среда, 19. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Случај Варуфакис и забрана слободе говора
Савремени свет

Случај Варуфакис и забрана слободе говора

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Радичевић   
четвртак, 25. април 2024.

Да је покојни Џавид Нимани, председник Председништва САП Косова и Метохије с краја седамдесетих, био млађи па доживео да емигрира у Немачку и тамо се вине у политичко-полицијски врх, сасвим сигурно би се ових месеци нашао у сличној ситуацији као марта 1981. године. Тада су стране новинске агенције известиле да је побуна студената Универзитета у Приштини због лоше хране у кантини прерасла у својеврсну контрареволуцију.

Вишеструко одликовани носилац Партизанске споменице и лојални југословенски комуниста Нимани је, бар тако легенда каже, на све начине покушао да спречи да било ко поремети ћутање комунистичких власти на косовске немире па је наводно у телефонском разговору паничним гласом директору Танјуга рекао: „Зауставите Ројтерс!“

Управо таква ситуација у којој власт уз много муке и трагикомичних потеза покушава да увери свет и сопствено становништво у властиту верзију истине, догодила се 12. априла у Берлину када су полицајци упали на Палестински конгрес како би „ухапсили“ интернет везу и пројектор преко којег је пуштено видео обраћање економисте и бившег грчког министра финансија Јаниса Варуфакиса.

Упад полиције на конференцију Палестински конгрес, Берлин, 12. априла 2024.

Ова ситуација и уопште дебата око рата у Гази, која у Немачкој месецима изазива контроверзе јер се велика подршка Берлина Израелу суочила са критикама да су пропалестински гласови маргинализовани и угушени, неминовно намеће питања шта се то дешава не само у Немачкој, већ у земљама такозваног слободног света

Упад на ову тродневну конференцију после само сат времена од почетка и потоња забрана даљег одржавања, немачка полиција објаснила је тиме да је једном од говорника забрањено политичко деловање у Немачкој, као и да постоји забринутост да ће неки учесници ширити антисемитске коментаре и антиизраелску пропаганду.

Ова ситуација и уопште дебата око рата у Гази, која у Немачкој месецима изазива контроверзе јер се велика подршка Берлина Израелу суочила са критикама да су пропалестински гласови маргинализовани и угушени, неминовно намеће питања шта се то дешава не само у Немачкој, већ у земљама такозваног слободног света.

Да ли је читав низ криза кроз које је минулих година прошао и још пролази свет довео да тога да слободна друштва почињу да жртвују неке од темеља своје демократичности и либералног поретка? Да ли су друштвене мреже и заоштрена идеолошко-политичка подељеност допринели да се на жртвени олтар принесе слобода изражавања? Да ли је код већине људи страх од „укидања“ надјачао жељу за изражавањем сопственог мишљења? Колико је сваки друштвени дијалог увелико већ сахрањен у налету тоталитаризма „морално исправног мишљења“?

Заседање Европског парламента, 23. април 2024.

Рат две верзије истине

Многи у Француској су били изненађени када су на радио станици јеврејске заједнице у Паризу пре два месеца чули француску министарку за родну равноправност и борбу против дискриминације Аурор Берже, како најављује да ће зауставити финансирање свих француских феминистичких организација које не подржавају израелско разумевање „7. октобра и онога што се после тога догодило“

Од Хамасових терористичких напада 7. октобра прошле године, рат у Гази изазива друштвене сукобе широм западног света у којима ратују заступници произраелске и пропалестинске верзије истине о томе ко је злочинац а ко жртва, као и шта се све дешава на Блиском истоку.

Тај рат двеју истина био би можда сагледан и као покушај друштвеног дијалога да у добром делу западноевропских земаља власт није преузела не само одбрану искључиво једне верзије истине, већ и активно гушење друге верзије. Од тога да је свака критика Израела проглашавана антисемитизмом, преко хапшења, до отпуштања универзитетских професора и отказивања академских и културних догађаја због пропалестинских ставова појединаца.

Многи у Француској су били изненађени када су на радио станици јеврејске заједнице у Паризу пре два месеца чули француску министарку за родну равноправност и борбу против дискриминације Аурор Берже, како најављује да ће зауставити финансирање свих француских феминистичких организација које не подржавају израелско разумевање „7. октобра и онога што се после тога догодило“.

Аурор Берже, француска министарка за родну равноправност и борбу против дискриминације

Због пропалестинских коментара и критике цивилних жртава израелских напада у Гази, водећа немачка мрежа научних института „Макс Планк“ отпустила је либанско-аустралијског професора антропологије Гасана Хејџа, наводећи да су његове објаве на друштвеним мрежама „некомпатибилне“ са вредностима „Друштва Макс Планк“

„Тражила сам да се све финансијски подржане организације темељно испитају – стотине и стотине удружења – јер бити феминисткиња значи говорити, значи подржавати жене које су осакаћене 7. октобра“, рекла је она за Радио Ј. „Ако постоји било каква нејасноћа у изјавама које су дате, не би било у реду да ова удружења и даље добијају државне субвенције, једноставно је тако.“

Немачки званичници нису овако јавно најављивали преиспитивање почињеног „вербалног деликта“, али је очигледно да су протеклих више од шест месеци под својеврсним макартистичким скенером не само особе и организације који примају новац из државне касе, већ и академске слободе. Па је тако у Немачкој за шест месеци отказано 129 заказаних говора, предавања, изложби, дебата и осталих академских или културних догађаја, јер су планирани говорници – иначе многи од њих Јевреји – подржали Палестину.

Због пропалестинских коментара и критике цивилних жртава израелских напада у Гази, водећа немачка мрежа научних института „Макс Планк“ отпустила је либанско-аустралијског професора антропологије Гасана Хејџа, наводећи да су његове објаве на друштвеним мрежама „некомпатибилне“ са вредностима „Друштва Макс Планк“.

Гасан Хејџ

Оно што је Варуфакису „запечатило судбину“ у Немачкој, али и ван ње јесте његова прва јавна реакција на Хамасове нападе, када је упитан да ли осуђује Хамас рекао да осуђује „сваки злочин, ко год да је починилац или жртва“

С друге стране, и поједини пропалестински активисти су кренули у лов на оне који „неподобно користе“ слободу говора чиме je још жучнији актуелни друштвени сукоб који је очигледан на уличним демонстрацијама, уметничкој сцени, унутар политичке левице, као и на универзитетима.

Варуфакис под забраном

Оно што је Варуфакису „запечатило судбину“ у Немачкој, али и ван ње јесте његова прва јавна реакција на Хамасове нападе, када је упитан да ли осуђује Хамас рекао да осуђује „сваки злочин, ко год да је починилац или жртва“.

„Оно што не осуђујем јесте оружани отпор систему апартхејда који је осмишљен као део успореног, али неумољивог програма етничког чишћења. Као Европљани, мислим да је важно да се уздржимо од осуђивања било Израелаца или Палестинаца када смо ми, Европљани, ти који смо узроковали ову бескрајну трагедију: пошто смо вековима практиковали екстремни антисемитизам, што је довело до јединствено стравичног Холокауста, а деценијама смо саучесници у спором геноциду над Палестинцима, као да две неправде чине правду“, рекао је он и тиме покренуо лавину осуда и „казни“.

Варуфакисов видео о Палестини

Како је описао у ауторском чланку за „Њу стејтсман“, неколико дана касније Академија лепих уметности у Бечу му је отказала позив да одржи предавање. Неколико месеци касније, полиција је тражила од власника једног берлинског биоскопа да откаже премијеру документарног филма „У оку олује: политичка одисеја Јаниса Варуфакиса“

Потом је Варуфакисов дугогодишњи издавач за немачко тржиште прекинуо с њим сарадњу након што је безуспешно покушао да га одговори од учешћа на Палестинском конгресу, који су организовале његова политичка партија у Немачкој (Мера25) и организација Јеврејски глас за мир.

Овај вид специфичне забране углавном се у Немачкој уводи против терористичких и екстремистичких организација, али је пре 10 година коришћена и против појединаца, конкретно оперативаца терористичке организације Исламска држава.

Али, оно што Варуфакисов случај издваја јесте његова тврдња да је полиција његовим адвокатима саопштиле да је њему и још двојици планираних говорника – историчару Салману Абу-Сити и хирургу и ректору Универзитета у Глазгову Гасану Абу-Сити – изречена забрана било какве политичке делатности и организовања у Немачкој. Овај вид специфичне забране углавном се у Немачкој уводи против терористичких и екстремистичких организација, али је пре 10 година коришћена и против појединаца, конкретно оперативаца терористичке организације Исламска држава.

Гасан Абу-Сита је спречен да уђе у Немачку и са аеродрома у Берлину депортован назад у Велику Британију, док је полиција адвокатима потврдила да ће насилно разбити окупљање уколико „неко од ове три особе“ одржи говор, било физички или онлајн. Полиција је одбила да адвокатима да писано образложење забране, додавши да је одлуку донело Министарство унутрашњих послова.

Гасан Абу-Сита, хирург и ректор Универзитета у Глазгову

Према речима немачког новинара и политичара Јиргена Тоденхефера, ако некоме као што је Јанис Варуфакис „није више дозвољено да уђе у Немачку јер наша семафор-држава не може да се носи са чињеницом да он има другачије мишљење о Гази, онда је то морални и државноправни банкрот“

То што је политичару, који је као држављанин ЕУ пре само пет година управо у Немачкој био кандидат за Европски парламент освојивши 135.000 гласова, сада забрањена политичка активност изазвало је негодовање дела јавности.

Према речима немачког новинара и политичара Јиргена Тоденхефера, ако некоме као што је Јанис Варуфакис „није више дозвољено да уђе у Немачку јер наша семафор-држава не може да се носи са чињеницом да он има другачије мишљење о Гази, онда је то морални и државноправни банкрот“.

„Уколико притом савезна влада вређа немачке Јевреје, попут организације Јеврејски глас, који су против рата у Гази, тврдећи да су антисемите и исламисти, то показује да је ова карикатура од савезне владе преузевши власт, оставила у гардероби пристојност и морал“, каже Тоденхефер, додајући да Шолцова влада „бламира Немачку широм света, сваки дан све више“.

И док су званичници надлежног министарства ћутали, „казна“ је ублажена „само“ у забрану уласка у Немачку. Како извештава дневни лист „Франкфуртер рундшау“, увид у преписку између Варуфакисових адвоката и немачке савезне полиције „показују контрадикторне радње власти“, која је час саопштила да „није издала никакву забрану уласка или боравка“, а час да је „постојала наредба о одбијању уласка“ и пре спорне конференције.

Јанис Варуфакис

Ауторитарне тенденције

„Реч је о заштити права Израела да почини било који ратни злочин по свом избору. Такође је тужан одраз економске моћи у опадању, која прихвата све фарсичнији ауторитаризам“, сматра Варуфакис

Варуфакисова странка Мера25 саопштила је да догађаји „не само да одражавају озбиљно кршење права на слободу кретања и политичког изражавања“, већ показују „забрињавајуће тенденције ка недостатку транспарентности државе и ауторитарним праксама у Немачкој“.

Својеврсни симбол тих тенденција на Палестинском конгресу био је призор када младог јеврејског активисту са кипотом на глави хапси полиција, јер је носио транспарент на коме је писало „Јевреји против геноцида“. Оваква хапшења Јевреја су честа у Берлину минулих месеци, а образложења за привођење су увек иста – ширење антисемитизама. Према мишљењу Варуфакиса, очито је да немачка званична политика о томе да је безбедност Израела државни разлог, то јест сврха постојања Немачке, заправо „не штити Јевреје“.

„Реч је о заштити права Израела да почини било који ратни злочин по свом избору. Такође је тужан одраз економске моћи у опадању, која прихвата све фарсичнији ауторитаризам“, сматра Варуфакис.

Плакат са натписом „Нема права на антисемитизам“ на демонстрацијама против пропалестинског скупа одржаног због забране конференције „Палестински конгрес“ у Берлину, 13. априла 2024.

И међународна организација за људска права „Амнести интернешнел“ је критиковала разбијање и забрану Палестинског конгреса.

„Распуштања и забране окупљања су веома озбиљне повреде права на слободу изражавања и окупљања и недискриминацију. Њих треба изабрати само као последње средство“, саопштила је ова организација, питајући зашто нису предузете блаже мере и указујући да је забрана изречена само усмено на лицу места, чиме су и могућности правне заштите максимално скраћене. „Слобода изражавања и окупљања важи за све људе, чак и ако критикују политику немачке и израелске владе. Граница је кривично кажњиво понашање, а не политички непријатне изјаве“, додаје се у саопштењу „Амнестија“.

На овакве ставове жустро је реаговао Михаел Рот, посланик владајућих социјалемократа и председник Бундестаговог Спољнополитичког одбора. „Својевремено сам вас подржавао, охрабривао и славио због вашег храброг залагања за мучене и притискане, за прогањане и потлачене, за људска права и слободу. Сада од себе правите лакеје антисемита и мрзитеља Израела. Не могу да верујем, Амнести“, написао је Рот на друштвеним мрежама.

Михаел Рот, председник Спољнополитичког одбора немачког Бундестага

Критичари су одмах Роту одговорили тиме да је „Амнести навикао на овакве реакције, јер све аутократе су увређене када их критикујете“, као и да „ништа није опасније него када политичари селективно гледају на људска права“.

Уосталом, ко је тај овлашћени арбитар? Да ли је у праву Немачки центар за истраживање антисемитизма, који графит „Зауставите геноцид у Гази“ оцењује као антисемитски или је у праву cуд у Келну, који је дозволио истоимене демонстрације, истичући да тај назив није незаконито ширење расне мржње?

Сваки независни посматрач не може да се не запита да ли је престала универзалност борбе за слободу окупљања, слободу мишљења, слободу кретања и владавину права у демократијама и да ли су владајуће, и уопште мејнстрим политичке елите спремне да ове слободе и права бране само за своје истомишљенике, или политичко-идеолошки подобне жртве?

Плакат са натписом „Немачка, срам те било!“ током протеста због забране конференције 'Палестински конгрес' у Берлину, 13. априла 2024.

Избегличка криза и слобода говора

Ово сужење слободе убризгало је нову крв десничарској Алтернативи за Немачку (АфД), која је пре тога била буквално пред гашењем због унутрашњих трвења и неуспеха да прескочи изборни цензус за улазак у Бундестаг

Простор слободе изражавања мишљења је заправо кренуо да се драстично сужава са европском мигрантском кризом 2015. године. Свака негативна оцена пријема избеглица је била толико неприхватљива за политичку и медијску елиту да је било неопходно безмало три недеља да немачки медији објаве прве извештаје о томе да је група избеглица извршила серију сексуалних злостављања на дочеку 2016. године испред Келнске катедрале.

Док су медији и полиција ћутали, жртве и сведоци су на друштвеним мрежама делили искуства у толикој мери и са толико детаља да напослетку ни медији то нису могли да игноришу под изговором да је у питању ксенофобија или теорије завере.

Ово сужење слободе убризгало је нову крв десничарској Алтернативи за Немачку (АфД), која је пре тога била буквално пред гашењем због унутрашњих трвења и неуспеха да прескочи изборни цензус за улазак у Бундестаг.

Заседање Бундестага

Следеће сужење је донела пандемија вируса корона, у току које је безмало свака критика антикорона-мера у доминантним медијима оцењивана као опасна, ненаучна, или као теорија завере.

Штавише, у немачкој јавности су настали и изрази „порицатељ (постојања) короне“ и „кверденкер“, што у дословном преводу значи „попречни мислилац“, то јест онај који мисле попреко или другачије. „Кверденкери“ су, пак, сам израз објашњавали и тиме да су то они који „промишљају дубље, тамо где сви размишљају праволинијски и онако како им се сервира“.

Под утицајем медијских написа да је реч о десничарским екстремистима и теоретичарима завера, спрва су и социолози имали проблема да опишу ту групу и њихова протестна окупљања на којима је било доста породица са децом. Међутим, убрзо су у студијама утврдили да је добар део „кверденкера“ на улице извела искључиво брига за индивидуалне слободе, а не десничарски или неки други политички мотиви. АфД је настојао и њихов бунт да искористи, профилишући се све више као странка која окупља незадовољне.

Протест „кверденкера“ у Штутгарту, април 2021.

Морализација позиције

О томе да су у време пандемије покушавали, али да и данас делови политичких и медијских елита покушавају да замене неопходну дебату са моралисањем и потцењивањем вредности људи различитог мишљења од оног доминантног, недавно је указао и Армин Лашет, некадашњи премијер најмногољудније немачке покрајине Северна Рајна Вестфалија и некад први човек Хришћанско-демократске уније (ЦДУ). Он се у дебати организованој почетком марта на регионалном јавном сервису СВР заложио да се медији и политика добро преиспитају како су предузимане акције у току пандемије.

„Свеукупно гледано, дебата је била веома морализирајућа: или сте за једну меру, или сте порицатељ короне“, присетио се Лашет, додајући да таква подела друштва важи и за друге теме као што су суочавање са климатском кризом и ратом у Украјини. „Како смо тада разговарали и како смо се носили са другим мишљењима, то се наставља до дан данас“.

Олаф Шолц, Аналена Бербок и Армин Лашет у телевизијској дебати 2021.

А да су „кверденкери“ били делом у праву када су се бунили против антикорона-мера, потврдило је оно што је десничарски портал „Мултиполар“ успео да добије у судском поступку – записници кризног тима Института Роберт Кох (РКИ), који је предлагао мере у пандемији. Иако је добар део садржаја тих записника затамњен, чини се очигледним да је било различитих стручних мишљења, али да су пресудан утицај имали људи ван Института, то јест политичари.

И Лашет додаје да је мало од „различитости мишљења“ у РКИ уграђено у конкретну политику, већ да је увек „само један став узет у обзир и као једини исправан“. Он се залаже за успостављање „нове културе дијалога“ да би се расположење „смирило“, јер примећује да смо „стекли навику да морализујемо позицију која је наводно став велике већине“, а ако неко каже нешто супротно „бива гурнут у ћошак“.

Председница Немачког савета за етику Алена Бујкс, пак, сматра да то није истина и да је прича о гурању у ћошак заправо „популистички наратив“.

Алена Бујкс, председница Немачког савета за етику

„Мислим да је то најлепша перформативна самоконтрадикција коју сам чула у последње време, да се људи жале да им не дају ништа да кажу и да их гурају у ћошак ако нешто кажу, а да то раде у ток шоу програму или на неком другом месту са огромном публиком“, каже Бујкс.

Успон АфД-а

Управо то моралисање и одбацивање тема које су важне многим грађанима, примећује пре извесног времена магазин за политичку културу „Цицеро“, чине разлог зашто је АфД популарнија него икад

И док медији углавном упорно избегавају анализу ове појаве, Лашет указује да би и медији, баш као и политика, требало да се преиспитају, те да је чињеница да је ове записнике РКИ и судским путем изборио портал за који се каже да је склон теоријама завере, а „квалитетни медији то нису урадили“.

Управо то моралисање и одбацивање тема које су важне многим грађанима, примећује пре извесног времена магазин за политичку културу „Цицеро“, чине разлог зашто је АфД популарнија него икад.

„Клима, рат, миграције – када су у питању суштинска политичка питања, ставови великог дела становништва су одбачени и често морално обезвређени. То је успињача до врха за АфД, која тренутно не мора ништа да ради. Замислите да има харизматичне и симпатичне партијске лидере. Срећом, и она као и остале странке има мањкаве (партијске) кадрове“, оцењује „Цицеро“ и додаје да је АфД-у тренутно довољно што се у земљи воде многе дебате које немају много везе са стварним проблемима људи.

Копредседавајући Алтернативе за Немачку (АфД) Алис Вајдел и Тино Крупала у Бундестагу, 23. април 2024.

Медијске осуде и пежоративне квалификације су се низале, како за „устанике“ против корона-мера, тако и за оне који су тражили више дипломатије, а не само наоружавање Украјине

Па тако европски политичари у ТВ дебатама чешће расправљају о родно сензитивном језику, унисекс тоалетима и праву на родно самоодређивање него о томе зашто грађани плаћају све вишу цену за заустављање глобалне климатске кризе, а власти не могу да заштите ни опстанак риба у Одри. Све то иде на воденицу протестних и крајње десничарских странака.

„Просечан грађанин је сам и напуштен у партијском спектру. Окретање ка АфД-у је често самоодбрана и очајничко размишљање“, оцењују новинари „Цицера“, истичући да свој удео у томе имају и медији као четврта власт у држави, будући да се „коридор у којем се крећу мишљења у Немачкој сужава из кризе у кризу“.

А тај утицај јавних сервиса и најpeлeвантније штампе штампе је протеклих година био приметан на свакој теми у којој је један део грађана устао против доминантног мишљења. Медијске осуде и пежоративне квалификације су се низале, како за „устанике“ против корона-мера, тако и за оне који су тражили више дипломатије, а не само наоружавање Украјине.

Зграда Рајхстага, седиште немачког парламента Бундестага, у Берлину, сликана са оближњег градилишта 23. априла 2024.

Сужавање и ширење коридора мишљења

Сужавање простора за дебату је дошло до те мере да у Немачкој, али и широм ЕУ не постоји рационална дебата о томе колико избеглица нека земља може да прихвати, нити анализа колико је долазак милион и по украјинских избеглица смањио постојећем становништву Немачке приступ плативим становима, ефикасном здравству, местима у школама и вртићима. Напросто о томе нема дебате

Сужавање простора за дебату је дошло до те мере да у Немачкој, али и широм ЕУ не постоји рационална дебата о томе колико избеглица нека земља може да прихвати, нити анализа колико је долазак милион и по украјинских избеглица смањио постојећем становништву Немачке приступ плативим становима, ефикасном здравству, местима у школама и вртићима. Напросто о томе нема дебате, упркос томе што водећи политичари безмало сваке недеље истичу да се „демократија и слобода морају бранити изнова и изнова“.

Градоначелник Тибингена Борис Палмер, који је и сам био „гурнут у ћошак“ и био принуђен да напусти Зелене јер му ставови нису били довољно морално прихватљиви, истиче да постоји „репресивна клима мишљења“ у којој се примећује све већи јаз „између јавног и правог говора – а то је опасно за демократију“.

„Слободу говора не ограничава држава, већ релевантне групе које непрестано морално омаловажавају оне који мисле другачије. То ствара толики притисак да се људи више не изражавају“, каже Палмер и додаје да се многи људи повлачи у приватну сферу те да је то „разумљиво јер многи људи не желе да пролазе кроз гњаважу и предавања политички коректних“.

Борис Палмер, градоначелник Тибингена

Објашњавајући како АфД профитира од тога што су „различита мишљења стигматизована и дискредитована, а народ такође“, Палмер указује на двоструки проблем:

Осим пандемије, криза и ратова, простор за сучељавање мишљења је додатно сужен тиме што су се у Европу увелико прелиле америчке идеологије „пробуђених“ (woke), постколонијализма и идентитетских политика. И ширење и развој тих идеологија је отишао толико далеко да, како примећује Палмер, „трансродне активисткиње искључују из дискурса феминисткиње – или сам ја, као еколог, искључен јер су моји ставови о постколонијализму или имиграцији неприхватљиви“

„С једне стране, долази до сужавања коридора (за размену) мишљења, а са друге стране десница проширује оно што се може рећи, на пример када Александар Гауланд из АфД-а одбацује важност нацизма као „птичји измет“ (током хиљаду година успешне немачке историје), или Бјерн Хецке који редовно ниже Хитлерове цитате. Због тога је још теже рационално расправљати.“

Морал „одабраних“

Осим пандемије, криза и ратова, простор за сучељавање мишљења је додатно сужен тиме што су се у Европу увелико прелиле америчке идеологије „пробуђених“ (woke), постколонијализма и идентитетских политика. И ширење и развој тих идеологија је отишао толико далеко да, како примећује Палмер, „трансродне активисткиње искључују из дискурса феминисткиње – или сам ја, као еколог, искључен јер су моји ставови о постколонијализму или имиграцији неприхватљиви“.

„’Пробуђени’ или 'одабрани' доминирају у медијима и рекламама. Сами термини показују да неки људи верују да су на вишем нивоу свести и да имају приступ истини – а други не. То значи да никаква дискусија више није могућа, то је слично некој мисији. Уместо да се аргументује равноправно, унапред је јасно ко је у праву. И свако ко то види другачије постаје јеретик и мора се преобратити“, рекао је Палмер за „Хамбургер абендблат“.

"Ратна соба" у филму Стенлија Кјубрика "Доктор Стрејнџлав или: Како сам научио да не бринем и заволео бомбу" (1964)

Он додаје да је „посебно горко што се то дешава у миљеима који су били основа отвореног, либералног друштва: међу високообразованима, новинарима, на универзитетима“.

Циници би рекли да постепено све државе постају мање или више тоталитарне, а да ће се разликовати само у томе да ли имају слободне изборе. А легендарна реченица „Зауставите Ројтерс“ могла би слободно да буде преиначена у „Зауставите неистомишљеника!“

„Принцип једнакости је бачен у воду и људи су подељени у групе жртава. Реч је о моралној чистоти. Ућуткивање већине је посебно ефикасно када се позивате на повреде или се понашате као заговорник наводно повређених и посебно рањивих мањина. Свако ко се држи ставова, или чак речи које наводно изазивају такве повреде назива се мизантропом. То је веома ефикасно, јер нико не може да провери повреде, оне су чисто субјективне. Тада више не морате да износите аргументе за своје мишљење, већ захтевате заштиту од повреда“, објашњава Палмер и додаје да то само уништава дискурс и способност компромиса. „Ниједна демократија то не може издржати на дуге стазе“.

Према оцени главне репортерке „Велта“ Ане Шнајдер, морал замењује аргументе и то убија дебате.

„Све се врти у круг, што је заморно. Демократија суштински зависи од слободе изражавања, због чега изгледа прилично чудно с којом се ноншалантношћу гурају у страну или готово исмевају очигледне бриге многих људи“, истиче Шнајдерова и додаје да је тешко замислити колико је још криза потребно пре него што се адекватно узме у обзир ова друштвена клима која се тиче слободе.

Циници би рекли да постепено све државе постају мање или више тоталитарне, а да ће се разликовати само у томе да ли имају слободне изборе. А легендарна реченица „Зауставите Ројтерс“ могла би слободно да буде преиначена у „Зауставите неистомишљеника!“

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер