понедељак, 29. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Хоће ли се НАТО авантура у Либији повољно окончати по Алијансу?
Савремени свет

Хоће ли се НАТО авантура у Либији повољно окончати по Алијансу?

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Јевтић   
понедељак, 18. април 2011.

Судбина Моамера Гадафија зависи искључиво од развоја ситуације на терену, али срећна околност за режим пуковника Гадафија је да, за разлику од Ирака, САД ни у ком случају неће извршити копнену инвазију. Питање је колико ће либијске регуларне снаге моћи да се носе са побуњеницима али Гадафијевим снагама иде у прилог то што су побуњеници у поприличној мери неорганизовани и недисциплиновани и питање је колико ће агенти ЦИА-е, који већ оперишу на терену, успети да побуњеничке снаге кохезивно довољно ојачају како би оне могле да угрозе регуларну армију Либије. Зато се побуњеници као и западна средства информисања користе свим средствим која им стоје на располагању како би ослабили морал либијских војника који подржавају владу Моамера Гадафија. Наиме, већ се спекулише да је један од Гадафијевих синова, Камис Гадафи, наводно погинуо што највероватније представља још једну дезинформацију која је пласирана у циљу психолошког и пропагандног рата[1]. Грађански рат који тренутно бесни у Либији умногоме подсећа на сукобе Сандиниста, који су подржавали социјалистички оријентисаног Данијела Ортегу, иначе актуелног председника Никарагве и Контре која је имала свесрду подршку ЦИА-е.[2] Између 1980. и 1989. године у сукобима је страдало преко 30.000 људи.

Огромна штета по француску војну индустрију

Уколико Гадафи ипак буде опстао на власти, након рата који ће сасвим могуће постати дуготрајан и исцрпљујући за обе стране, он ће готово несумњиво променити политику према многим земљама и то пре свега у погледу економских односа, политичке подршке и војне сарадње. На уму имамо пре свега поједине актуелне представнике власти у Србији који су се брже боље изјаснили против “кршења људских права од стране једног тиранина”. Сигурно је да ће доћи до значајне промене у политичком курсу Триполија према Србији упркос поприличној подршци коју Гадафи ужива у великом делу српске јавности. С друге стране, било би веома занимљиво шта би се догодило са економским односима са владама оних земаља које су се здушно залагале за агресију на Либију. У овом контексту најпре морамо да поменемо Италију а нарочито Француску која је Моамеру Гадафију требала да испоручи авионе типа “Рафал” који управо бомбардују циљеве либијске армије служећи као ваздушна подршка побуњеницима. “Санкције ће највише погодити војну индустрију Француске, која је била у фази завршних разговора за продају Либији француских авиона „рафал”, у вредности од неколико милијарди долара, и војну индустрију Русије која је имала у изгледу извоз 150.000 нових „калашњикова” и 200 тенкова Т-90С оружаним снагама Либије,” изјавио је војни аналитичар Мирослав Лазански листу “Политика”[3]. Управо из овог разлога и чуде ратно-хушкачки позиви Николе Саркозија јер се у авио-индустрији врло добро зна да продаја скупих борбених авиона једној земљи отвара и врата за наредна потенцијална тржишта[4].

Што се Србије тиче она је недавно имала предуговоре око изградње војне болнице у Либији која би била по угледу на ВМА и као што то наводи Мирослав Лазански “било је предвиђено и да наш менаџмент једно време управља болницом, а да се либијски лекари и друго медицинско особље школује код нас”. Дакле, уколико Гадафи упркос свему буде опстао на власти највећи губитници у политичком погледу ће бити Барак Обама а нарочито Никола Саркози кога чињеница да његови Рафали бомбардују циљеве у Либији може веома скупо коштати и економски као и политички нарочито у светлу чињенице да јавност западних земаља све више устаје против војне интервенције у Либији. “Неколико хиљада људи протестовало је у суботу у Риму због војне интервенције НАТО против снага режима либијског лидера Моамера Гадафија. Демонстранти су на римском тргу Навони махали антиратним заставама у дугиним бојама и носили транспаренте на којима је писало “Не постоје хуманитарни ратови”.[5]

Чини се да ће ипак евентуалном продајом наоружања, уколико се Гадафи одржи на власти макар и у случају хипотетичке поделе Либије, дугорочно гледано највише профитирати Русија и Кина. Наиме, Русија која је већ добила порастом цене нафте на светском тржшишту, чиме је донекле компензовала финансијски губитак који је изазван нереализацијом војног уговора, евентуалном продајом својих Сухоја “Су-30”, које суседни Алжир већ поседује, Либији надоместити уговор о испоруци Рафала. Али у свему овоме не би требало искључити ни Кину која би Гадафију могла да понуди своје ловце типа “Ј-10” и то по много јевтинијој цени. Неуспех у Либији би свакако могао да представља велики политички пораз и понижење за НАТО., што би и могло да представља разлог уздржаности Русије и Кине које ипак чекају развој ситуације на терену и препуштају “иницијативу” коалиционим снагама јер постоји могућност процене да побуњеници самостално неће издржати без копнене интервенције Сједињених Држава и Северноатлантске алијансе у Либији која се по свему судећи неће догодити. При свему овоме највећи, политички и економски губитници могле би бити управо земље које су бомбардовале положаје регуларних снага Либије које су одане Гадафију.

Авантуриста и “миротворац” Обама

„Обама је истакао да Американци не треба и не могу да интервенишу у свакој кризи, али да, у ситуацији каква је у Либији, када међународна заједница подржи војни ангажман деловање, САД имају такву обавезу.”[6] “Имали смо јединствену способност да зауставимо покољ, у супротном издали бисмо сами себе.”[7] Барак Обама је на Универзитету за националну одбрану рекао и да се сада већ може рећи да је заустављено "смртоносно напредовање" Гадафија. “Не можемо да војно реагујемо где год дође до репресије, морамо да меримо своје интересе са потребом да се делује. Али, то не може бити изговор да се не делује”, поручио је председник САД. Следећа изјава председника Обаме сасвим довољно говори о количини цинизма спољне политике САД. Према речима председника Сједињених држава, САД су наводно “природно несклоне да користе силу у свим изазовима света, али када су њени интереси и вредности у питању, имају обавезу да делују”. Након што су побуњеничке снаге у Либији претрпеле поразе председник Обама је у интервју који су пренеле три највеће телевизијске мреже у САД, изјавио да је отворен за опцију која укључује наоружавање побуњеника. “Не одбацујем ту опцију али је ни не укључујем. Сједињене Државе ће од сада преузети улогу подршке, која укључује обавештајну делатност, логистичку подршку, подршку приликом мисија потраге за несталима и спашавањем…”[8], изјавио је Обама ТВ станици Ен-Би-Си. Овим је Обама показао да се нова администрација у Белој кући свакако суштински ни по чему не разликује од Бушове администрације. Карактери су се можда променили али се наравно стратешка политика САД не мења без обзира ко седи у Овалном кабинету.[9] Обама је такође упозорио да би инвазија на Либију представљала грешку која би наликовала на грешку која се догодила у Ираку 2003, чиме је фактички признао њену погубност.[10] Међутим, Обама се такође прибојава да би се крхка кохезија међу савезницима брзо распала уколико би дошло до копнене инвазије што најбоље потврђују и његове речи изречене на Националном Универзитету одбране у Вашингтону: ”уколико покушамо да Гадафија збацимо силом с власти то би довело до распада наше коалиције”.[11] Овиме је Обама практично признао да је једина опција која је остала коалицији обука и наоружавање побуњеника што би могло, као у случају Никарагве, да води до дуготрајног и исцрпљујућег рата за обе стране. Обама је јасно ставио до знања да су шансе за копнену инвазију јако мале, између осталог зато што је упркос медијској слици о Гадафију као тиранину мали део америчке јавности спреман да прихвати нове жртве након Авганистана и Ирака. У овом контексту Либија би била кап која би препунила чашу а свакако да, с друге стране, ни Европљани нису спремни да гину у Сахари упркос Саркозијевим ратоборним изјавама. Ко би у име НАТО-а копнено интервенисао у Либији? Сигурно не Немци који су одбили да учествују у акцијама ваздушних удара а још мање Французи, јер јавност државе у којој живи толики број Арапа сигурно не би поднела тако нешто. Британце не морамо ни да помињемо јер ни они сигурно нису спремни да се након губитака у Ираку и Авганистану носе са новим жртвама.

Ваздушни удари, стога служе као једина подршка побуњеницима док је ЦИА[12], што су све светске агенције отворено потврдиле, на лице места већ послала своје оперативце који би покушали да обуче побуњенике који ипак посустају под нападима Гадафијевих снага које су упркос свакодневним ваздушним ударима показале своју виталност и флексибилност. Међутим, пуно је отворених питања јер сумњиво је колико дуго ће Либијске трупе одане Гадафију моћи да напредују ка истоку земље јер, као што је Обама у свом говору и потврдио, побуњеницима ће константно стизати оружје из Египта и то и виду вишецевних бацача ракета. Гадафи с своје стране не може да себи приушти дуготрајнији сукоб мада је и та чињеница дискутабилна јер ниједан извор не наводи о коликом броју побуњеника се заправо ради. Уколико су они малобројни тешко да би могло да дође до значајније промене ситуацију на терену на начин на који би то Вашингтон и његови блиски НАТО савезници желели. Наравно, чињеница да не постоји јасно дефинисани фронт као и релативна близина побуњеника и Гадафијевих снага умногоме отежава дејства коалиционих снага што рецимо није био случај у Ираку, осим у почетним фазама рата у Кувајту.

Обама је у свом уживом обраћању јавности поново поменуо да је “народ” наводно устао против режима који је предузео “репресивне” мере. Обама није пропустио и да истакне чињеницу да је “Гадафи јасно изгубио кредибилитет и легитимитет као вођа нације“ Уместо да поштује вољу свог народа Гадафи је изабрао пут бруталне репресије”[13] Наравно, Обама је “заборавио” да помене да је реч о класичној оружаној побуни. Осим тога он је изјавио како је “захваљујући храбрости мишкараца и жена и униформи тај циљ (заштита цивила постигнут)”. [14] Оно што директно демантује Обаму јесу бројне цивилне жртве у Триполију.[15] Циљеви ваздушних удара коалиционих снага били су и резервоари нафте у Мисрати.
Војска САД је потврдила да су крстарећи пројектили типа “Томахавк” испаљени са бродова који су стационирани у Средоземљу. Приликом напада испаљено је 110 пројектила док су Либијске власти потврдиле да је у овим нападима страдао велики број цивила што директно демантује изјаве председника Обаме.[16] На примеру Косова и Ирака као и Авганистана наравно имали смо прилике да видимо на који начин су бомбе спречиле страдања цивилног становништва.

Озбиљан испит за НАТО

Кључан показатељ интервенције у Либији је чињеница да снаге САД не могу да воде ратове на превише локација и зато покушавају да ангажују своје савезнике из НАТО пакта као и наводне демонстранте који служе као пешадија у борби против непогодних режима. Мада је одбијање Немачке да ступи у рат чињеница од огромне важности која илуструје да САД не могу да рачунају на НАТО пакт као јединствену структуру која би се увек нашла на услузи када се за то јави потреба или директива из Вашингтона.[17] “Немачка је опрезна у вези са страним војним мисијама, које захтевају зелено светло Бундестага. Већ на удару јавности због ангажмана у Авганистану, немачка влада, која се бори са пољуљаним рејтингом и припрема за изборе, показала је додатну уздржаност у вези с Либијом.” Све ово потврђује и најновија вест да су САД повукле своје борбене авионе из Либије што представља јасан показатељ да упркос изјавама председника Обаме Америка не жели и не може себи да приушти нови Ирак или Авганистан и да јој је потребно прегруписавање снага које би евентуално послужиле као подршка из ваздуха за напад на наредне потенцијалне непријатеље “америчких виталних интереса” у свету. Услед свега тога НАТО потпуно преузима контролу над операцијама у Либији. “Сједињене Америчке Државе планирале су да обуставе своје учешће у борбеним акцијама у Либији и лансирање ракета дугог домета “Томахавк” током прошлог викенда. Агенција АФП је пренела да су Сједињене Државе прихватиле захтев НАТО да наставе са учешћем у ваздушним ударима у наредних 48 сати, све до синоћ у 22 часа по средњеевропском времену. “Амерички борбени летови завршени су у 22.00 сата. НАТО преузима командовање америчким авионима у приправности“, гласи изјава портпарола Пентагона капетана Дарина Џејмса који је додао да “авиони америчке авијације остају у стању приправности уколико НАТО буде захтевао њихову подршку”. Борбене авионе за извођење напада и операција пресретања над Либијом сада ће обезбеђивати Велика Британија, Француска и друге чланице НАТО.”[18] Велика Британија и Француска дакле, преостају као главни носиоци борбених операција над Либијом помоћу борбених авиона типа “Торнадо”, “Еурофајтер”, “Рафал” и “Сепер Етендард”, што се може тумачити као повлачење САД и одустајања од прокламоване фамозне политике “заштите људских права” у Либији. Међутим, уколико се то заиста догодило у Либији то никако логички не повлачи да САД, упркос свим проблемима са којима се суочавају у погледу превеликог ангажовања својих трупа, одустају и од својих принципа када су у питању земље попут, Сирије, Венецуеле, Ирана или Северне Кореје која ипак представља једну сасвим другачију слагалицу у мозаику гео-политичких односа управо због Кине.

С друге стране, нејединство по питању интервенције у Либији у редовима Северноатлантске алијансе, и то пре свих Немачке, потврђује да се и Алијанса суочава са потешкоћама када је у питању јединствени став и што је још важније заједничко предузимање војних операција. “Сврставање Берлина уз Русију, Кину, Индију и Бразил противно одлучности савезника Француске, САД и Британије да нападну Либију, изазвало је незадовољство у НАТО, али и у самој Немачкој: Немачка је изгубила кредибилитет у Уједињеним нацијама и на Блиском истоку. Немачке наде за добијање сталног места у Савету безбедности УН заувек су збрисане и човек сада може да стрепи за европску будућност“ - написао је бивши немачки шеф дипломатије Јошка Фишер у “Зидојче цајтунгу”.[19]

Ипак, упркос оваквом ставу, поступак Немачке Владе се може показати као позитиван у случају да насилно рушење Моамера Гадафија не уроди плодом. Напротив, можемо рећи да је овим ставом Немачка показала зрелост као и аутономију у одлучивању што се на дуже стазе може показати као веома повољно по њену међународну позицију нарочито уколико коалиционе снаге, предвођене Француском и Британијом не успеју да на терену значајније ослабе регуларне либијске оружане снаге, услед блиског додира сукобљених снага, што би аутоматски повлачило и чињеницу да побуњеници могу поново да изгубе стечене позиције што би довело до тога да се ратна срећа преокрене у корист либијске армије која је одана Гадафију чиме би, противно свим анализама, актуелном либијском вођи омогућило да диктира услове евентуалног мировног споразума. Отежавајући фактор са којим Сједињене Државе морају да се носе у вези са евентуалним војним рушењем Гадафијевог режима по ирачком сценарију представља већ значајно ангажовање снага САД у Авганистану као и катастрофа која је погодила Јапан и која ће се одразити на целокупну светску економију и која ће значајно ослабити позицију једног од највећих америчких савезника у региону Азије са чијим народом искрено саосећамо у овим тренуцима. Услед свега овога дошло је и до трансфера команде над операцијама у Либији.

Почетни изговор, да је циљ бомбардовања спречавање страдања цивилног становништва, наликује оном које је употребљено у случају Косова и он представља само један сегмент медијског рата. Међутим, исто тако је важно да је Обама у свом говору поменуо да трансфер команде на НАТО представља само вид међународне сарадње што говори заправо да САД нису у стању да самостално изведу ову операцију. Поменути трансфер команде истовремено америчким оружаним снагама омогућава да провере способност својих европских партнера да самостално воде операције војне природе.

Канадски генерал Шарл Бушар изјавио да напади нису помоћ побуњеницима што се очигледно коси са истином али у медијском рату, који је Гадафи изгубио и пре него што је почео, све је дозвољено. Званичници Алијансе су јуче оценили да ће пренос надлежности на НАТО трајати између 48 сати и 72 сата. “Што напори буду шире уложени то ће бити снажнија порука коју шаљемо либијском народу, којем очајнички треба наша помоћ”, рекао је генерал Бушар. “Деловаћемо у координацији с нашим медјународним и регионалним партнерима како бисмо заштитили народ Либије”, осим тога он је изјавио да ће НАТО наводно учинити све да спречи коришћење ваздушне силе и да ће то “учинити пажљиво и прецизно, како не би нанео жртве народу Либије”.[20]

Пример ваздушних удара против Либије само још једном потврђује чињеницу да сви савремени локални ратови које воде САД и у којима се огледа стратегија њихових оружаних снага почињу најпре ваздушним ударима. Стратегија САД умногоме базира на мобилности морнаричке авијације која је обезбеђена бројном флотилом носача авиона који појединачно располажу ваздушним снагама које су по броју савремених апарата моћније од многих ваздухопловстава наведених земаља трећег света попут Либије која располаже релативно застарелим авионима руске производње типа “Миг-23“, „СУ-24“, „СУ-22“ као и авионима француске производње типа „Мираж Ф1“, који су застарели и не могу да се носе у евентуалним ваздушним дуелима са апаратима типа „Ф-15“, „Ф-18“ или „Ф-16“.

Осим тога, Либија не располаже ни значајним ефективама који би укјучивали системе ПВО који представљају пресудни фактор одвраћања од евентуалних масовних ваздушних удара “коалиционих снага“.

Либија као тест полигон

Војна интервенција у Либији полако се претвара у војни полигон за испробавање најновијих модела авиона. Кампања "Одисејева зора" сјајна је шанса за ратна ваздухопловства земаља које учествују у интервенцији да покажу свету своју борбену моћ и то без ризика, јер на либијском небу, за сада, нема никог осим њих.” Фотографија илусрује најновији амерички апарат типа Ф-18 “Гроулер” који је намењен за електронска извиђања и против електронска дејства и који замењује „ЕА-6Б Проwлер”.[21] Ово такође не треба да нас много чуди јер “коалиционе снаге” користе готово сваку прилику за испробавање нових апарата и борбених средстава.

Либија уједно представља и тест полигон за најсавременије француске авионе типа „Рафал“ који су по први пут коришћени у борбеним операцијама у Авганистану. Овакав тип односа које САД примењују према свим “непогодним” режимима као што видимо постало је нешто што се практично у савременом свету узима као непобитна чињеница. “Борба за људска права“ укључује нападе на све државе чији непослушни режими одбијају да прихвате амерички и западни модел државног уређења. Међутим, управо да би се предупредила агресија САД и НАТО пакта као и да би се избегао огроман број цивилних жртава неопходно је да такве земље поседују савремене оружане снаге којима Гадафи у највећој мери не располаже јер су либијски војни капацитети, као што смо поменули, прилично застарели.

Гадафи ипак опстаје?

Сама чињеница да се амерички авиони повлаче са неба Либије као и факат да сами побуњеници, услед близине фронта, страдају од тзв. пријатељске ватре потврђује чињеницу да ни побуњеницима у Либији не иде онако како би то желеле западне земље. “У првом забележеном случају тзв. пријатељске ватре коалициони авиони су убили најмање десет побуњеника и потпуно уништили њихов контролни пункт испред Бреге”. [22]

Ово говори да су коалиционе трупе у Либији ипак у једној врсти незавидне позиције и да упркос прогнозама САД нису у стању да се да ангажују на више фронтова што не значи да оне неће да се преоријентишу на Сирију или Венецуелу. Запад ће сасвим сигурно жртвовати побуњенике уколико процене да њихове снаге нису довољно организоване и уколико оперативци ЦИА-е не успеју у настојању да их обуче и дисциплинују у довољној мери како би пружили озбиљнији отпор регуларним снагама Либије које контролише Моамер Гадафи. У том случају суочавамо се са другом опцијом да Запад препусти побуњенике својој судбини и да Гадафи остане на власти али да неким видом економског притиска САД наставе да угрожавају режим Моамера Гадафија што би трупама САД омогућило да се преоријентишу на потенцијалне противнике попут Сирије.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер