недеља, 16. децембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Догодине у НАТО или зашто је Београду данас Брисел много ближи од Призрена
Политички живот

Догодине у НАТО или зашто је Београду данас Брисел много ближи од Призрена

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Ћирјаковић   
четвртак, 11. октобар 2018.

Поводом текста: Морамо да причамо о новој песми Београдског синдиката "Догодине у Призрену")

На киоску за хамбургере у празњикавом холу једног великог аеродрома писало је „Сутра све у пола цене“. Ту сам далеке 1991. године научио да сутра није само умирујућа временска одредница, најава онога што ускоро, можда са великим закашњењем, ипак стиже.

И сутра и догодине могу бити беле лажи – синоними за никада, лакши начин да се суочимо да се оно што прижељкујемо највероватније неће десити. Наиме, сутра је и оно сутра које никада не пређе у данас, као што постоји догодине које никада не постане ове године.

Мало тога се може научити на аеродромима. Зато ћу цитирати Википедију, мајку наше пост-образовне памети. Морална паника је енглески израз “за ситуацију у којој се неком друштву на темељу неколико изолованих, преувеличаних или на сензационалистичких начин протумачених инцидената створило или настоји створити уверење како друштву, држави или темељима моралног поретка прети смртна опасност, а која се може отклонити једино радикалним, и по правилу репресивним мерама“.

Моралне панике данас све ређе производи параноје браниоца старог моралног поретка. Од 11. септембра оне полако али сигурно постају својина либерала, чија визија „краја историје“ захтева константну продукцију смртних непријатеља, наводно одлучних да нас врате у „варварство“.

После Задруге 2 и Парова случајносрпске либералне елите је ове анксиозне, вруће јесени захватила нова морална паника – изазвана песмом „Догодине у Призрену“, која спаја глобализовани навијачки мелос са умилним гласовима српског етна.

Сличне реакције су претходних деценија изазивале различите песме – од „Боже спаси краљицу“ Секс Пистолса до „Пољубила сам девојку“, хитића из 1995. године. Ипак, његова нова инкарнација, „Пољубила сам девојку (и свидело ми се)“ у извођењу дубоко религиозне Кети Пери, није подигла на ноге десетине милиона америчких фундаменталиста из „Библијског појаса“. У Америци, данашњи прагматични и тржишно оријентисани „лични Исус“ свој благослов дели у форми високих дивиденди и ниских каматних стопа – и научио је да воли лезбејке колико и Трампа и судију Каваноа.

У елитистичким фантазијама привилегованих, моралне панике се везују за „некултурне“, који овде с јесени воле да оду у Шабац на вашар, а не за „писмене“, који се пар недеља касније тискају на аутоколнијалном вашару у шумовитом дворишту београдске резиденције немачког амбасадора.

Ако и даље, после Вучићевог обрата који је помешао излизане политичке карте, морамо да говоримо о Две Србије, онда та подела још има смисла само као класна. У данашње „Друге Србе“, којима се обраћа Београдски синдикат, спада и знојава сиротиња, која у шаторима у Шапцу сама плаћа јагњетину.

Насупрот њих је урбана јагњећа бригада, која своју порцију печеног братвурста, бесплатне неоколонијалне милости, једном годишње стрпљиво чека у дугачким редовима у дворишту сењачке резиденције немачког проконзула. Мислим да у њој има јако мало оних којима су пријали стихови песме „Догодине у Призрену“.

Као и у случају елитистичког касапљења борбене Луне Ђогани и њених ријалити сустанара, новој моралној паници нису оделеле ни младе наде овдашње неоколонијалне машине, јуришници аутоконијализма окупљени, између осталог, и у (случано)српском интернет магазину Вајс.

„По свом садржају, по идеји и поруци коју шаље, ово је чиста пропагандна песма, на нивоу 'Волимо те отаџбино наша', златног хита 1999“, пише Михаило Тешић. „Само што 'Догодине у Призрену' као да не покушава да убеди никога, него се обраћа људима који већ имају слична уверења и нуди им оно што им прија и шта би желели да је истина.“

Нажалост, људима, посебно нашим, ретко када прија истина. Песма Београдског синдиката је индиректно али јасно дефетистичка, израз мирење са поразом. Њен кључни стих је „Изгубљено није никад оно што је свето“ и верујем да је баш то оно што у њој највише смета Вучићевом прозападном режиму, који не толерише спаљивање моћних националистичких илузија.

Случајним Србима који се оглашавају у Вајсу, Данасу, Н1, ББЦ-ју на српском и Слободној Европи пак смета то што песма охрабрује грађане да о поразу не мисле као о коначном, да верују, или се бар заваравају, да се историја једног дана може вратити у ток који виде као једини праведан.

„Догодине у Призрену“ је песма која Косово измешта у домен снова и нада, која имплицитно али сасвим јасно саопштава да Метохија данас није српска и да то у догледној будућности неће постати. Нажалост, умови све бројнијег Константиновићевог идеолошког потомства овде нису нацификовали само српски национализам и српство већ и сваку наду и утеху која није евроаталнтска.

Тешић тврди да песма представља „меморандум САНУ за 2018“. Немам утисак да је прочитао неусвојени нацрт Меморандума, тог јако досадног и, бар за оне који су претходно пали на америчку и бошњачку пропаганду, збуњујуће рационалног и одмереног националистичког текста.

„Догодине у Призрену“ је много више анти-Меморандум, предложак за хибернацију у зашећереној патриотској меланхолији. Нема ту „директног позива на борбу“ о коме конфабулира Тешић, већ само обиља јаловог жала за „отетим“ и ламента над нацијом која тоне „као лађа од папира“. Штавише, ова песма један заводљиви национални мит премешта у мемљиво складиште политичких идеја, уз крхку наду да ће га неки будући Дорћолци извучи из нафталина: „Зато учимо децу да знају праву истину. И нек нам поздрав буде: ’Догодине у Призрену!’“

Београдски синдикат „догодине“ смешта у далеку будућност и када пева „Косовски завет који трајаће занавек.“ Стихови „Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена, Орао си мога неба ал' крила су ти сломљена“ нам јасно говоре да овде није реч о позиву на борбу већ о свести да недостаје оно што представља предсулов било какве борбе за Косово – а то је тешко замисливо национално буђење једног не само оклеветаног и пораженог већ, изнад свега, зомбираног народа.

Живимо у времену потпуне хегемоније футуристичке бриселске митоманије, али незапитани Тешић, као и његови привидно неукорењени космоплитски саплеменици, наставља да се бави искључиво прошлошћу и националним митовима.

Окоштала србоскептична логика и слепило према садашњости, којом је прожет не само Тешићев текст већ и идеологија мале и ружне Србије коју репрезентује, не може донети „апсолутно ништа добро“ чак ни визији наше будућности, која стидљиво провирује из његове зајапурене анализе – визије Србије као никада довољно деконтаминиране цивилизацијске клоаке, која треба више да клечи и моли за опроштај него да живи.

Аутор случајносрпског Вајса пише да песма „одговара систему какав је тренутно успостављен овде“. Можда, али не из разлога које наводи. Тај и такав систем је успоставио Запад, он га подржава и одржава. Главни разлог његовог успостављања јесте да Косово буде што мање у Србији или да га бар што мање остане у Србији.

Замајац Вучићевог режима није, како тврди Тешић, „профитерство“. То, наравно, не значи да нема оних који су ушли у косовску игранку само да би профитирали, нити да би режим од кога се очекује да разреши неразрешиви косовски чвор могао да буде овако ефикасан и недодирљив да се не ослања на подршку и ангажман профитера.

Када већ инистира да о нечему „морамо да причамо“, Тешић би бар морао да зна о чему прича. Посебно ако имамо у виду да је свој бес покушао да умота у обланду познавања светске политике: „Србија и Косово [су] као Израел и Либан – конфликт који увек тиња и који се подгрева за све што ти треба“.

Прво, главни узрок данашњег конфликта који „тиња“ у Израелу и на окупираним палестинским територијама је у томе што Јевреји одавно не морају да кажу „догодине у Јерусалему“. Њихов стари поздрав је изгубио смисао. Јерусалим је њихов и они су ти који су у Јерусалиму – и ове и прошле и следеће године. Искључиво зато Палестинци или одавно не могу да оду у Јерусалим или морају да заувек оду из њега.

Једино палестинске избеглице могу данас да кажу „Догодине у Јерусалиму“. Као и метохијски Срби из Призрена, они морају да вагају да ли то „догодине“ значи никада или да ли вреди тражити зрнце оптимизма у могућности да једном дође „тај дан“, свесни да некада дуже од векова траје година.

Друго, што се тиче конфликта који, по господину из Вајса, тиња у Либану, верујем да ће сваки појам, па и речи „конфликт“ и „тињати“, када им довољно растегнете значење добити смисао – и сакрити колико су неуки и претенциозни они који се овим појмовима фрљају у покушају да делују упућено у проблематику и фалсификују валидне аргументе.

Треће, разлог зашто је јеврејско „Догодине у Јерусалиму“ изгубило сваки смисао је нераскидиво везан за, прво, политику Велике Британије (Балфурска декларација и прикљученија) а затим САД, чињеницу да ће у Америци за председника пре бити изабран коњ него политичар који уважава право палестинских избеглица на повратак.

Не знам шта све млади коментатор Вајса памти, али ове две велике силе овде нису бомбардовале Албанце, који су данас, практично, једини у Призрену, већ српску заједницу која само може да сања о „догодине у Призрену“. Иза ове њене аспирације не стоји никаква помена вредна сила, нити је њу данас могуће наслутити а камоли изградити.

Треба се присетити да је „Догодине у Книну“ била оригинална српска верзија јеврејске носталгије за домом, иако није добила своју реп-етно обраду. Али, и да све на шта многи изгнани крајишки Срби данас могу да рачунају у „европској Хрватској“ јесте да ће, можда, догодине моћи да попију кафу у Книну.

„Како да изговориш 'Космет вечно земља наша' а да самог себе не подсећаш на Милошевића на Газиместану?“, пита се Тешић на крају текста и одмах затим одговара: „ Ако је то пут којим нам Београдски синдикат поручује да треба да идемо, тај пут има само један крај, тачније нема га“.

Тешићево „никада“, странпутица коју, позивајући се на Милошевића, представља као једини могући пут, много је болнија и нељудскија од утешног „никада“, коју су као „догодине“ понудили новобеоградски Синдикалци. Тешић их ејџистички дисквалификује као „средовечну ситуирану екипу која очајнички тражи шта то још има да каже омладини а да остане релевантна“.

У покушају да постане релевантан, Вајсов аутор касапи Београдски синдикат, а снове о повратку на косовска огњишта уоквирава као „најпростије емоције“. Ипак, елоквентнији и много познатији евроатлантски Срби нам одавно поручују нешто неупоредиво неподношљивије и монструозније.

Ако сам их добро разумео, а мислим да јесам – све док се и костури српских жртава у Јасеновцу не суоче са Сребреницом и хладњачом ми немамо право на свој пут. Од прижељкивано бесконачне „револуције која траје“ из прошлости својих родитеља, ови ауторасисти су стигли до вечне „деконтаминације која траје“.

Све што Случајни Срби данас нуде је сопствена аутоколонијална жудња – „Догодине у Нато-у“. Њихов Брисел је, ипак, Београду данас много ближи него Призрен. Ка Бриселу одавде воде бројни политички путеви, ка Призрену ниједан. Зато Вајсов медијски ратник и његова случајносрпска братија не треба да паниче.

Ако један од два замишљена поздрава изгуби смисао, ако га порази будућност и једно догодине постане ове године, бојим се да та нова реалност неће становати у Метохији. Нажалост, догодине и сваке следеће године и на Дорћолу и у Бриселу наћи ће се и по која носталгична или, једноставно, патриотска душа које ће пожелети да запева: „А ја молим се, огњишту свом да вратим се... Божури да нам васкрсну славу, догодине у Призрену.“

(nepismenidjavoljiadvokat)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер