Ratne igre na Bliskom istoku

Otkako je zapadna vojna mašinerija ispunila zacrtani plan u Libiji koji se završio brutalnom likvidacijom vođe libijskog režima Moamera Gadafija, ona se, čini se, okreće novim ciljevima. Naime, dok u Evropi, tj. unutar članica EU i Americi besni ekonomska kriza koja je inicirala brojne proteste, čini se da je udarna pesnica armija NATO pakta, Sjedinjenih Država i Izraela usmerena protiv Sirije i naročito protiv Irana.

Ali Sirija i Iran nisu isto što i Libija. Režim sirijskog predsednika al-Asada ostaje neuzdrman višemesečnim sukobima sirijske armije i naoružane opozicije koja bez svake sumnje pomoć dobija preko Turske i Izraela a možda čak i Jordana.

Problem sa iranskim nuklearnim programom postaje sve očigledniji u svetlu rastuće pretnje po Izrael - ugla samog Izraela, ali taj problem je i te kako blisko povezan sa krizom u Siriji. Zapadne snage,i u ovome ne bi trebalo zanemariti ulogu Izraela, i u ovoj zemlji pokušavaju da sprovedu libijski scenario kako bi promenile režim al-Asada. Međutim, iza al-Asada stoji još uvek nepodeljena armija, a marginalna dezertiranja ne mogu da znatno preokrenu situaciju. Uz to al-Asadov režim održava veoma bliske veze sa Iranom i u slučaju spoljne intervencije u Siriji sigurno je da Iran ne bi ostao po strani.

Koliko je situacija na Bliskom istoku složena, pokazuju i interesne sfere brojnih zemalja koje se preklapaju u navedenom regionu. Kriza na Bliskom istoku bi mogla da predstavlja iskru koja bi zapalila čitav svet. U regionu preklapaju se interesi Turske, SAD, Izraela i Rusije, ali ne bi trebalo isključiti ni interese samog Irana koji sa svojim vojnim kapacitetima predstavlja značajnu regionalnu silu.[1] Osim toga, Teheran ulaže značajnu sumu u svoje oružane snage. Ova zemlja raspolaže sa čak 14 operativnih vazduhoplovnih baza[2] i u sastavu svog ratnog vazduhoplovstva poseduje američke avione tipa F-14 koji su prema izjavi iranskog admirala Farhada Amirija osavremenjeni novim radarskim sistemima. “Naši radari nalazili su se u operativnoj upotrebi Amerikanaca i Britanaca koji su i odredili mesto za njihovo montiranje i na taj način su upoznati sa njihovim slepim tačkama. Ali danas mi proizvodimo sopstvene radare tako da mi određujemo mesta na kojima će oni biti instalirani i ugrađeni, a što se tiče slepih tačaka, mi smo ih pokrili drugim radarskim sistemima”.[3] Takođe, brigadni general Ahmed Mikani izjavio je da iranski eksperti povećavaju domet svojih radarskih sistema sve do 3 000 km. “Iran trenutno radi na razvitku radarskih sistema koji bi mogli da pokriju oblast unutar udaljenosti od 3 000 km.” . On je takođe dodao da će takvi sistemi omogućiti Teheranu da otkrije i identifikuje sve letelice koje bi se približile zemlji.

U slučaju eventualnog izraelskog napada na iranska nuklearna postrojenja izraelsko vazduhoplovstvo, iako raspolaže sa najsavremenijim borbenim letelicama američke proizvodnje, moralo bi da računa ne velike gubitke, naročito usled činjenice da su iranska nuklearna postrojenja izgrađena uglavnom u vidu podzemnih instalacija i da će svakoj eskadrili biti izuzetno teško da dopre do njih usled nepristupačnog terena. Konfiguracija terena u Iranu je daleko složenija od one u Iraku i svakako će biti veoma teško locirati ciljana postrojenja, a što se budu duže zadržale u vazdušnom prostoru Irana vazduhoplovne snage će postati osetljive na dejstva iranske protivvazdušne odbrane.

Oružane snage Irana raspolažu sa oko 545 000 regularnih vojnika. Armija Islamske republike Iran se sastoji od kopnene vojske, mornarice, ratnog vazduhoplovstva i snaga protivvazdušne odbrane. Procenjuje se da elitna revolucionarna garda Irana ima oko 125 000 vojnika i da oni čine elitne jedinice u svim rodovima armije. Osim toga, Iranska PVO raspolaže po svemu sudeći ruskim najsavremenijim sistemom za dejstvo po tačkastim ciljevima “Tor M1”, ali po izvesnim navodima čini se da Iran razvija sopstvenu verziju ruskog dalekometnog raketnog sistema S-300[4] koji bi branio prilaz vazdušnom prostoru ove zemlje sa distance, iako je Rusija zvanično odbila da Iranu isporuči date sisteme najverovatnije usled pritiska SAD i Izraela. U tom svetlu napad na Iran bio bi isti kao i napad na Siriju i obrnuto. Još uvek nije jasno zašto Rusija nije isporučila date sisteme Iranu putem zvaničnih kanala iako je postojao dogovor o njihovoj isporuci. Sergej Ivanov je lično izjavio da Rusija neće isporučiti ove sisteme Iranu jer one predstavljaju “isključivo odbrambeni kompleks a ne raketni sistem”.[5] Međutim, kao što smo videli postoji mogućnost da Iran sam razvija pomenuti sistem, ali čak ni to ne isključuje mogućnost da Iran na “mala vrata” nabavi pomenute sisteme preko Sirije kao što ćemo u nastavku teksta i videti.

Da je Iran daleko krupniji zalogaj od Libije, potvrđuje i nedavno razbijanje špijunske mreže koju su činile ćelije i agenti CIA i Mosada. Ovo predstavlja veliki poraz SAD na Bliskom istoku jer uhvaćeni agenti koji će najverovatnije biti pogubljeni, mogu odati čitavu mrežu agenture CIA u Iranu koja za cilj ima prikupljanje podataka o iranskom nuklearnom programu. “Američki napori da prodru u srž iranskog nuklearnog programa i razotkriju planove Hezbolaha protiv Izraela doživeli su najveći udarac u poslednjih nekoliko decenija, pošto su Teheran i njihova podružnica u Libanu zarobili desetak agenata Centralne obaveštajne agencije o čijoj sudbini se ne zna apsolutno ništa”.

“Špijunaža je opasan posao”, izjavio je televizijskoj mreži Ej-Bi-Si neimenovani zvaničnik u Vašingtonu koji je potvrdio gubitak izvesnog broja agenata u poslednjih šest meseci. “Rizici često donose uspeh, ali nekada doživite i poraz”. “ Ukoliko su zaista špijuni koji su špijunirali Hezbolah, ne verujem da ćemo ih više videti. Oni su veoma, veoma okrutni momci koji nikome ne opraštaju”, rekao je bivši agent CIA Robert Ber koji je tokom osamdesetih godina i sam bio stacioniran u Libanu”.[6]

O hapšenju agenata izvestio je i američki Si-En-En koji je preneo vest da je uhapšeno 12 špijuna. “Parlamentarac Parviz Sorouri” je kako prenosi Si-En-En, “izjavio da su optuženi špijuni pokušavali da naškode Iranu kada su u pitanju nuklearne, vojne i bezbednosne strukture, izjavila je zvanična novinska agencija Islamske Republike”. Američki neimenovani zvaničnik izjavio je za Si-En-En da je “moguće da Iran ovo vidi kao priliku da jednostavno uskoči u vagon nakon što je Hezbolah otkrio mrežu špijuna Centralne obaveštajne agencije.”Oni će učiniti sve kako bi skrenuli međunarodnu pažnju i pritisak sa sebe ali to im neće poći za rukom”.[7]

Ovakve izjave američkih zvaničnika čine se veoma neubedljivim jer je Iran zaista ostvario ključnu pobedu u špijunskom hladnom ratu. Ovim činom Hezbolah će sasvim sigurno preneti informacije iranskoj strani koja će sada biti pripremljena u obaveštajnoj sferi i znaće šta su agenti do sada već otkrili, tako da će spremno moći da dočeka bilo koji napad. Usled toga SAD zajedno sa Izraelom moraće da u potpunosti menjaju strategiju svog pristupa Iranu i da krenu praktično od nule. Ovo potvrđuje još nešto. Naime, Iran preko Hezbolaha ima čvrst i značajan uticaj i Libanu i po rečima autora DŽordž Fridmana ovim potezom Iran je, zajedno sa povlačenjem američkih trupa iz Iraka proširio svoj uticaj od zapadnih granica Avganistana pa sve do Mediterana preko Sirije čije rukovodstvo blisko podržava.[8] Takođe, ovo predstavlja dokaz o bliskoj saradnji između Hezbolaha i Teherana koji na neki način predstavlja produženu ruku Irana i s tim će Izrael morati ozbiljno da računa. U svakom slučaju rasturanjem pomenute špijunske mreže Amerika i njen glavni saveznik u regionu, Izrael su izgubili mnogo što Iran svakako može iskoristiti da ojača svoje pozicije i da se još čvršće poveže sa režimom u Damasku.

Sirija i ključna uloga Ruske Federacije

Sirija je 26. novembra odbila ultimatum Arapske lige koji precizira upućivanje 500 posmatrača u ovu zemlju koja je izmučena višemesečnim sukobima opozicije i al-Asadovog režima. Sasvim jasno možemo da povučemo paralelu između Libije i Sirije jer sve podseća na stari dobri oprobani scenario. Međutim, kao što je postalo sasvim očigledno proteklih dana stvari sa Sirijom će se razvijati na sasvim drugačiji način nego što to priželjkuju zapadni saveznici i Izrael. Naime, Bašar al-Asad iza sebe ima respektabilnu i kohezivnu armiju koja se neće tako lako i brzo raspasti poput libijske vojske. Osim toga režim Bašara al-Asada osim Irana podržava prikriveno i Ruska Federacija što je najznačajnije.

Šta je ostalo zapadnim saveznicima i NATO paktu? SAD mogu preko Saveta bezbednosti UN pokušati sa uvođenjem sankcija i zone zabrane leta iznad Sirije što vrlo dobro znamo predstavlja uvod u vojnu intervenciju. Međutim, Rusija je implicitno stavila do znanja da će u tom slučaju sasvim sigurno uložiti veto u SB UN i to zajedno sa Kinom. Sirija je suviše geopolitički značajna za Rusiju da bi je ona prepustila na milost i nemilost intervencionističkoj politici NATO pakta i Izraela.

Sve ovo potvrđuje i činjenica da Rusija ima svoju pomorsku bazu na sirijskoj obali Mediterana i da je ona jedini izlaz ruskoj floti i pristup zemljama južnog krila NATO pakta. U tom kontekstu Rusija je već uputila ratne brodove u svoju bazu zajedno sa nosačem aviona klase “Admiral Kuznjecov” koji se sa grupom pratećih brodova već nalazio na manevrima u vodama Sredozemnog mora što nikako ne može biti slučajno. Američka ambasada je naložila građanima SAD da što pre napuste Siriju dok se protesti u Damasku ne smiruju. Sve nalikuje na Kubansku krizu iz 1962. god. koja je dovela svet na ivicu nuklearnog sukoba. Iako je teško reći da će se ponoviti slična situacija, uvek dolazi do zategnutih odnosa kada se američki i ruski brodovi upute u istom pravcu. “Napad na Siriju bi mogao da predstavlja završnicu i opravdanje za vojni napad na Iran od strane SAD i Izraela zato što je Iran javno proklamovao da će braniti svog saveznika. Međutim. Kina i Rusija su se agresivno usprotivile bilo kakvoj akciji naročito kada je Rusija prošle nedelje uputila svoje ratne brodove u sirijske teritorijalne vode[9], –što predstavlja taktiku kojom bi se obeshrabrio svaki napad na tu zemlju koji bi predvodio NATO.”[10]

Nedavno je u terorističkom napadu ubijeno 6 pilota sirijskog ratnog vazduhoplovstva.[11] Sirijsko rukovodstvo za taj napad optužuje tzv. Sirijsku oslobodilačku armiju koja deluje iz inostranstva i sprovodi napade na regularne trupe sirijske armije. Režim al-Asada zbog podrške toj organizaciji optužuje Izrael koji uporno negira optužbe, ali sasvim je jasno da bilo kakva organizacija koja deluje protiv regularne sirijske armije mora imati pomoć spolja.

Američko-ruski odnosi su već dovoljno zategnuti usled postavljanja američkog antiraketnog štita u Evropi na šta je Rusija odgovorila najavom postavljanja balističkih projektila tipa “Iskander” u oblasti Kaliljingrada. „Ukoliko (druge) mere budu nedovoljne, Ruska Federacija će locirati na zapadu i na jugu zemlje savremene udarne sisteme naoružanja, koje obezbeđuju pogađanje iz vatrenog oružja evropskih komponenti PRO SAD. Jedan od prvih takvih koraka biće razvoj raketnog kompleksa „Iskander“ u Kalinjingradskom specijalnom rejonu“, dodao je Medvedev.[12] Tim povodom se i ruski predsednik Dmitrij Medvedev obratio javnosti[13] uprkos uveravanjima koja stižu iz SAD da antiraketni štit nije usmeren protiv Rusije.

Pomenuta zategnutost u odnosima između Ruske Federacije i SAD samo je pojačana trenutnom krizom oko Sirije. I Amerika u vodama blizu Sirijske obale ima stacioniran nosač aviona “DŽordž Buš”, čime se dodatno doliva ulje na vatru u regionu.

Bašar al-Asad je već izjavio da bi bilo kakva vojna akcija protiv njegove zemlje zapalila čitav Bliski istok. “Asad je, u intervjuu Sandej telegrafu, rekao da će zapadne zemlje "sigurno da pojačaju pritisak", ali da se Sirija "u svakom pogledu razlikuje od Egipta, Tunisa, Jemena". Istorija je drugačija, kao i politika. Sirija je sada središte dešavanja u regionu. Ona je linija raseda i ako se igrate sa zemljištem, izazvaćete zemljotres”, istakao je Asad, prenele su agencije. Asad je rekao da bi bilo koji problem u Siriji zapalio ceo region. “Želite li da imate još jedan Avganistan ili na desetine Avganistana. Svaki problem u Siriji bi zapalio ceo region. Ako je plan da se Sirija podeli, to znači podelu celog regiona”, kazao je sirijski predsednik. Asad je rekao da je na "arapsko proleće" odgovorio drugačije od drugih, svrgnutih arapskih lidera.[14]

Ukoliko Rusija želi da sačuva svoj uticaj u regionu, ona ne sme da dozvoli pad Bašarovog režima i dovođenje marionetske vlasti koja bi postupala po diktatima zapada. S tim u vezi Rusija ne samo da je uputila svoje ratne brodove u sirijske teritorijalne vode već je po navodima brojnih medija uputila i značajne količine naoružanja Siriji koje bi poslužilo kao efikasno sredstvo odvraćanja od bilo kakve intervencije sa zapada.

Ovo naoružanje ukljućuje pominjani sistem S-300[15] kao i savremene protivbrodske rakete tipa “Jakut”. “Ugovor o isporuci je u toku”, izjavio je ruski ministar odbrane Anatolij Serdukov u Vladivostoku. Rusija je ranije objavila da će ispoštovati ugovor iz 2007 o isporuci nekoliko protivbrodskih sistema koji su naoružani supersoničnim projektilima SS-N-26 uprkos naporima Izraela i Sjedinjenih Država da se ovaj ugovor poništi. Pomenuti projektil ima domet od 300 km i može da nosi bojevu glavu tešku 200 kg. Takođe, ovaj raketni sistem ima sposobnost da krstari na samo nekoliko metara od površine vode što otežava njegovo otkrivanje i presretanje.[16]

”Rusija poštuje svoje ugovore o isporuci oružja Siriji, pošto je nijedna međunarodna odluka ne sprečava u tome”, izjavio je 13.11. visoki zvaničnik ruske federalne službe za vojno tehničku saradnju. “Pošto nema nikakve restrikcije za isporuku oružja Siriji, Rusija ispunjava sve svoje ugovorne obaveze prema toj zemlji”, rekao je Vjačeslav Đirkaln za Interfaks.[17]

Izraelski mediji već dugo pišu o tome da je Rusija već isporučila sisteme S-300[18], Iskander i modernizovala sirijske avione tipa Mig-29.[19]

Isporuke ruskog oružja Siriji i upućivanje njenih ratnih brodova u teritorijalne vode ove zemlje za cilj svakako imaju potporu eventualnog veta na uvođenje zone zabrane leta iznad Sirije i odvraćanje od bilo kakve vojne intervencije koja bi imala nesagledive posledice i to ne samo po čitav region. Turska bi se u eventualnom sukobu kao članica NATO pakta pridružila združenim napadima SAD i Izraela koji se ozbiljno sprema za rat sa Sirijom i Iranom simulirajući vazdušne borbe između F-16 i migova-29 koje u naoružanju imaju i Sirija i Iran.[20]

Da zaključimo, uprkos nagomilavanju oružja sa obe strane Rusija je sasvim jasno stavila do znanja Zapadu da Siriju neće prepustiti vojnoj intervenciji poput one koja se dogodila u Libiji. Oružje kojim trenutno Sirija raspolaže garantuje tako nešto. SAD zajedno sa NATO paktom i Izraelom bi imali prevelike gubitke ukoliko bi se upustile u vojnu avanturu svrgavanja režima Bašara al-Asada naročito ukoliko se pokaže istinitom informacija da je Sirija već dobila sisteme S-300. S druge strane, postavlja se pitanje kako će Rusija reagovati ako makar i jedan jedini njen brod bude “slučajno”, pogođen prilikom bombardovanja Sirije. Sigurno je da neće sedeti skrštenih ruku i posmatrati napade na sopstvenu flotu. Sve ovo napad na Siriju, a i posredno napad na Iran stavlja ad akta. Teško je da će Zapad preduzeti takvu jednu skupu akciju koja se sigurno ne bi zaustavila samo na Bliskom istoku.

Ono što preostaje Zapadu i Izraelu, naročito od kako je Rusija pokazala da je spremna da žestoko brani svoju interesnu sferu, jeste da pokuša da unutrašnjim sukobima destabilizuje prilike u Siriji i da možda čak izazove i građanski rat. Sve ovo bi bilo ostvareno preko tzv. Sirijske oslobodilačke armije koja dejstvuje iz inostranstva. Ali biće jako teško ostvariti ove ciljeve jer je, kao što smo već pomenuli vojska Sirije jedinstvena a razbijanje špijunske agenture od strane Hezbolaha sigurno neće pomoći SAD i njenim saveznicima da ostvare značajno preimućstvo u regionu, naprotiv.

Ekonomska kriza u Evropi i Americi, kao i brojni protesti širom zapadne evrope i Amerike nagone Zapad da se ponaša poput ranjene zveri koja stremi ka ratom kao jedinim izgledom za skretanje pažnje sopstvene javnosti. Ali rat sa Sirijom ili Iranom, jer su prilike u ovim zemljama neraskidivo povezane, imao bi neslućene i nesagledive posledice jer je ovoga puta kao što smo videli uloga Rusije ključna. Dakle, sve zavisi od toga kako se ona bude postavila prema NATO paktu i Americi i čitavom Zapadu koji je dobio krila nakon uspešne agresije na Libiju. Ekonomski faktori mogu prevagnuti i biti odlučujući motiv da zapadne sile stupe u još jednu nerazumnu akciju bilo protiv Sirije ili Irana, ali ukoliko su tačni navodi da Sirija poseduje pomenute sisteme S-300[21] kao i ruske radare, to znači da bi svaki napad na Siriju mogao za posledicu imati teške gubitke po vazdušne snage Izraela i NATO pakta, kao i SAD. Rusija je svojim postupcima jasno stavila do znanja da njen dugogodišnji partner neće biti prepušten na milost i nemilost zapadnoj vojnoj mašineriji kao što je to bio slučaj sa Libijom.