среда, 18. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > О фашистички оријентисаним усташама Јова Бакића и мојим прстићима
Полемике

О фашистички оријентисаним усташама Јова Бакића и мојим прстићима

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Ћирјаковић   
среда, 10. јул 2019.

Производ абортираног покушаја писања портрета случајног левичара у недовољно малој србији. личан, сасвим неновинарски (и ненаучни) текст о логореичном, активистичком научнику, који је јавно медитирао о српским фашистима и фашистички оријентисаним усташама; као и о повезаним несрећама

(јако дугачак текст – просечно брзом читаоцу ће требати око 30 минута)

Нисам написао текст о Саши Јанковићу када је требало. Било би то самоубиство.

Грађанистички „снајперисти“ – којима је тада командовао Теофил Панчић – били су распоређени свуда около да, као слугу режима, вучићевца и плаћеника, одстреле свакога ко се усуди да напише нешто лоше о претходној инкарнацији инстант спасиоца, јуродивог не-Вучића из влажних снова културних.

А после, када се полицајци мисли освесте и коначно суоче са злом које су обожавали и промовисали, онај ко се усудио да проговори остаје „леш“. Човек мртвих уста, сахрањен у јавности. Kрив зато што је нешто видео и разумео пре стада писмених и дрзнуо да прерано кукурикне.

Сетимо се овде обожавања Чедомира Јовановића, идола истих ових грађаниста, који су пре Прангије и друга Јова хтели да „убију за Чеду“. Уосталом, у позадини ове убилачке љубави лежи исти онај културално условљени импулс који је током Антибирократске револуције распаљивао страсти према тада обожаваном и обоженом Слободану Милошевићу.

Не знам колико је Јово Бакић велико зло, али верујем да је мање од Саше Јанковића. Нажалост, истовремено насилније и неодговорније. То чини друга Јова – „левичара“, саборца кољача пером Душана Петричића и поносног тријатералца са чланском картом глобалне дубоке државе – потенцијално опаснијим од морално осиромашене Прангије пођеднако великих амбиција.

Ипак, мој „портрет“ друга Јова биће краћи и много другачији него што сам планирао. Нећу прочитати оно што би требало и нећу повадити цитатате из материјала који сам прикупио. Ово је јадан крајње личан, „импресионистички“ текст, без глазуре која би могла да обезбеди какву-такву ауру непристрасности. Пустићу руке и „прстиће“ – док их још имам, док ми их аутоколонијални кербер друга Јова не поломи толико да, како је обећао, више не могу да пишем.

Звучи патетично, али, нажалост, није. Наиме, скупљајући материјал за портрет новог миљеника Случајних Срба жељних крви – интригантног кловна са докторском титулом, хронично успаљеног „левичара“ кога сврбе и кама и реденик – отишао сам на „европеизовани“, данке Дојчланд „Дорћол платз“ на промоцију, могло би се рећи, Бакићевих Година расплета – мега-књиге Европска крајња десница.

Мада, реч је о лажираној Европи, која не укључује Србе, у књизи лансираној на српски Видовдан. У складу са новом традицијом прослављених Срба – Гаврила Принципа, Милошевића, Ђинђића и Цеце, али, биће, и са аспирацијама наплеончића, који желе да постану славни успут запишавајући Видовдан.

Kренуло је по мене лоше на ваљда први Јовиндан.

Чим сам стигао у грађанистичко и „левичарско“ окружење, које се показало много непријатељским и насилнијим него што сам очекивао, сео сам са стране, на степенице. Али, једна госпођа коју нисам препознао, рекли су ми после да је то Милица Батричевић, водећа српска асексулана активисткиња и, кажу, бивша студенткиња др Јова, кренула је да упире прстом у мене и показује ме особама које су ме затим гледале са убилачком мржњом.

Требало је одмах да одем кући. Већ сам једна од мета мобинга овдашњих „феминисткиња“, (а)сексуалних и родних активисткиња. Чопора левичарских, марксистичких и либералних „хијена“, које лажу, крљају и псују као најгори мушкарци, а онда, ако покушате да непропорционално, дакле пристојније, промишљено и одмерено, одговорите – глуме крхке, нападнуте женице док покушавају да вас затру.

Ове немилосрдне „лешинарке“, које кидају мисао, било из позиције моћи или оне још опасније, тактички привилеговане, дозиране немоћи, тада измишљају претње и прогонитеље, успут обично евоцирајући сећања на своје узнемирености, које су, по правилу, више биле асексуалне него сексуалне.

Наиме, као неко ко није ни леп ни згодан могу да разумем муке оних које су разбиле огледало па их узнемирава начин на који део циљне групе изражава да их не жели. Неке су се помириле са недопадљивим учинком мајке природе. Неке решење покушају да нађу у естетској хирургији. А неке у самовиктимизацији која – праћена бесрамним лажима и конфабулацијама о „пичкопаћеницима“, судбини „ејакулата“, балканском патријархату или рањеном маскулинитету – данас обећава привилегије и друштвену мобилност ка обилато спонзорисаном неолибералном врху.

Требало је да знам шта ме очекује. Бакићева новостечена популарност је у великој мери изграђена на упорном промовисању и подстицању насиља, које он нуди као једино решење. Ипак, остао сам како бих прикупио материјал за планирани портрет друга Јова. Он је, поред плеторе младих „марксистичких“ и „феминистичких“ обожавалаца, однедавно постао идол много веће и све фрустрираније грађанистичке публике. И она „спас Србије“ везује за барице и потоке „сендвичарске“ и сродне крви.

Тешко је било записати све идиотлуке и пристојно изречене увреде који су износили Бакић и двојица од још укупно четири учесника овог дугачког активистичког скупа, представљеног као промоција књиге о крајњој десници. Због болова у кичми, пред крај трибине сам устао и, да никоме не бих сметао да види свог новог идола и спасиоца, стао скроз са стране, иза равни бине и озвучења.

После две жене, пришао ми је господин, који се представио као Саша, са очитом намером да ме удари. Рекао је да зна где станујем и да ће ме пребити. Па да ће ме, када се опоравим, поново пребити и затим да ће ми ломити „прстиће“ све док их не поломи толико да више не могу да пишем. Иако сам одавно одлучио да ништа што остане вербално не пријављујем полицији и да никада никога не тужим, рекао сам да ћу ово морати да пријавим полицији. На то је „Саша“ рекао да га то не занима. На моје питање како се презива, одговорио је – „Сазнај“.

Сазнао сам. Реч је о Саши Драгојлу, новинару Инсајдера и сараднику скоро свих помена вредних аутоколонијалних и антисрпских медија на Балкану – од Е-новина, где је, чини се, почео каријеру, преко про-албанског Kosovotwopointzero и Буке, гласила бањалучких ударника „информативне деконтаминације младих“, до „левичарске“ Машине. Схватио сам и зашто га реакције власти уопште не брину.

Већ имам искуства са нашим правосуђем и страхом судија од „невладиних организација“ и сродних неоколонијалних трансмисија, па знам да би свака моја пријава само ишла у корист овим деструктивним снагама. Полиција би вероватно професионално одрадила свој посао, али судови би, бојим се, урадили баш оно највише одговара овдашњим „белим медведима“ аутоколонијализма.

Не треба ми ту машта. Недавно је на свом, у међувремену обрисаном, Твитер налогу Маријана Тома, дугогодишња „доглавница“ Наташе Kандић и ударница (де)контаминације Срба, полусаркастично реаговала на чињеницу да сам је поменуо у једном тексту – речима да ће то ставити у свој ЦВ.

Верујем да би моја пријава донела корист Драгојловим послодавцима или њему самом. Евентуални позив на информативни разговор би, бојим се, био пропраћен неком новом донацијом. Што би се рекло на срблишу – wин-wин ситуација за аутоколонијалне кербере, лосе-лосе за мене, који сам се дрзнуо да упорно пишем о њима.

Пре него што се вратим на друга Јова, само да нагласим да је у групици која је одмах потом заједно са „Сашом“ напустила промоцију књиге било је бар троје бивших или садашњих Бакићевих студената.

Пре одласка на „Дорћол платз“, обећао сам себи да у тексту нећу употребити фразу коју сам забележио скупљајући материјале и оживљавајући сећања на друга Јова – „бенигна будала“. Нажалост, оданост истини ми не дозвољава да употребим неку пристојнију реч. Штавише, бојим се да друг Јово није будала већ будалетина. При томе, шта год да је, то није бенигно. Сем, можда, из угла Александра Вучића.

Тешко је седети у кафани и не волети друга Јова. Упознао сам га давно, на неком елитистичком поселу на Мокрој гори и сасвим ми је јасно зашто је овај случајни левичар постао миљеник (скоро) свих. Иако га хронично сврбе и кама и реденик, Бакићево кафанско издање је бенасто, али јако заводљиво. Одатле вуче корена и моја, у међувремену одбачена, теза о „бенигној будали“.

Бојим да је друг Јово већи миљеник председнику Србије него свим нестрпљивим анти-режимлијама, у чијим очима је недавно постао не само миљеник већ и кандидат за ултимативног анти-Вучића. Зашто? Зашто се не бих изненадио да Вучић више воли Бакића чак и од његових сабораца из „Самоодбране“?

Душан Петричић, односно, биће да је то био неки његов аватар или зомби, пошто не верујем да стварни Петричић није већ пострадао од „фашизма“, седео је на видовданској промоцији у првом реду простора који је Бакићев издавач описао као „место за подизање револуције“. Наравно, реч је само о новом „Миксеру“, месту за по себи контрареволуционарна, елитистичка, углавном аутоколонијална посела привилегованих нарциса.

За разлику од Јова, који у једној руци као да држи оловку а у другој каму, ваљда неку партизанску, окупљена публика углавном не би сама да коље. Не знам само да ли је овим грађанистичким добровољним даваоцима туђе крви драже да то раде „фашистички оријентисане усташе“ или стари, „антифа“ саборци друга Јова, али бојим се да, залепљени мржњом и утрнулог аутоколонијалног мозга, решење виде само у крволиптању.

Присутни су на самом почетку поздрављени као борци против „фашизма, популизма, национализма“. Тим редом. Друг Јово је, пак, најављен као интелектуалац „који није провинцијалац“ и „који истински обликује будућност“ у околностима где је „честитост све ређа јер је густина опасности све већа“. Бакићев ментор је предочио да су „расизам, ксенофобија и ауторитарност челне вредности деснице“ и да зато она представља „опасност за човечанство“, али и један од интелектуалних врхунаца вечери – да „капитализам и Европска унија нису исто“.

Пуна ми је бележница. Што политички коректних, и даље профитабилних постисторијских догми типа „културе када се пржимају, [оне] су обогаћују“. То, биће, „илуструје“ и непријатна чињеница да су у ЕУ одавде примљене само Хрватска и Словенија. Две најбогатије и етнички најмање хетерогене земље региона, толико стабилне у великој мери зато што се не „обогаћују“ различитим културама.

Чуло се и мноштво што прежваканих што иновативних бисера друга Јова, али овде ћу се задржати само на једном, оригиналном бакићевизму – „фашистички оријентисане усташе“. Истовремено највећу од свих бедастоћа, које је, следећи ментора, Бакић то вече изговорио о капитализму, Европској унији и десници и одличну илустрацију зашто верујем да су Вучић и његови спин-доктори направили добар избор, ако су се, како ми се чини, определили да од друга Јова направе свог највећег непријатеља.

Не знам да ли др Јово уме чак и самом себи да објасни ко јесу „фашистички оријентисане усташе“, али ја ћу, иако нисам „др“, овде радо објаснити ко су неки од кандидата за „усташе“ које нису фашистички оријентисане. Дакле, ко би могле да буду те антифашистичке усташе које провирују из Бакићеве надахнуте, квазиреволуционарне и псеудоначне епике о нама „урођеницима“, „европској тврђави“ и различитим „бастардизацијама“?

Kада га понесе динарска епика и заљубљеност у себе, Бакић, бојим се, ни не зна шта говори. Нажалост, гомила бисера које тада изговара звучи логично публици која када каже цео свет обично мисли на Шведску, Немачку и околину. Титула и катедра засењује простоту, чији је епиком обојен захват у болном нескладу са ширином Бакићевих знања. Док прича, сав у неком бескрајном интелектуалном оргазму, афектирајући и наглашавајући безброј смислених и сасвим будаластих поенти, др Јово неуморно везе са оним што добро зна колико и оним о чему ама баш ништа не зна.

Не морате да завршите социологију – а друг Јово је, тврде зли језици, два пута завршио социологију, једном као млади Јово и једном као не тако млади марксовац – да би препознали да ако постоје „фашистички оријентисане усташе“ онда једноставно морају да постоје и неке антифашистички оријентисане усташе. Иако тако нешто још није открила чак ни Соња Бисерко.

Нажалост, нису ми пале на памет када сам недавно писао о „против дома спремним“ Случајним Србима и њиховим хрватским идолима из рахметли Ферала – али сада ми се чини да антифашистичке усташе не би био неадеквантан назив за ту булументу. Иако, наравно, ако је ишта мислио, прилично сам сигуран да њих др Јово њих није имао у виду када је трабуњао о „фашистички оријентисаним усташама“.

Следећи бизарну логику друга Јова, коју је на неколико начина изразио током промоције, следи да све што је у Србији поносно српско јесте фашистички, а све што је у Црној Гори и Хрватској хрватско или црногорско јесте, у најгорем случају, фашистички оријентисано. „Прави Срби звучи сулудо и само Срби звучи сулудо“, рекао је др Јово током промоције, понесен аплаузима окупљених Случајних Срба.

Питам се само да ли му и реч Црногорци звучи „сулудо“. Морала би, ако није само још један од све већег броја српских аутошовиниста. Kао и „Црногорска“, назив странке др Владимира Павићевића, универзалог посланика, поносног „белог листића“, бесрамног човека и лажног анти-Вучићевца, који већ годинама бере плодове чињенице да је активно допринео победи СНС. Људи као Павићевић изгледа верују да никада не греше, а спој антирежимског и аутошовинистичког слепила у Србији чини да им све бедастоће и срамоте овде олако буду не само опроштене већ и сасвим заборављене.

Друг Јово има немале мане у скученом свету урбаних учесника Првог српског селебрити устанка, у чијем језгру су се, нажалост, етаблирали баш ти, увек „против дома спремни“ Случајни Срби. Оне чине да друг Јово није био идеалан кандидата за спасиоца. Не толико саме Србије колико великог Kосова и других „највиших европских вредности“, као и припадајућих им синекура и излета авионима.

Наиме, Бакић у очима његових нових, писмених и културних обожавалаца има неприхватљиво паланачку ауру и зрачи омраженим „Овча, Борча, чачача“ шармом. Бојим се само да то много више говори о размерама растројености устаника-шетача подршком коју Вучић добија са Запада него о потенцијалима хиперкинетичког друга Јова. Kао „Јово брат“ он дође нешто као Јала Брат за писмене и културне. Дух времена је такав. Kонтрареволуционаран, тешко разумљив и убрзан.

Мени, пак, овај самопроглашени Робеспјер највише личи на случајног партизана из филма Вељка Булајића. Спремили га за улога четника – савршена физиономија, кама му стоји као саливена, али га грешком обријали па су морали да му ставе титовку уместо шубаре. Понекад ми делује као да га је правио Јовица – по Бебиној мустри. Наравно, не верујем да јесте. Kорисни идиоти су, по правилу, кориснији од уцењених и плаћених. Љубав није једина ствар која се не може купити парама.

Признајем, друг Јово одише и кловновско-шибицарском харизмом, која није сасвим без потенцијала у српској политици. При томе, он изговара реч народ у контекстима и на начин на који то његови нови елитистички саборци не чине. Ипак, ризик по режим да Бакић, као јавно лице фикус-опозиције, постане играчка-плачка остаје занемарљив. Превише је заволео суши урбане дистинкције да би могао да уважи свет оних који се и даље радују сендвичима са сатанизованим Матијевићевим паризером.

Претходни кандидат за непријатеља-миљеника, друг Борко – лажни панкер, лажни левичар, чак и лажни Борко – добио је „на поклон“ крваву кошуљу, али је није капитализовао. Уплашио се и побегао под скуте капитала као поново рођени господин Борко. Тиме је бар нестала једна непријатност за очи. Иритантни несклад између Боркове конзервативне и уштогљене, мачо естетике и радикалне левичарске идеологије, на коју је привремено накачио своје галактичке амбиције.

Друг Јово је до сада, као потврду своје антирежимске дистинкције, добио само информативни разговор у полицији – и већ је оправдао очекивања позивара, засенивши остале пастире антирежимског стада. Из Вучићевог угла, треба га посматрати слично Соњи Бисерко из Милошевићевог – као вероватно идеалног непријатеља.

Помена вредна разлика је у томе да Бакић има ту необичну антипопулистичко/популистичку привлачност, усмерену не само према члановима привилегованог суши стада, којима се може да им се гади Матијевићев асортимана полутрајних месних прерађевина. Лакрдијаш какав јесте, он је лутајући метак, склон да у налету логореје повређује себе колико и друге. Зато, за разлику од Соње Бисерко или лажног Борка, Бакићева крвава кошуља не би била сасвим без ризика. Нарочито ако код Службе нема мусави досије и нису евидентиране пратеће фаталне слабости. Не треба губити из вида да, кад је већ један кловн могао 2016. године да постане председник Америке, онда ни кловн Јово није без шанси.

Данас имамо две верзије Бакића – друга Јова и грађанина Јова. Овај други му дође нешто као афричка шљива за усахлу опозцију. Остаје питање да ли ће деловати ван суши стада. Марксиста Јово, пак, са својим марксовцима живи, пре бих рекао прву него другу младост. У својим Годинама расплета посветио им је топле речи, захваљујући се „млађим другарицама и друговима у ’Октобру’, једном од оних интелектуално подстицајних места на којима се човек осећа пријатно и опуштено, од којих сам добио повратно обавештење о свом истраживачком подухвату“.

Да се подсетимо ко су црвенкасти миљеници и следбеници који подстичу др Јова. О њима сам – пре него што су напредовали, нажалост у оба смисла која та реч има у Вучићевој Србији, и постали хомонационалисти – већ писао у неколико наврата. Они су у Србији, иако јалови, цинични и отуђени од народа и радничке класе, заузели важан политички простор на левици и успоставили скоро па монопол.

Прво, да објасним јако користан и важан појам хомонационализам. Он је коначнао обезбедио име појави, која је од 11. септембра 2001. године све важнија и глобалнија. Без њега више није лако, а можда ни могуће, разумети не само промене у западним земљама већ ни кључне политичке процесе у Србији, механизме десувернизације наше земље и клеветање најугроженијих сиромашних слојова, чији се витални интереси не могу везати за ЛГБТQИ идентитете – најпривилегованије од свих, данас тактички привилегованих, мањинских идентитета.

Нажалост, појам хомонационализам није по себи јасан и нема интуитивно значење. Он не представља синоним за геј национализам, национализам све умреженије, повезаније и моћније глобалне „геј нације“, већ је, оригинално, назив за нову инкарнацију национализма у западним земљама.

Наиме, хомонационализам стандард „доброг“ и „исправног“, пуноправног западног грађанина, па и човека уопште, везује за однос према ЛГБТQИ заједницама и њиховим интересима. Хомонормативност којом је обележен, произвела је нову норму – и тако само пребацила стару слику и стигму „ненормалности“ са геј људи на оне који имају анти-геј ставове.

При томе, патологизујући дискурс „хомофобије“, којим овакви ставови бивају уоквирени као израз „болести“, а они који их износе као „болесници“, није постао политички некоректан – иако би то морао да буде. Наравно, да политичка коректност није претворена у један од најмоћнијих идеолошких апарата, којима је обележена глобална хегемонија неолиберализма.

Било је само питање времена када ће хомонационализам почети да бива глобализован, када ће критеријум за процену ко је пуноправни и исправни, добри грађанин бити примењен за процену исправности и ваљаности држава. Анализа кроз призму хомонационализма омогућава да разумемо и како су многи либерали поверовали да постоје „звери муслиманске“ и, по Пешчанику, „звери српске“. У научним радовима се од 2014. године све чешће помиње хомоколонијализам.

У позадини свега је западноцентрично веровање да геј права представљају „последњу границу људских права“. Да ако се она „поштују“ – што углавном бива мерено „видљивошћу“ (Прајд) и , све више, „једнакошћу у законима“ (истополни бракови) – то представља знак да се у тим земљама већ поштују сва друга људска и демократска права.

Хомонационализам представља једну од важних антиполитичких машина у данашњим „квир временима“. Свако ко игнорише њен значај на Западу, али и у његовим предграђима и лагумима, као што је Србија, осуђен је на несупех. Хомонационализам данас користе и десничари и левичари, а његов потенцијал је правовремено препознао и Доналд Трамп. Између осталог, претворивши све WЦ у својим зградама у унисекс – и тако предупредивши оптужбе за „дискриминацију транс особа“.

Хомонационализма је у Србију стигао у различитим облицима. Прво као важно оруђе режима, који је желео да компензује упадљив „демократски дефицит“. Вучићев хомонационализам нам је тако, између осталог, донео редовне Прајдове и Ану Брнабић, „фикуса“ у бојама дуге, али и могућност да различити елитни геј актери служе режиму без да буду клеватани као сендвичари и плаћеници.

Убрзо је хомонационализам освојио и (случано)српску левицу, и успут поделио ЛГБТИQ барјактаре и њихове савезнике. Данас на левици у Србија бесни сукоб хомонационализама. Питање је да ли ту уопште има било чега другог. Наравно, још је смешнији ако имамо у виду колико је ефикасно и вешто Александар Вучић ову помодну родну идеологију претворио у један од важних адута. Истини за вољу, главни адут, не бих се изненадио, нашег следећег доживотног председника јесте склоност непријатеља да га потцењују.

Револуционарни снови наших „левичара“ стављени су на „стенд бај“. Хомонационализам је закрвио Бакићеве „марксовце“ и њихове ривале у једној од најмањих политичких бара у Србији. Наравно, он је и овде антирадничка и антинародна идеологија. Израз метастазираног мањинарења, које је оковало и уништило левицу широм света више од капиталистичке интернационале.

О чему је тачно реч? Чиме су то преокупирани марксистички миљеници друга Јова?

Kључно левичарско питање у данашњој Србији јесте да ли су транс-жене-лезбејке само транс-жене-лезбејке или се ту скривају матори педофили у сукњи (и са пишом), који би да интимно опште са женама које су лезбејке. Бакићеви пулени спадају у ове друге ратнике у сукобу који већ месецима потреса левичарску жабокречину. Насупрот њих су, између осталог, они левичари и ЛГБТQИ активисти који, поред јасног става о транс-женама-лезбејкама, мисле да за њих има места уз скуте режима.

Да уз помоћ примарних извора илуструјем срж проблема. „[Д]анас су поднели тужбу против мене због четири Инстаграм сторија у којима сам критиковао њихово одурно шлихтање великосрпском национализму и издавање... -- биолошког стрејт мушкарца који се идентификује као трансжена -- за лезбејку... [K]ао и многе феминисткиње, левичари/ке и ЛГБТ активисти/киње, противим се тренутно владајућој идеологији мејнстрим транс активизма, која између осталог води брисању лезбејки и њиховом присиљавању на секс са трансженама (биолошким мушкарцима)“, написао је на свом Фејсбук профилу један (вечно) млади социолог, љутити комадант Бакићевих „пионира“.

Мислим да је као илустрација размера слома левице у Србији довољан и овај цитат, мада тешко је одолети ономе што следи. Наводно марксистичким медитацијама о ужасима „либералног пакла мејнстрим транс активизма и њему прилагођаваног законодавства, коју прате гушење слободе критичког мишљења и подилажење структурној мизогинији и хомофобији да би се покупиле мрвице са стола господара.“

И левичарски феминизам се овде свео на само једно питање – ко има, а ко нема вагину. Нажалост, поражавајућа је порука идеолошких „вагиналних монолога“ који стижу са те сцене. Није дозвољена никаква критика – чак ни указивање да постоје жене које су до положаја стигле уз помоћ вагине или породичних веза, заузимајући при томе места другим, неупоредиво паметнијим женама, које, у овим квир временима се то мора експлицитно рећи, такође имају вагине.

Нажалост, Бакићеви миљеници, у које спадају и неки од доминантних експонената аутоколонијалног и антинародног „феминизма“ и „марксизма“ у Србији, у својим декларативно радикалним организацијама, које обећавају једну другачију и праведнију земљу, репродукују најгоре аспекте политичког мејнстрима, препознатљиве и у владајућим структурама и у опозицији.

Некако не чуди да такав антиполитички миље омогућава да сасвим легитимно користимо појмове као што су „антифашистичке усташе“ или „фашистички антифашисти“. Они су овде само приивидно оксиморони. Бојим се и да моје видовданско искуство на „Дорћол платзу“ представља само једну од безброј илуструција онога на шта се овде свела реално потојећа левица. И колико за њу данас нема наде.

Чињеница да када као новинари и слободно мислећи аутори одемо да извештавамо о неком „антифашистичком“ скупу можемо да очекујемо да – само зато што се усуђујемо да јавно износимо закључке до којих смо дошли – будемо таргетирани и слушамо претње батинаша, наводи ме да се запитам: Да ли уопште смемо тамо да долазимо? Да то није (право) самоубиство? Можда треба да поведемо некога са собом да нас заштитии? Да ли је то слика промена и реалности за коју се бори друг Јово?

Kао и увек када сам последњих година размишљао о нашим „левичарима“, стрепња ми је много дубља од наде. Сем када се ради о биографији друга Јова – све мање „левичара“, све више „грађанина“. Слушаћемо још о њему. Само да се, гледајући у сунце и црвенкасто небо, не оклизне на кору од плаво-жуте банане „европеизације“ и поломи кичму. Овде, на земљи – клизава су времена.

П.С.

Још увек непребијен и са неполомљеним „прстићима“, мада верујем да није мало оних које то растужује:

"Не познајем материју баш најбоље. Може ли неко да ми објасни, по којим је критеријумима Ћирјаковић новинар?...

(Ваљда по томе што је радио као новинар за Newsweek, The Los Angeles Times, Б92, НИН и Политику?)...

Значи, још једна громада попут ДЈВ. Требало је да остане у Лос Ангелесу...

(Значи још један либерал који одобрава насиље, уколико није извршено над њим.)...

Не, само поборник идеје да треба да се коначно направи нека институција и за будале, попут луднице за лудаке или болнице за болеснике. Иначе дотични је новинар тачно онолико, колико је Дејан Лучић писац. То што сте радили у новинама, не чини вас новинаром...

(Чекајте мало господине, Ви дакле тврдите да је насиље према некоме у реду само зато што нисте љубитељ његовог писања? Или, још горе, да је у реду изубијати некога ко је, како Ви кажете, болестан или будала??)...

Најпре да дефинишемо појмове. Видите, Вучић је лудак а Шешељ будала. Kао што видите, будале могу бити и те како опасне. Ако не верујте мени, питајте Ћурувијину и Ђинђићеву децу. Зато, зајебите ме са људским правима и сл. То је за људе, овај се није квалификовао у ту групу...

(Нисам знала да је на нама да одређујемо ко заслужује да живи, а ко не... Нећемо се сагласити свакако, тако да нема смисла настављати разговор. Поздрав.)"

(nepismeniđavoljiadvokat.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер