Ратне игре на Блиском истоку

Откако је западна војна машинерија испунила зацртани план у Либији који се завршио бруталном ликвидацијом вође либијског режима Моамера Гадафија, она се, чини се, окреће новим циљевима. Наиме, док у Европи, тј. унутар чланица ЕУ и Америци бесни економска криза која је иницирала бројне протесте, чини се да је ударна песница армија НАТО пакта, Сједињених Држава и Израела усмерена против Сирије и нарочито против Ирана.

Али Сирија и Иран нису исто што и Либија. Режим сиријског председника ал-Асада остаје неуздрман вишемесечним сукобима сиријске армије и наоружане опозиције која без сваке сумње помоћ добија преко Турске и Израела а можда чак и Јордана.

Проблем са иранским нуклеарним програмом постаје све очигледнији у светлу растуће претње по Израел - угла самог Израела, али тај проблем је и те како блиско повезан са кризом у Сирији. Западне снаге,и у овоме не би требало занемарити улогу Израела, и у овој земљи покушавају да спроведу либијски сценарио како би промениле режим ал-Асада. Међутим, иза ал-Асада стоји још увек неподељена армија, а маргинална дезертирања не могу да знатно преокрену ситуацију. Уз то ал-Асадов режим одржава веома блиске везе са Ираном и у случају спољне интервенције у Сирији сигурно је да Иран не би остао по страни.

Колико је ситуација на Блиском истоку сложена, показују и интересне сфере бројних земаља које се преклапају у наведеном региону. Криза на Блиском истоку би могла да представља искру која би запалила читав свет. У региону преклапају се интереси Турске, САД, Израела и Русије, али не би требало искључити ни интересе самог Ирана који са својим војним капацитетима представља значајну регионалну силу.[1] Осим тога, Техеран улаже значајну суму у своје оружане снаге. Ова земља располаже са чак 14 оперативних ваздухопловних база[2] и у саставу свог ратног ваздухопловства поседује америчке авионе типа Ф-14 који су према изјави иранског адмирала Фархада Амирија осавремењени новим радарским системима. “Наши радари налазили су се у оперативној употреби Американаца и Британаца који су и одредили место за њихово монтирање и на тај начин су упознати са њиховим слепим тачкама. Али данас ми производимо сопствене радаре тако да ми одређујемо места на којима ће они бити инсталирани и уграђени, а што се тиче слепих тачака, ми смо их покрили другим радарским системима”.[3] Такође, бригадни генерал Ахмед Микани изјавио је да ирански експерти повећавају домет својих радарских система све до 3 000 км. “Иран тренутно ради на развитку радарских система који би могли да покрију област унутар удаљености од 3 000 км.” . Он је такође додао да ће такви системи омогућити Техерану да открије и идентификује све летелице које би се приближиле земљи.

У случају евентуалног израелског напада на иранска нуклеарна постројења израелско ваздухопловство, иако располаже са најсавременијим борбеним летелицама америчке производње, морало би да рачуна не велике губитке, нарочито услед чињенице да су иранска нуклеарна постројења изграђена углавном у виду подземних инсталација и да ће свакој ескадрили бити изузетно тешко да допре до њих услед неприступачног терена. Конфигурација терена у Ирану је далеко сложенија од оне у Ираку и свакако ће бити веома тешко лоцирати циљана постројења, а што се буду дуже задржале у ваздушном простору Ирана ваздухопловне снаге ће постати осетљиве на дејства иранске противваздушне одбране.

Оружане снаге Ирана располажу са око 545 000 регуларних војника. Армија Исламске републике Иран се састоји од копнене војске, морнарице, ратног ваздухопловства и снага противваздушне одбране. Процењује се да елитна револуционарна гарда Ирана има око 125 000 војника и да они чине елитне јединице у свим родовима армије. Осим тога, Иранска ПВО располаже по свему судећи руским најсавременијим системом за дејство по тачкастим циљевима “Тор М1”, aли пo извесним наводима чини се да Иран развија сопствену верзију руског далекометног ракетног система С-300[4] који би бранио прилаз ваздушном простору ове земље са дистанце, иако је Русија званично одбила да Ирану испоручи дате системе највероватније услед притиска САД и Израела. У том светлу напад на Иран био би исти као и напад на Сирију и обрнуто. Још увек није јасно зашто Русија није испоручила дате системе Ирану путем званичних канала иако је постојао договор о њиховој испоруци. Сергеј Иванов је лично изјавио да Русија неће испоручити ове системе Ирану јер оне представљају “искључиво одбрамбени комплекс а не ракетни систем”.[5] Међутим, као што смо видели постоји могућност да Иран сам развија поменути систем, али чак ни то не искључује могућност да Иран на “мала врата” набави поменуте системе преко Сирије као што ћемо у наставку текста и видети.

Да је Иран далеко крупнији залогај од Либије, потврђује и недавно разбијање шпијунске мреже коју су чиниле ћелије и агенти ЦИА и Мосада. Ово представља велики пораз САД на Блиском истоку јер ухваћени агенти који ће највероватније бити погубљени, могу одати читаву мрежу агентуре ЦИА у Ирану која за циљ има прикупљање података о иранском нуклеарном програму. “Амерички напори да продру у срж иранског нуклеарног програма и разоткрију планове Хезболаха против Израела доживели су највећи ударац у последњих неколико деценија, пошто су Техеран и њихова подружница у Либану заробили десетак агената Централне обавештајне агенције о чијој судбини се не зна апсолутно ништа”.

“Шпијунажа је опасан посао”, изјавио је телевизијској мрежи Еј-Би-Си неименовани званичник у Вашингтону који је потврдио губитак извесног броја агената у последњих шест месеци. “Ризици често доносе успех, али некада доживите и пораз”. “ Уколико су заиста шпијуни који су шпијунирали Хезболах, не верујем да ћемо их више видети. Они су веома, веома окрутни момци који никоме не опраштају”, рекао је бивши агент ЦИА Роберт Бер који је током осамдесетих година и сам био стациониран у Либану”.[6]

О хапшењу агената известио је и амерички Си-Ен-Ен који је пренео вест да је ухапшено 12 шпијуна. “Парламентарац Парвиз Сороури” је како преноси Си-Ен-Ен, “изјавио да су оптужени шпијуни покушавали да нашкоде Ирану када су у питању нуклеарне, војне и безбедносне структуре, изјавила је званична новинска агенција Исламске Републике”. Амерички неименовани званичник изјавио је за Си-Ен-Ен да је “могуће да Иран ово види као прилику да једноставно ускочи у вагон након што је Хезболах открио мрежу шпијуна Централне обавештајне агенције.”Oни ће учинити све како би скренули међународну пажњу и притисак са себе али то им неће поћи за руком”.[7]

Овакве изјаве америчких званичника чине се веома неубедљивим јер је Иран заиста остварио кључну победу у шпијунском хладном рату. Овим чином Хезболах ће сасвим сигурно пренети информације иранској страни која ће сада бити припремљена у обавештајној сфери и знаће шта су агенти до сада већ открили, тако да ће спремно моћи да дочека било који напад. Услед тога САД заједно са Израелом мораће да у потпуности мењају стратегију свог приступа Ирану и да крену практично од нуле. Ово потврђује још нешто. Наиме, Иран преко Хезболаха има чврст и значајан утицај и Либану и по речима аутора Џорџ Фридмана овим потезом Иран је, заједно са повлачењем америчких трупа из Ирака проширио свој утицај од западних граница Авганистана па све до Медитерана преко Сирије чије руководство блиско подржава.[8] Такође, ово представља доказ о блиској сарадњи између Хезболаха и Техерана који на неки начин представља продужену руку Ирана и с тим ће Израел морати озбиљно да рачуна. У сваком случају растурањем поменуте шпијунске мреже Америка и њен главни савезник у региону, Израел су изгубили много што Иран свакако може искористити да ојача своје позиције и да се још чвршће повеже са режимом у Дамаску.

Сирија и кључна улога Руске Федерације

Сирија је 26. новембра одбила ултиматум Арапске лиге који прецизира упућивање 500 посматрача у ову земљу која је измучена вишемесечним сукобима опозиције и ал-Асадовог режима. Сасвим јасно можемо да повучемо паралелу између Либије и Сирије јер све подсећа на стари добри опробани сценарио. Међутим, као што је постало сасвим очигледно протеклих дана ствари са Сиријом ће се развијати на сасвим другачији начин него што то прижељкују западни савезници и Израел. Наиме, Башар ал-Асад иза себе има респектабилну и кохезивну армију која се неће тако лако и брзо распасти попут либијске војске. Осим тога режим Башара ал-Асада осим Ирана подржава прикривено и Руска Федерација што је најзначајније.

Шта је остало западним савезницима и НАТО пакту? САД могу преко Савета безбедности УН покушати са увођењем санкција и зоне забране лета изнад Сирије што врло добро знамо представља увод у војну интервенцију. Међутим, Русија је имплицитно ставила до знања да ће у том случају сасвим сигурно уложити вето у СБ УН и то заједно са Кином. Сирија је сувише геополитички значајна за Русију да би је она препустила на милост и немилост интервенционистичкој политици НАТО пакта и Израела.

Све ово потврђује и чињеница да Русија има своју поморску базу на сиријској обали Медитерана и да је она једини излаз руској флоти и приступ земљама јужног крила НАТО пакта. У том контексту Русија је већ упутила ратне бродове у своју базу заједно са носачем авиона класе “Адмирал Кузњецов” који се са групом пратећих бродова већ налазио на маневрима у водама Средоземног мора што никако не може бити случајно. Америчка амбасада је наложила грађанима САД да што пре напусте Сирију док се протести у Дамаску не смирују. Све наликује на Кубанску кризу из 1962. год. која је довела свет на ивицу нуклеарног сукоба. Иако је тешко рећи да ће се поновити слична ситуација, увек долази до затегнутих односа када се амерички и руски бродови упуте у истом правцу. “Напад на Сирију би могао да представља завршницу и оправдање за војни напад на Иран од стране САД и Израела зато што је Иран јавно прокламовао да ће бранити свог савезника. Међутим. Кина и Русија су се агресивно успротивиле било каквој акцији нарочито када је Русија прошле недеље упутила своје ратне бродове у сиријске територијалне воде[9], –што представља тактику којом би се обесхрабрио сваки напад на ту земљу који би предводио НАТО.”[10]

Недавно је у терористичком нападу убијено 6 пилота сиријског ратног ваздухопловства.[11] Сиријско руководство за тај напад оптужује тзв. Сиријску ослободилачку армију која делује из иностранства и спроводи нападе на регуларне трупе сиријске армије. Режим ал-Асада због подршке тој организацији оптужује Израел који упорно негира оптужбе, али сасвим је јасно да било каква организација која делује против регуларне сиријске армије мора имати помоћ споља.

Америчко-руски односи су већ довољно затегнути услед постављања америчког антиракетног штита у Европи на шта је Русија одговорила најавом постављања балистичких пројектила типа “Искандер” у области Калиљинграда. „Уколико (друге) мере буду недовољне, Руска Федерација ће лоцирати на западу и на југу земље савремене ударне системе наоружања, које обезбеђују погађање из ватреног оружја европских компоненти ПРО САД. Један од првих таквих корака биће развој ракетног комплекса „Искандер“ у Калињинградском специјалном рејону“, додао је Медведев.[12] Тим поводом се и руски председник Дмитриј Медведев обратио јавности[13] упркос уверавањима која стижу из САД да антиракетни штит није усмерен против Русије.

Поменута затегнутост у односима између Руске Федерације и САД само је појачана тренутном кризом око Сирије. И Америка у водама близу Сиријске обале има стациониран носач авиона “Џорџ Буш”, чиме се додатно долива уље на ватру у региону.

Башар ал-Асад је већ изјавио да би било каква војна акција против његове земље запалила читав Блиски исток. “Асад је, у интервјуу Сандеј телеграфу, рекао да ће западне земље "сигурно да појачају притисак", али да се Сирија "у сваком погледу разликује од Египта, Туниса, Јемена". Историја је другачија, као и политика. Сирија је сада средиште дешавања у региону. Она је линија раседа и ако се играте са земљиштем, изазваћете земљотрес”, истакао је Асад, пренеле су агенције. Асад је рекао да би било који проблем у Сирији запалио цео регион. “Желите ли да имате још један Авганистан или на десетине Авганистана. Сваки проблем у Сирији би запалио цео регион. Ако је план да се Сирија подели, то значи поделу целог региона”, казао је сиријски председник. Асад је рекао да је на "арапско пролеће" одговорио другачије од других, свргнутих арапских лидера.[14]

Уколико Русија жели да сачува свој утицај у региону, она не сме да дозволи пад Башаровог режима и довођење марионетске власти која би поступала по диктатима запада. С тим у вези Русија не само да је упутила своје ратне бродове у сиријске територијалне воде већ је по наводима бројних медија упутила и значајне количине наоружања Сирији које би послужило као ефикасно средство одвраћања од било какве интервенције са запада.

Ово наоружање укљућује помињани систем С-300[15] као и савремене противбродске ракете типа “Jakut”. “Уговор о испоруци је у току”, изјавио је руски министар одбране Анатолиј Сердуков у Владивостоку. Русија је раније објавила да ће испоштовати уговор из 2007 о испоруци неколико противбродских система који су наоружани суперсоничним пројектилима СС-Н-26 упркос напорима Израела и Сједињених Држава да се овај уговор поништи. Поменути пројектил има домет од 300 км и може да носи бојеву главу тешку 200 кг. Такође, овај ракетни систем има способност да крстари на само неколико метара од површине воде што отежава његово откривање и пресретање.[16]

”Русија поштује своје уговоре о испоруци оружја Сирији, пошто је ниједна међународна одлука не спречава у томе”, изјавио је 13.11. високи званичник руске федералне службе за војно техничку сарадњу. “Пошто нема никакве рестрикције за испоруку оружја Сирији, Русија испуњава све своје уговорне обавезе према тој земљи”, рекао је Вјачеслав Ђиркалн за Интерфакс.[17]

Израелски медији већ дуго пишу о томе да је Русија већ испоручила системе С-300[18], Искандер и модернизовала сиријске авионе типа Миг-29.[19]

Испоруке руског оружја Сирији и упућивање њених ратних бродова у територијалне воде ове земље за циљ свакако имају потпору евентуалног вета на увођење зоне забране лета изнад Сирије и одвраћање од било какве војне интервенције која би имала несагледиве последице и то не само по читав регион. Турска би се у евентуалном сукобу као чланица НАТО пакта придружила здруженим нападима САД и Израела који се озбиљно спрема за рат са Сиријом и Ираном симулирајући ваздушне борбе између Ф-16 и мигова-29 које у наоружању имају и Сирија и Иран.[20]

Да закључимо, упркос нагомилавању оружја са обе стране Русија је сасвим јасно ставила до знања Западу да Сирију неће препустити војној интервенцији попут оне која се догодила у Либији. Оружје којим тренутно Сирија располаже гарантује тако нешто. САД заједно са НАТО пактом и Израелом би имали превелике губитке уколико би се упустиле у војну авантуру свргавања режима Башара ал-Асада нарочито уколико се покаже истинитом информација да је Сирија већ добила системе С-300. С друге стране, поставља се питање како ће Русија реаговати ако макар и један једини њен брод буде “случајно”, погођен приликом бомбардовања Сирије. Сигурно је да неће седети скрштених руку и посматрати нападе на сопствену флоту. Све ово напад на Сирију, а и посредно напад на Иран ставља ад акта. Тешко је да ће Запад предузети такву једну скупу акцију која се сигурно не би зауставила само на Блиском истоку.

Оно што преостаје Западу и Израелу, нарочито од како је Русија показала да је спремна да жестоко брани своју интересну сферу, јесте да покуша да унутрашњим сукобима дестабилизује прилике у Сирији и да можда чак изазове и грађански рат. Све ово би било остварено преко тзв. Сиријске ослободилачке армије која дејствује из иностранства. Али биће јако тешко остварити ове циљеве јер је, као што смо већ поменули војска Сирије јединствена а разбијање шпијунске агентуре од стране Хезболаха сигурно неће помоћи САД и њеним савезницима да остваре значајно преимућство у региону, напротив.

Економска криза у Европи и Америци, као и бројни протести широм западне европе и Америке нагоне Запад да се понаша попут рањене звери која стреми ка ратом као јединим изгледом за скретање пажње сопствене јавности. Али рат са Сиријом или Ираном, јер су прилике у овим земљама нераскидиво повезане, имао би неслућене и несагледиве последице јер је овога пута као што смо видели улога Русије кључна. Дакле, све зависи од тога како се она буде поставила према НАТО пакту и Америци и читавом Западу који је добио крила након успешне агресије на Либију. Економски фактори могу превагнути и бити одлучујући мотив да западне силе ступе у још једну неразумну акцију било против Сирије или Ирана, али уколико су тачни наводи да Сирија поседује поменуте системе С-300[21] као и руске радаре, то значи да би сваки напад на Сирију могао за последицу имати тешке губитке по ваздушне снаге Израела и НАТО пакта, као и САД. Русија је својим поступцима јасно ставила до знања да њен дугогодишњи партнер неће бити препуштен на милост и немилост западној војној машинерији као што је то био случај са Либијом.