четвртак, 04. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Четири јахача српске економске апокалипсе
Економска политика

Четири јахача српске економске апокалипсе

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Радосављевић   
петак, 18. јул 2014.

У претходних десетак година вођена је фискална политика која је као резултат имала рекордан раст јавног дуга и један од највећих фискалних дефицит у Европи. У великом броју погрешних одлука које су на фискалном плану донесене у том периоду можемо издвојити неке које су имале највећи допринос овако лошем стању јавних финансија. Ја их зовем „јахачи фискалне апокалипсе“.

Први „јахач фискалне апокалипсе“ Србије је нереалан раст плата и пензија у јавном сектору. Наиме, још 2004. године, почетком владавине Војислава Коштунице и Млађана Динкића, дошло је до високог раста плата и пензија. Плата у јавном сектору је у периоду до 2008. године порасла 3,5 пута, а пензија око 2,5 пута. Истовремено, без обзира на високе стопе раста БДП, исти је порастао око 1,9 пута. Дакле, очигледно је да се више трошило него што се зарађивало. То је као резултат имало раст расхода за плате и пензије из буџета више од три пута у 2008. у односу на 2003. годину. Услед високог привредног раста и високих приватизационих прихода, који су се делом користили за раст плата и пензија, сматрало се да је ова путања у складу са могућностима. А и било је политички популарно.

Посебно је забрињавајуће веома високо повећање плата у јуну 2006. и јануару 2007. године које је тадашња Влада Војислава Коштунице урадила како би се „боље припремила“ за изборе. Просечна плата у јавном сектору је порасла тада за преко 30%! Након тога, Влада Мирка Цветковића доноси одлуку о повећању пензија у 2008. и 2009. години, како би се испратио претходни раст плата у јавном сектору. Тај потез је, сећамо се, био један од услова коалиције окупљене око СПС за улазак у Владу са ДС. Нереалан раст буџетских расхода за плате и пензије је за кратко заустављен 2009. и 2010. године, када су исте „замрзнуте“. Међутим, након тога се раст наставља и траје до данашњих дана.

Од 2004. до данас, издвајања за плате из буџета годишње расту у просеку за по 28 милијарди динара, а за пензије за по 39 милијарди динара, при чему је тај раст у просеку нешто већи у периоду до 2007. године. Према процени, у периоду од десет година, тај раст је био већи од реално могућег раста за скоро 300 милијарди динара (око 3 милијарде евра). Другим речима, потрошено је преко три милијарде евра више из буџета за плате и пензије него што су то биле реалне фискалне могућности.

Други „јахач фискалне апокалипсе“ Србије је Национални инвестициони план. Током 2006. године, тадашња Влада доноси одлуку о започињању пројекта Националног инвестиционог плана и расподели око 1,6 милијарди евра кроз тај програм. Образложење тадашњег министра финансија у Влади Војислава Коштунице Млађана Динкића је било да Србија има суфицит и да га треба потрошити на инвестиције. Тај „суфицит“, како га је Динкић тада називао, у ствари је оно што је остало из процеса приватизације кад су се намирила сва гладна уста (повериоци око 244 милиона евра, консултанти и провизије чак 90 милиона евра, курсне разлике око 14 милиона евра и др.). Једноставно речено, пара је било на рачуну државе и тражио се начин како да се те паре потроше јер се мандат Владе завршавао. Што рече онај у „Маратонцима“, желели су да виде који је њихов део заслуге за тако „добру зараду“. И тако је створен чувени НИП.

Кроз НИП је од 2006. до 2012. године, када је он условно речено прекинут, потрошено према процени око 3 милијарде евра. Извор тих средстава су поред приватизационих прихода били и кредити, али и буџетска средства. Поставља се питање какав је резултат имао НИП. У одговору на то питање, позивам вас да се присетите бар три велика пројекта која су финансирана из НИП-а. Поред чувених скијашких гондола на Копаонику (за које сам сигуран да је и приватни капитал био заинтересован, те није било разлога да држава у то инвестира) ја ћу вам рећи да је изграђено на десетине спортских терена и школских сала у местима где готово да нема ђака. Једном речју, паре су готово у потпуности бачене без икаквог великог и опипљивог резултата какав се очекује од оваквог пројекта. Ипак, нису баш „без везе“ бачене паре.

Економски посматрано, резултата није било, или су они занемарљиви. Политички посматрано, резултат за одређене политичке партије је био значајан. Та средства су у великој мери искоришћена у политичке сврхе, за градњу сеоских путева, домова културе, сеоских школа и др. Да се разумемо, и то је можда потребно, али пројекат овог обима је морао да се сконцентрише на националну инфраструктуру. Коридор 10, на пример.

О парама које су завршиле у нечијим џеповима у том процесу тешко је аргументовано говорити, па ћу то овог пута прескочити. Сложићете се да је и тога вероватно било. Укратко, средства су потрошена непродуктивно, а истовремено су створена фискална очекивања, повећани расходи буџета и потрошене резерве.

Трећи „јахач фискалне апокалипсе“ Србије је измена начина финансирања локалних самоуправа. Наиме, 2007. је донет Закон о финансирању локалне самоуправе који је поставио солидне основе за одрживо финансирање локалног нивоа власти. Међутим, већ 2009. године почиње деградација тог система када се под утицајем кризе, локалним самоуправама незаконито закида један део средстава. Након тога, 2011. године систем финансирања установљен 2007. године буквално преко колена мења, опет из политичких разлога. У јеку приче о децентрализацији и регионализацији, под притиском Млађана Динкића, мења се Закон у делу који се тиче расподеле пореза на зараде запослених. Иако је већи део Владе, укључујући самог премијера Цветковића и министарку финансија Дијану Драгутиновић, био против ове измене, она је ипак усвојена. Изменама закона из 2011. године значајна средства која су до тада ишла у централни буџет преусмерена су у буџете локалних самоуправа.

Цела та ствар не би ни била тако лоша да су са преусмеравањем буџетских средстава преусмерене и обавезе. Тај део је изостао из простог разлога јер се већ почетком 2012. године ишло на изборе и систем је остављен недоречен. Већина локалних самоуправа је, нашавши се одједном са значајним буџетским средствима, та средства искористила за раст запослености у државној администрацији и раст зарада исте (ово сам својевремено и економетријски доказао у свом докторату, па не бих сада посебно да образлажем). Са друге стране, обавезе су остале (одржавање путева, на пример) и Министарство финансија је морало да издвоји додатна средства у буџету за 2012. да би исте покрила. И тако је истовремено централни буџет остао без пара, са обавезама које је до тада имао, а локална власт је те исте паре непродуктивно потрошила. Процена је да је по овом основу до данас губитак буџета преко 80 милијарди динара или око 750 милиона евра. Губици би били много већи да Динкић, поставши министар финансија, није 2013. године узео део тих прихода локалним самоуправама кроз смањење пореза на зараду запослених за 2 процентна поена.

На крају, као и у библијској причи о јахачима апокалипсе, четврти „јахач фискалне апокалипсе“ се једини може прецизно именовати. То је банкрот. Он долази као последица и поентира ефекте претходна три јахача (ко не зна оригиналну причу о јахачима апокалипсе препоручујем да прочита). Укупан ефекат претходна три „јахача“ је око 7 милијарди евра, око петине годишњег БДП-а или око трећине нашег јавног дуга. И сваким даном наставља да расте, док четврти јахач полако али сигурно стиже.

(Блог Горана Радосављевића)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер