понедељак, 22. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Опасна веза - слобода медија и "слободно тржиште"
Културна политика

Опасна веза - слобода медија и "слободно тржиште"

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Ћирјаковић   
уторак, 22. октобар 2013.

Именовање Саше Мирковића на место помоћника у Министарству културе и информисања изазвало је бројне реакције. Ипак, сматрам да главни проблем није у томе што је Мирковић сувласник медија са сасвим нетранспарентном власничком структуром.

Највише забрињава његова тврдња да "има врло јасну визију шта се може урадити краткорочно, средњорочно и дугорочно" са нашим ојађеним медијима. Штавише, сматрам да сви којима је стало до доброг новинарства треба да се плаше визије једног доказано неуспешног менаџера који никада није радио као новинар.

Мирковић је годинама био не само саучесник у обесмишљавању идеје Б92-ке, некада најотворенијег и најпрофесионалнијег медија у Србији, већ и у систематском уништавању слободног новинарства у постмилошевићевској Србији.

Наравно, постоје много лошији медији од Б92 које су Веран Матић и Саша Мирковић после 5. октобра преобликовали по мери сопствених амбиција и способности. Али не ради се само о томе да се ова кућа не може мерити истим аршинима као и неки криптомафијашки таблоид.

Када, без превише претеривања, од "светионика" доброг новинарства направите медијску "крпу" у служби странака из донедавно владајуће коалиције, онда то омогућава да много лакше буде смањен простор  слободе у свим другим медијима.

Не желим да сугеришем да је Б92 деведесетих и током првих година после пада Милошевића била савршена, да није било сумњивих пристрасности и лоших емисија. Али једино неко ко увек ћути никада неће рећи нешто погрешно. Штавише, не само да тада овде није било бољег, већ је то био одличан медиј пун људи набијених добром енергијом, талентом и ентузијазмом.

Стално смањивање иностраних донација после 5. октобра јесте представљало озбиљан изазов. Ипак, на њега се могло одговорити на различите начине. Веран Матић се определио да прихвати да две владајуће странке, углавном преко јавних и функционерских приватних предузећа, покривају велики део губитака – и заузврат мобилним телефонима практично уређују информативни програм.

Питање да ли је пресудила неспособност, саможивост или комбинација различитих мотива је академско и, чак и за тужну причу о Б92, све мање важно. Оно што је именовањем Мирковића, који је годинама био Матићев најближи сарадник и човек од пуног поверења, постало значајно јесте како је изгледала "визија" коју је донедавно спроводио.

Демократска странка, годинама главни незванични "спонзор" Б92, функционисала је више као покрет – лабави склоп сукобљених интересних група прожет галактичким амбицијама моралних патуљака на високим положајима. Истовремено, кључни уредници и нека од фаворизованих телевизијских лица на Б92 постали су, у суштини, изасланици и гласоговорници ових фракција, посттитоистички политички комесари и цензори који су, нажалост, прилично успешно радили на искорењивању доброг новинарства.

Срозавање нивоа и партијска лојалност прикривани су на различите начине. Веран Матић је Бранкицу Станковић, која поседује редак спој храбрости, острашћености, опсесивности и аутистичности који је потребан за бављење неким опасним темама, искористио као заклон, приручно средство за пацификовање новинара који себе нису видели у мешавини страначког билтена и фанзина самозаљубљеног председника.

И "Инсајдер" и "Утисак недеље" су употребљавани као својеврсна камуфлажна униформа, заводљива илузија да је Б92 остао слободан медиј за који "нема забрањених тема" и "недодирљивих личности". У великој мери захваљујући овим гледаним емисијама и заједничком минулом раду Матић је могао да растерује непослушне у тишини, без буке и јавног негодовања.

Наиме, у сенци фетишизираног и селективно немилосрдног "Инсајдера" један прави новинар или непартијски уредник није могао ни да помисли да јавно проговори о томе зашто је ућуткиван или да нешто каже о нарученим прилозима које је морао да емитује. Чак и у очима "проевропске" публике, оне која није благонаклоно гледала на партијски информативни програм, свако од незадовољника је лако могао да буде дисквалификован као наводни експонент "хашког лобија" или проказаних "антиевропских снага".

Штавише, многи су сами отишли, понижени и фрустрирани начином на који је завршавана једна дивна медијска и, за многе, лична прича. Знам да у "Динкићевој згради" на Новом Београду још увек има и талентованих извештача и изузетно моралних људи, али добар новинар је на Матићевом и Мирковићевом Б92 одавно постао "угрожена врста".

Ипак, у неделу против Б92 постоје олакшавајуће околности. И у другим земљама у транзицији показало се да неолиберални поредак и слободно тржиште нису били савезници медијских слобода. Зато и да је Матић, уместо лојалном Мирковићу, "власт у кући" предао менаџерима-професионалцима, питање је да ли би критички оријентисано телевизијско новинарство могло да преживи притисак (демократски изабране) партијске државе и симбиозе маркетиншких агенција и паралелне власти која је годинама функционисала у кабинету свемоћног председника.

Нажалост, неки медији су пали још ниже. Некада такође слободарски Радио Слободна Европа данас не изазива само у мом стомаку мучнину какву је слушање острашћених Милошевићевих медијских ратника производило пре две деценије. Док је некада у једном ружном и фаталистичком наративу све врвело од опасних "Шиптара" и "хрватских звери", непоправљиво зло је у програму који се емитује из прашког студија постало српско или, оно највеће и најружније, "србијанско".

Кажу да се на Б92 мало тога променило. Чак су и уредници-цензори остали исти. Наравно, нови су захтевни власници државно-партијских телефона. Међу њима је сада и Саша Мирковић, један од ретких људи који су добили прилику да се нађу на оба краја ове антидемократске "жице" – опасне везе која је овде одавно постала део једне погрешне визије медија.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер