четвртак, 02. децембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > САД “на правој страни историје” или НАТО опсада Русије
Савремени свет

САД “на правој страни историје” или НАТО опсада Русије

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав М. Станојчић   
петак, 23. мај 2014.

Почетком овог месеца на једној од конференција за штампу посвећених украјинској кризи од Барака Обаме могло се чути и ово: “Снажна осуда која стиже са свих страна света показује у коликој је мери овом приликом Русија на погрешној страни историје”. То су речи председника Сједињених Америчких Држава, који, као и већина Американаца, сматра да се Совјетски Савез – уз можда једини изузетак у Другом светском рату – увек налазио и налази на погрешној страни историје, било да је реч о спољној или унутрашњој политици.

Међутим, анализа спољне политике Стејт департмента од завршетка Другог светског рата до данас показује нешто сасвим различито од Обаминих речи, да се, заправо, његова земља налази на “погрешној страни историје”. Вилијем Блум, амерички новинар, историчар и некадашњи службеник Владе САД у својој књизи “Убијање наде” (“Killing Hope”) подробно разматра политику Беле куће од 1945. до 2014. године. У том раздобљу, војне јединице Сједињених Америчких Држава и ЦИА покушале су (и често у томе и успеле) да збаце преко 50 влада, углавном легално изабраних (најсвежији је пример Украјине, који, свакако није и последњи), бомбардовале цивилно становништво у 30 земаља; организовале убиства политичких вођа, “производиле “ вести, манипулисале синдикалним протестима, онемогућавале и разбијале покрете за друштвене промене које нису одговарале интересима САД. Њихове акције на “правој страни историје” веома добро памте Чиле, Куба, Вијетнам, Конго, Гана, Уругвај, Грчка, Хаити, Боливија, Авганистан, Гватемала, Ирак, Србија. Либија, Египат, Сирија и многе друге, све до данашње Украјине. У тим акцијама Влада САД није се устручавала ни од коришћења хемијског и биолошког оружја, бацања бомби са осиромашеним уранијумом или касетних бомбица (добро познатим цивилном становништву Србије и Црне Горе).

Председник Обама може да мисли како је његова земља на правој страни историје, али је потпуно очигледно да спољна политика коју САД воде широм света веома подсећа на доба када су преци данашњих Американаца десетковали Индијанце и освајали Дивљи запад.

На истом сусрету са новинарима Барак Обама је за нову владу у Кијеву рекао да је легално изабрана, што је далеко од истине. Она је на власт дошла после преврата и крвавих сукоба са људским жртвама и уништавањем јавних добара.

Барак Обама, који је или забораван или му његови сарадници не припремају потребне информације (сетимо се његовог објашњења о албанском референдуму на Косову у организацији Уједињених нација), завршио је конференцију речима: “Ми смо јединствени у придржавању члана 5, који је обавезујући када је реч о безбедности свих наших НАТО савезника”. ( Члан 5 гласи: “Чланице су сагласне да ће се оружани напад на једну или или више њих сматрати као напад на све њих.”)

Тешко је претпоставити да је председника САД баш толико изневерило памћење или да не зна које су државе чланице Северноатлантског савеза (укупно их је 28, као и Европске уније) и да међу њима свакако није Украјина. Бар још није, али је више него јасно да председник САД и други амерички званичници дају себи за право да у спољној политици кажу и учине све што желе, кад то захтевају, као и у Украјини, “животни интереси” њихове земље.

Није тешко уочити где су то они широм света - ако већ не директно угрожени, а оно бар недовољно заштићени. Обично се тако нешто дешава у оним државама у којима се њихове владе дрзну да помисле како је могуће ослободити се безобзирног искоришћавања америчких банака или компанија; уколико то није случај, онда мора да су богате нафтом или се налазе на неком важном војно-стратешком положају , те су згодне за изградњу војних база и постављање ракетних рампи ради напада (они то зову одбраном) на друге земље, у којима су “угрожени животни интереси САД”. Стицајем околности готово се увек покаже да су у тим земљама на веома ниском ступњу и поштовање људских права а и демократије, уопште. И онда је, разуме се, једини начин да се она заштите хитна војна интервенцијна, коју ће, разуме се, организовати и извести НАТО.

С друге стране, подоста је држава где се људска права такође веома слабо поштују и у којима владавина народа није никад ни постојала (нити има наде да ће се то икада догодити), али је очигледно да то САД некако не примећују. Ваљда не стижу од осталих обавеза широм света, те тако и сада у Украјини, коју би НАТО радо видео у свом чланству, јер би се тако завршило опкољавање Русије.

Из недавно објављених мемоара Роберта Гејтса, некадашњег директора ЦИА и министра одбране, може се наслутити да садашњи догађаји у Украјини нису случајност, да нису настали као спонтана побуна људи фанатичних присталица Европске уније, већ имају сасвим друге корене. “Када је 1991. Совјетски Савез био у расулу”, пише Гејтс, “тадашњи министар одбране, Дик Чејни, прижељкивао је потпуни распад не само Совјетског Савеза и саме руске империје, већ и читаве Русије, како више никада не би била у стању да запрети осталом свету...” А , као што видимо, није се завршило на његовом прижељкивању...

Вероватно је то био почетак новог хладног рата. НАТО је опкољавао Русију градећи базе у земљама њених суседа. постављајући у њима ракетне рампе са сасвим одређеним претњама Русији. Истовремено, растао је број његових чланица, при чему се јасно испољавала намера да се међу онима који затварају круг око Русије нађе и Украјина, која би у том обручу играла главну улогу.

Већина Американаца сматра да су то што чине Сједињене Америчке Државе и НАТО опкољавајући Русију безазлени и чисто одбрамбени подухвати, и никако не могу да се начуде Русима што то не могу да схвате.

Да нису били и остали њени лоши ђаци, одговор на то питање лако би нашли у “учитељици живота”. За мање од 25 година, током два светска рата и једне интервенције 1918-20. године, западне силе су три пута напале Русију и проузроковале око 40 милиона жртава. Источна Европа била је за сваку инвазију Запада на Русију – главни друм. Зар је чудно што су Руси по завршетку Другог светског рата решили да га затворе. Да је тако поступила нека друга нација, Американци би то можда схватили као чин самоодбране. Мећутим, за Русе они имају сасвим друга мерила.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер