U žaru političke kampanje, sa središnjim pitanjem da li potpisati ili ne Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ovom sporazumu se pripisuju svojstva koja on uopšte nema. Tako čujemo da će nam potpisivanje ovog sporazuma omogućiti pristup „značajnim razvojnim fondovima”.

NED je, inače, krovna organizacija koja aktivnosti sprovodi putem takođe neprofitnih organizacija (podružnica) kao što su NDI, IRI, CIPE (Centar za privatno poduzetništvo) i ACILS (Američki centar za međunarodnu radničku solidarnost).

Srbija je sada potpuno podeljena oko pitanja treba li potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a da pri tome na prste mogu da izbrojim ljude koji su ovaj dokument ikada pročitali (ko nije, a hoće to da učini, imate ga na sajtu Kancelarije za evropske integracije).

Tih godina imali smo priliku da gledamo komunističke komesare koji su nas redovno obaveštavali i ubeđivali koje uslove još treba da ispunimo da bismo ušli u to obećano „besklasno društvo“. Danas, umesto komunističkih, mi svakodnevno gledamo briselske komesare sa svojim „humanim“ uslovima.

Moj negativan stav nije posledica mišljenja da članstvo u Uniji nije ekonomski probitačno. Naprotiv, smatram da se Unija pokazala kao izvanredno uspešan „motor razvoja” za sve manje razvijene zemlje Evrope koje su se u nju učlanile. 

Osim izrazito negativnog stava dela javnosti prema ministru Dinkiću, retko se mogla čuti stručnija i argumentovanija rasprava o efektima njegove dominacije u ekonomsko-finansijskoj sferi poslednjih osam godina (sa kraćim prekidom). 

Dojučerašnji koalicioni partneri su već u prvoj nedelji kampanje porušili sve mostove i gotovo je nemoguće očekivati da bi DSS i DS mogli opet da formiraju vladu. To poglavlje je za duže vreme ili verovatno definitivno zatvoreno.

Zar je realno očekivati da će uporan čovek, kao što je Dinkić, posle svega učinjenog, odustati od sabotiranja sporazuma? Zar bi on pred izbore „dizao prašinu“, zar bi mesecima podrivao vladu - da bi se posle 11. maja pomirio sa sudbinom i pružio ruku ruskim partnerima?

Na planu ideologije, oko DSS se okuplja diskurs koji govori o odbrani autentičnosti Srbije u odnosu na EU i globalizovani svet. Problem sa tim je što je sam pojam autentičnosti, kako ga shvataju zastupnici ove politike, takođe prazan.

Ne slažem se ni sa jednom od ovih gluposti koje sam napisao, nego sam hteo da vidim kako izgleda kada radiš protiv svoje nacije i države. Mogu da vam kažem da je lakše nego što sam očekivao. Na sve strane nude se kvaziargumenti koje „Srbi" mogu da upotrebe protiv Srba.