Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > SAD “na pravoj strani istorije” ili NATO opsada Rusije
Savremeni svet

SAD “na pravoj strani istorije” ili NATO opsada Rusije

PDF Štampa El. pošta
Vojislav M. Stanojčić   
petak, 23. maj 2014.

Početkom ovog meseca na jednoj od konferencija za štampu posvećenih ukrajinskoj krizi od Baraka Obame moglo se čuti i ovo: “Snažna osuda koja stiže sa svih strana sveta pokazuje u kolikoj je meri ovom prilikom Rusija na pogrešnoj strani istorije”. To su reči predsednika Sjedinjenih Američkih Država, koji, kao i većina Amerikanaca, smatra da se Sovjetski Savez – uz možda jedini izuzetak u Drugom svetskom ratu – uvek nalazio i nalazi na pogrešnoj strani istorije, bilo da je reč o spoljnoj ili unutrašnjoj politici.

Međutim, analiza spoljne politike Stejt departmenta od završetka Drugog svetskog rata do danas pokazuje nešto sasvim različito od Obaminih reči, da se, zapravo, njegova zemlja nalazi na “pogrešnoj strani istorije”. Vilijem Blum, američki novinar, istoričar i nekadašnji službenik Vlade SAD u svojoj knjizi “Ubijanje nade” (“Killing Hope”) podrobno razmatra politiku Bele kuće od 1945. do 2014. godine. U tom razdoblju, vojne jedinice Sjedinjenih Američkih Država i CIA pokušale su (i često u tome i uspele) da zbace preko 50 vlada, uglavnom legalno izabranih (najsvežiji je primer Ukrajine, koji, svakako nije i poslednji), bombardovale civilno stanovništvo u 30 zemalja; organizovale ubistva političkih vođa, “proizvodile “ vesti, manipulisale sindikalnim protestima, onemogućavale i razbijale pokrete za društvene promene koje nisu odgovarale interesima SAD. Njihove akcije na “pravoj strani istorije” veoma dobro pamte Čile, Kuba, Vijetnam, Kongo, Gana, Urugvaj, Grčka, Haiti, Bolivija, Avganistan, Gvatemala, Irak, Srbija. Libija, Egipat, Sirija i mnoge druge, sve do današnje Ukrajine. U tim akcijama Vlada SAD nije se ustručavala ni od korišćenja hemijskog i biološkog oružja, bacanja bombi sa osiromašenim uranijumom ili kasetnih bombica (dobro poznatim civilnom stanovništvu Srbije i Crne Gore).

Predsednik Obama može da misli kako je njegova zemlja na pravoj strani istorije, ali je potpuno očigledno da spoljna politika koju SAD vode širom sveta veoma podseća na doba kada su preci današnjih Amerikanaca desetkovali Indijance i osvajali Divlji zapad.

Na istom susretu sa novinarima Barak Obama je za novu vladu u Kijevu rekao da je legalno izabrana, što je daleko od istine. Ona je na vlast došla posle prevrata i krvavih sukoba sa ljudskim žrtvama i uništavanjem javnih dobara.

Barak Obama, koji je ili zaboravan ili mu njegovi saradnici ne pripremaju potrebne informacije (setimo se njegovog objašnjenja o albanskom referendumu na Kosovu u organizaciji Ujedinjenih nacija), završio je konferenciju rečima: “Mi smo jedinstveni u pridržavanju člana 5, koji je obavezujući kada je reč o bezbednosti svih naših NATO saveznika”. ( Član 5 glasi: “Članice su saglasne da će se oružani napad na jednu ili ili više njih smatrati kao napad na sve njih.”)

Teško je pretpostaviti da je predsednika SAD baš toliko izneverilo pamćenje ili da ne zna koje su države članice Severnoatlantskog saveza (ukupno ih je 28, kao i Evropske unije) i da među njima svakako nije Ukrajina. Bar još nije, ali je više nego jasno da predsednik SAD i drugi američki zvaničnici daju sebi za pravo da u spoljnoj politici kažu i učine sve što žele, kad to zahtevaju, kao i u Ukrajini, “životni interesi” njihove zemlje.

Nije teško uočiti gde su to oni širom sveta - ako već ne direktno ugroženi, a ono bar nedovoljno zaštićeni. Obično se tako nešto dešava u onim državama u kojima se njihove vlade drznu da pomisle kako je moguće osloboditi se bezobzirnog iskorišćavanja američkih banaka ili kompanija; ukoliko to nije slučaj, onda mora da su bogate naftom ili se nalaze na nekom važnom vojno-strateškom položaju , te su zgodne za izgradnju vojnih baza i postavljanje raketnih rampi radi napada (oni to zovu odbranom) na druge zemlje, u kojima su “ugroženi životni interesi SAD”. Sticajem okolnosti gotovo se uvek pokaže da su u tim zemljama na veoma niskom stupnju i poštovanje ljudskih prava a i demokratije, uopšte. I onda je, razume se, jedini način da se ona zaštite hitna vojna intervencijna, koju će, razume se, organizovati i izvesti NATO.

S druge strane, podosta je država gde se ljudska prava takođe veoma slabo poštuju i u kojima vladavina naroda nije nikad ni postojala (niti ima nade da će se to ikada dogoditi), ali je očigledno da to SAD nekako ne primećuju. Valjda ne stižu od ostalih obaveza širom sveta, te tako i sada u Ukrajini, koju bi NATO rado video u svom članstvu, jer bi se tako završilo opkoljavanje Rusije.

Iz nedavno objavljenih memoara Roberta Gejtsa, nekadašnjeg direktora CIA i ministra odbrane, može se naslutiti da sadašnji događaji u Ukrajini nisu slučajnost, da nisu nastali kao spontana pobuna ljudi fanatičnih pristalica Evropske unije, već imaju sasvim druge korene. “Kada je 1991. Sovjetski Savez bio u rasulu”, piše Gejts, “tadašnji ministar odbrane, Dik Čejni, priželjkivao je potpuni raspad ne samo Sovjetskog Saveza i same ruske imperije, već i čitave Rusije, kako više nikada ne bi bila u stanju da zapreti ostalom svetu...” A , kao što vidimo, nije se završilo na njegovom priželjkivanju...

Verovatno je to bio početak novog hladnog rata. NATO je opkoljavao Rusiju gradeći baze u zemljama njenih suseda. postavljajući u njima raketne rampe sa sasvim određenim pretnjama Rusiji. Istovremeno, rastao je broj njegovih članica, pri čemu se jasno ispoljavala namera da se među onima koji zatvaraju krug oko Rusije nađe i Ukrajina, koja bi u tom obruču igrala glavnu ulogu.

Većina Amerikanaca smatra da su to što čine Sjedinjene Američke Države i NATO opkoljavajući Rusiju bezazleni i čisto odbrambeni poduhvati, i nikako ne mogu da se načude Rusima što to ne mogu da shvate.

Da nisu bili i ostali njeni loši đaci, odgovor na to pitanje lako bi našli u “učiteljici života”. Za manje od 25 godina, tokom dva svetska rata i jedne intervencije 1918-20. godine, zapadne sile su tri puta napale Rusiju i prouzrokovale oko 40 miliona žrtava. Istočna Evropa bila je za svaku invaziju Zapada na Rusiju – glavni drum. Zar je čudno što su Rusi po završetku Drugog svetskog rata rešili da ga zatvore. Da je tako postupila neka druga nacija, Amerikanci bi to možda shvatili kao čin samoodbrane. Mećutim, za Ruse oni imaju sasvim druga merila.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner