опасност како на ратиштима, тако и у погледу начина на који ће оперисати. Стога, пошто је кључно победити тероризам, Сједињене Државе су се сада упустиле у дуготрајни рат коме се не види крај и чији је начин одвијања непознат.

Понекада експлицитно, али обично имплицитно у овом аргументу стоји да преостала стратешка питања са којима се суочавају САД треба да буду остављена по страни и дуготрајни рат мора да буде средишња тачка америчке стратешке политике све док не нестане претња од исламског тероризма или макар се та претња потпуно не умањи. Као резултат, по овој теорији која у великој мери утиче на америчку стратегију, чак и уколико се рат у Авганистану оконча, рат против исламског света ће трајати вечно. Неопходно је да размотримо последице овакве стратегије.      

Штабни наредник Роберт Бејлс, који је наводно починио језиви покољ у Авганистану, био је на својој четвртој борбеној дужности. Он је служио три дужности у Ираку у трајању од девет, 15 и 12 месеци, он је био у рату већ три године. Његова служба у Авганистану је требало да буде четврта година. Ратови у којима је учествовао разликују се од претходних. Фалуџа и Тора Бора нису били Стаљинград. Ипак, терет, страх и претња од погибије су увек присутни. Могућност губљења живота је можда мања, али она је ту, она је стварна и ту су пали саборци чијој си смрти присуствовао и чија имена знаш.   

У Вијетнаму, једино су добровољци служили дуже од годину дана. За Американце у Другом светском рату, борбе су трајале мало дуже од три године и веома је мали број припадника америчких трупа био у рату толико дуго. Америчко ангажовање у Првом светском рату трајало је мање од две године док је већина војника Сједињених Држава била ангажована годину дана или краће. У америчкој историји једино су грађански рат и рат за независност трајали онолико колико је Бејлс био ангажован.

Зверства се догађају у свим ратовима. То је чињеница, не оправдање и постаје вероватније да ће се она догодити што је војник дуже у борби. Рат је бруталан и он чини да умови бораца постану окрутни. Неки се одупиру наведеној окрутности боље од других, али нико не може да буде сведок смрти толико често и да остане непромењен. Једнако је важно да је непријатељ дехуманизован. Ви не можете да се борите против њега и да од њега страхујете годинама а да га не видите као неког ко је потпуно стран вама. Што је још горе, у случајевима када је тешко разликовати непријатеља од становништва, као што је случај у гушењима побуна, страх и бес се шире на све присутне. У Бејловом случају они су се проширили чак и на децу.  

За талибане две ствари су једнаке. Као прво, они се боре за своју домовину и то у својој домовини. Американци се боре за своју домовину у смислу да се боре против тероризма, али та борба након одређеног времена постаје апстракција. За талибане она представља реалност. Американци могу отићи кући и постати огорчени на оне који нису поднели терет рата. Талибани су код куће и њихова огорченост на оне који нису поднели бреме превазилази огорченост Американаца. Као друго, чињеница овог рата је да су зверства талибана обично скривена од западних медија, али она су присутна иако репортери нису. Може се рећи да су талибани постали окрутни током година ратовања пре него што су Американци дошли, али на крају, чин брутализације је важнији него његов настанак.   

Важно је да се присетимо да је за Сједињене Државе рат у Авганистану први велики рат од грађанског рата који не укључује регрутацију. Противљење регрутацији током вијетнамског рата довело је до појаве професионализације армије. Једна ствар коју нико није очекивао након Вијетнама јесте да ће Сједињене Државе покушати да се боре против непријатеља поново на тлу Азије и стога услови за поновним успостављањем регрутације никада нису били разматрани.

Када је рат у Авганистану почео, није постојала теорија о дуготрајном рату. Претпостављало се да је циљ дислокација и уништење Ал-Каиде и грандиозна идеја о демократизацији Авганистана још није била део стратегије. У Ираку претпоставка је била да пораз конвенционалних снага Садама Хусеина неће захтевати значајну цену као ни време и да неће бити отпора успостављању про-америчке демократије. Било је потребно одређено време да мисија у Авганистану успостави демократију као и време да се схвати да неће сви Ирачани поздравити америчку окупацију. 

Али чак и док је постало очигледно да су се САД увукле у дуготрајни рат, ни Бушова као ни Обамина администрација нису се ухватиле у коштац са последицама чињенице да појединци могу бити у борби четири године или дуже. Овде такође можемо да укључимо опасности за трупе које не учествују у борби као и штабно особље које се суочава са ватром из минобацача и ракетних лансера за својим радним столовима. Нико не може да избегне терету рата.  

Резултат је рат који се у домовини није видео тако да захтева велика улагања већ тако да ће захтевати професионалце који ће остати у борби дуже од многих који су учествовали у Другом светском рату. И с обзиром на то да је истина да су сви војници професионалци односно “добровољци”[1], они нису били ништа спремнији од владе за темпо операција са којима ће се суочити. Осим тога, њима није увек допуштено да оду. Током интензивних борбених активности, појединци који су пожелели да напусте службу када је њен рок истекао били су “стопирани”. За њих армија је постала заробљеништво уместо професионалне службе.   

Доктрина дуготрајног рата која се води постојећим снагама не успева да узме у обзир питање да ли је армија способна да издржи такав рат. Бивши министар одбране Доналд Рамсфелд тврдио је да се борите са оном армијом са којом располажете. Оно што он није поменуо јесте да када започнете борбу са расположивим снагама, као што су Сједињене Државе учиниле у другом светском рату, ви не настављате борбу са истим снагама већ започињете мобилизацију земље. Али Рамсфелд није увидео колико дуго ће сукоб у Авганистану трајати, и посебно, није предвидео цену коју ће имати два интер-видовска рата. Потребно је поменути да је Бејлс започео са три рока у Ираку која је имао за собом. Рат у Ираку је можда завршен, али његове последице по јединице преостају.[2]

Оно што је Бејлс наводно починио је неопростиво. Почињена су многа зверства од којих су нека забележена а нека не, али отворено или двосмислено она су почињена и од стране НАТО пакта као и талибана. Није реално замислити рат који би оволико дуго трајао и који би био лишен злочин, али у акцијама сузбијања побуна у којима циљ није само победа над непријатељским снагама већ и убеђивање становништва да је окретање против тих снага најсигурнији курс, масакр попут овога може имати стратешке последице. Талибанске психолошке ратне операције ће се фокусирати на убиства као што је био случај са паљењем курана у америчкој бази. У међувремену, америчке психолошке ратне операције ће се фокусирати на трупе Сједињених Држава тако да оне буду уздржане и да се, након што је 25. фебруара авганистански колега убио два америчка официра у области Кабула, убеде да се не плаше Авганистанаца јер је обука Авганистанаца управо њихова мисија.   

Дуготрајни рат без великог прилагођавања америчке војне структуре доводи до ненамерних стратешких последица. Једна од последица јесте да се трупе састоје од великог броја војника који су достигли границу своје издржљивости. Њихови потенцијални поступци могу угрозити стратешку сврху гушења побуне: задобијање подршке становништва. То отвара врата повећаном утицају талибана и смањује могућност да талибани преговарају док се позиција САД погоршава. Другим речима, трупе не представљају бројеве на табли. Оне се троше. 

Имамо четири стратешке претпоставке које одликују дуготрајни рат и које су у основи овога. Прва је да се рат против исламског тероризма може добити и да на крају није само претња та која се мора прихватити. Друга је да велике операције, попут оних у Ираку или Авганистану, могу помоћи да се тај циљ и оствари. Трећа гласи да Сједињене Државе могу водити дуготрајни рат попут овог без озбиљног прилагођавања начина живота њених грађана. Четврто, да ово треба да настави да буде централни аспект америчке стратегије бесконачно дуго, без обзира на друга дешавања у свету. Другим речима, ово је најважнији појединачни изазов са којим се суочавају Сједињене Државе.  

Инвазија Авганистана је стратешки била оправдана као начин да се угрози Ал-Каида и да се спрече наредни напади на САД. Инвазија Ирака је била базирана на погрешним проценама да се Ирачани неће одупрети окупацији. Како је рат текао даље, војна ситуација је постала све тежа док су се циљеви проширили. Потпуна експанзија јесте идеја да су САД посвећене бесконачно дуготрајном рату са расположивим снагама и да ће то подразумевати окупацију великих и непријатељских земаља.

У мојој последњој књизи Следећа декада ја сам тврдио да је опасност од царства та која прети републици. Након рушења Совјетског Савеза, САД су постале једина светска суперсила, комбинујући војну, економску и политичку моћ на глобалним основама. Без обзира на то да ли су желеле ову моћ, оне су је добиле. Током деценије колапса Совјетског Савеза догодио се 9. 11. Без обзира на то које су биле почетне намере, САД су се нашле у рату који траје више од 10 година. Тај рат је умањио америчке ресурсе, али је такође и угрозио структуру америчког начина живота.

Претња по републику долази из неколико праваца, од стварања система националне одбране која подрива републиканске принципе до прецењивања војних способности које присиљавају републику на рат чији је завршни стадијум нејасан и у коме су средства недовољна. Рат трансформише државе, а дуготрајни рат мења начин живота и доводи до неизбалансиране спољне политике. Више од свега, он ствара професионалну класу која води ратове који се сматрају ограниченим док  остатак друштва, иако плаћа трошкове, рат не сматра делом свакодневног живота. Отуђење између грађана и војника у нацији која се бори да помири глобалну премоћ са републиканским институцијама историјски се показала као веома опасна.  

Ово је постало све опасније услед тога што снаге долазе до крајњих граница. Пружање отпора тероризму је важно, али је његова елиминација илузија. Наставак дуготрајног рата са расположивим снагама покреће процесе који прете републици без обезбеђења америчких интереса. Уколико оставимо по страни претњу по републику, снаге које су на својим границама издржљивости и које су остављене да воде рат на маргинама националне свести неће бити ефикасне.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић


[1] САД немају добровољце у Авганистану већ само професионалне јединице. Прим.прев.

 

[2] Мисли се на психолошке последице. Прим прев.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер