среда, 18. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Хомоколонијализам после Орланда и амерички председнички избори
Савремени свет

Хомоколонијализам после Орланда и амерички председнички избори

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Ћирјаковић   
четвртак, 23. јун 2016.

Историја мало коме дозвољава да бира савезнике. И ове године су успели да је убрзају људи о којима многи мисле све најгоре – неретко због онога што виде као личну патологију, неприхватљиву идеологију или, једноставно, зато што не воле културу чије вредности деле ти људи.

Реакције на монструозни покољ у геј клубу у Орланду обећавају да ће у САД ускоро бити уклоњене преостале препреке равноправности родних и сексуалних мањина. На пример, геј мушкарци данас могу да дају крв само ако током претходних годину дана нису имали сексуалне односе. Идеолошку ширину и моћ, за многе, неочекиване силе која делује на путу легалистичке "инклузије" илуструју речи које је на митингу који су преносиле бројне телевизијске станице изговорио Доналд Трамп, медијски маг који је у многим либералним круговима омраженији чак и од убице.

"То је ударац на срце и душу онога што ми представљамо као нација. То је напад на могућност слободних људи да живе своје животе, воле кога желе и изразе свој идентитет... Радикални ислам је антиженски, антигеј и антиамерички. Одбијам да дозволим да Америка постане место у коме су геј људи, хришћани и Јевреји мета прогона и застрашивања од стране радикалних исламских проповедника мржње и насиља. То није питање националне безбедности. То је питање квалитета живота", рекао је у дугачком говору на свој 70. рођендан председнички кандидат по мери конзервативне Америке – и додао да одбија да буде политички коректан.

Али, велики део онога што је Трамп изговорио о геј правима представља верну слику нове западне политичке коректности, одраз ставова какве одавно слушамо од многих забринутих активиста. "Америка ће бити толерантно и отворене друштво. Америка ће такође бити безбедно друштво", обећао је бирачима и позвао их да размисле: "Запитајте се, ко је стварно већи пријатељ жена и ЛГБТ заједнице, Доналд Трамп са својим делима или Хилари Клинтон са својим речима?"

Хомонационализам, који је већ тријумфовао у Западној Европи и Канади, стигао је  тако захваљујући Трампу на велика врата и у САД. Џасбир Пуар је овај појам увела 2007. године, и то баш у специфичном, неинтуитивном смислу у коме је присутан у Трамповом говору. Пуар, професорка на америчком Раџерс универзитету, истакла је да је хомонационализам оличен у схватању да прихватање и толеранција према ЛГБТ субјектима треба да буде критеријум према коме се не процењују само појединци већ и легитимитет држава и "њихова способност за национални суверенитет".

После серије "добрих" западноевропских национализама, и "америчка изузетност", специфична јенки варијација, допуњена је хомонормативношћу. И када је конзервативан, "добар Американац" сада мора да оде много даље од усвајања става "геј је ОК". Штавише, очекује се да ће и у САД Републиканска партија ускоро кренути стопама идеолошке браће у Канади, земљи која је 2005. године, као прва ван Европе, легализовала геј бракове. Наиме, канадска Конзервативна партија је крајем маја променила дефиницију брака у званичним страначким документима.

Неко ће рећи, па шта ту има лоше, зашто сви не би били либерални и толерантни? Али, постоји проблем са хомонационализмом на који је, такође, указала Пуар. Он изражава постојање "подмуклог дослуха између расизма и либерализма", који производи неприхватљиве "здраворазумске либералне позиције" типа "Наравно да сам против рата против терора, али шта ћемо са муслиманском хомофобијом?" или "Наравно да подржавамо Египат и Арапско пролеће, али силовања жена доказују да су сви Египћани животиње."

Ова хомонационалистичка слика о просвећеном и рационалном Западу насупрот фанатичног и насилног исламског света је већ јасно препознатљива у САД. "Зашто треба да прихватимо било кога у нашој земљи ко подржава насиље било које врсте према геј и лезбејским Американцима", рекао је Трамп у рођенданском говору и додао да долазак имиграната са Блиског истока "може бити боља, већа верзија Тројанског коња". "Имиграција је привилегија и ми не треба да пустимо у ову земљу никога ко не подржава наше заједнице – све наше заједнице".

Проблем је у томе што ова нова глобална норма није производ универзалне историје. Њено наметање се ослања на, с једне стране, изједначавање западне историје са светском, и, с друге стране, парадоксално, амнезију, упорно игнорисање историчности недавних промена на Западу, као и начина на који се хомонормативност појавила и како је укључивана у тамошње идеолошке апарате моћи. Временом је постала омиљена алатка за јачање неолибералног поретка у западним државама и искључивање "лоших" грађана, расом или вером обележених и стигматизованих Других, који су изгурани на места која су хомосексуалаци редовно добијали у ранијој, хетеренормативној инкарнацији западних национализама.

Прва земља која је легализовала геј бракове била је Холандија – тек 2001. године, иако би слушајући неке домаће активисте човек могао да закључи да су они на Западу легални бар две хиљаде година. 

За нас на Балкану и другим глобалним (полу)периферијима, много је важнија чињеница да се хомонационализам увукао у међународне односе и друге аспекте светске политике, где функционише као важна полуга неоколнијалних политика. Већ наслућујем да ће, вероватно негде пред следећи "Београд Прајд", један од аргумента бити: "Чак је и фашиста Доналд Трамп за геј права, а у Србији..." Верујем и да ће овакви ставови стизати баш из кругова који су истовремено склони да о историји размишљају у једнини и заборављају дискриминаторску прошлост Запада, нарочито то колико је скорашња.

Прва земља која је легализовала геј бракове била је Холандија – тек 2001. године, иако би слушајући неке домаће активисте човек могао да закључи да су они на Западу легални бар две хиљаде година. У Хјустону су два геј мушкарца 1998. године изведена пред суд јер је, по "Закону о хомсексуалном понашању", орални и анални секс између одраслих особа истог пола у Тексасу тада представљао кривично дело. Светла страна западне историје нам говори да су дванаест година касније грађани Хјустона избрали "отворено геј" градоначелницу, једну од првих у САД.

Ипак, право питање није зашто ЛГБТ особе данас немају многа права (и "права") у бројним земља, већ зашто је секс између (сопствена) "четири зида" донедавно био кривично дело у САД или зашто пре петнаест година нико на Западу није могао да склопи геј брак? Ова питања истичу значај редовно игнорисане чињенице да су западана друштва сама писала своју историју. Водила се политичка борба и у једном тренутку је дошло до добродошле, али пре тога немогуће промене.

За разлику од становника Запада, нама – "Осталима" – није дозвољено да сами пишемо своје историје и мењамо друштвене односе. Остали смо објекти неоколонијалних интервенција, наводно спасилачких и цивилизаторских мисија које су данас снажно ослоњене на различите аутоколонијалне актере. Запад је остао једини субјект историје, а сама историја је наставила да буде једна од најевроцентричнијих наука. За нас су у њој резервисане странице о кашњење "Осталих", на којима "превелики" заостатак или "изласци из историје" редовно бивају тумачени различитим расистичким конструкцијама о културалним патологијама и неизлечивим друштвеним болестима.

У свакодневном говору, ова интернализована, само привидно временска хијерархија обично бива изражена реторичким питањима типа "Зар је то могуће на почетку 21. века?" или згражавањем које почиње речима "Данас, 2016. године у Србији..." – иза којих све чешће следи класична хомонационалистичка аргументација и затим ауторасистички закључак. "Језиво. Знам где живим, али Србија увек нађе начин да подсети да је гнусна клоака", написао је пре пар година један од чланова популарног геј форума.

Иако смо сведоци опсесије "другостима", мало је историчара који су, као Дипеш Чакрабарти, професор на Чикашком универзитету, говорили о другим и другачијим историјама и покушавали да "провинцијализују" евроцентричну Историју са великим "И", укажу да је и она партикуларна, само једна од историја. Штавише, може се рећи да је у једном важном смислу данас само 2016. година нешег календара – не и наше историје.

У одржавању илузије да је Историја са великим "И" универзална и да јој се ближи крај, важно место је добио хомонационализам. Не чуди да је, у складу са духом привидно постисторијског и постидеолошког времена, и спасилачки изговор за западну доминацију и примену двоструких стандарда мутирао у различите људскоправашке инкарнације. Прво се појавио "колонијални феминизам", који је, како пише Гајатри Чакраворти Спивак, захтевао да "бели мушкарци спасавају браон жене од браон мушкараца", што је кулминиралао инвазијом Авганистана 2001. године.

Тада је Лора Буш, супруга ратоборног председника Џорџа Буша (млађег), напрасно постала феминисткиња, "одлучила да покуша да цео свет усмери пажњу на бруталност према женама и деци од стране Ал Каиде", и 17. новембра се нацији обратила речима: "Авганистанске жене знају, кроз болно искуство, оно што цео свет открива. Брутална репресија жена је главни циљ терориста... Цивилизовани људи широм света су ужаснути – не само зато што нам се срца ломе због жена и деце у Авганистану, већ и зато што ми у Авганистану видимо свет какав би терористи желели да наметну нама осталима."

У међувремену смо ушли у доба хомоколонијализма, како је Момин Рахман са канадског Трент универзитета назвао мешање, десубјективизацију и десуверенизацију прекречену у дугине боје. "Парада поноса" је, бар за државе које немају нафту или важан стратешки положај, постала обавеза, не само лакмус тест толеранције већ и "цивилизованости". И Пуар пише о "све више хомонационалистичком свету". Иако она тежиште ставља на расу, и на "белом" Балкану важи њен закључак да у логици савремених империјалистичких интервенција "хомосексуално питање" све више потискује "женско питање" – данас се тражи да "бели квир мушкарци спасавају браон хомосексуалаце од браон хетеросексуалаца".

У новом, ушминканом издању западне хегемоније, старе империјалистичке политике бивају скривене иза "Прајдова" и геј бракова, које треба одржати и легализовати колико јуче. Ипак, у односу према хомонормативности огледа се једна од кључних разлика између Доналда Трампа и Хилари Клинтон. Он хомонационализам користи као аргумент у прилог изолационистичке, а она интервенционстичке политике. Американци ће бирати између новопеченог политичара који, позивајући се на одбрану геј права, најављује изградњу још виших зидова и искусне политичарке чија прошлост обећава нова "спасилачка" бомбардовања на неким од "хомофобичних" периферија. Зато ће, ко год да победи у новембру, и западна историја и наша будућност добити лошег савезника.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер