Najteže posledice po obrazovanje najavljena racionalizacija će ostaviti na selu, ali, za to izgleda malo ko, odnosno niko ne brine. Početak procesa racionalizacije pokazao je svu neorganizovanost i indolentnost prosvetnih vlasti.

Političko rukovodstvo insistira na ukidanju obaveznog služenja vojnog roka pozivajući se na primere armija iz okruženja. Da bi država mogla da računa na kakvo-takvo očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, potrebna joj je snažna i moderna armija.

Baviti se novinarstvom a negirati potrebu za objektivnošću predstavlja negaciju samog medijskog delovanja. Biti protiv svih tek onda kada se izgubi i poslednja prilika za političko udomljavanje i etabliranje vrhunac je hipokrizije.

Koštunica je tek 2008. mogao u punom smislu da razume Miloševićeve probleme, a Tadić je tek sad izgleda počeo da shvata Koštunicu. Problem je u tome što je svako od njih mislio da njegov prethodnik pogrešno igra sa strancima i da će on umeti bolje. Na istom putu nalazi se danas i Tomislav Nikolić.

Da li za ministre postoji udžbenik pod naslovom „Ne umišljajte da ste neko i nešto kada je u pitanju EU.“ Tako ćete samo doživeti neprijatnost kad vam saopšte da ste „vi i vaš glupavi narod mogli da imate demokratski referendum, ali nas baš briga!“.

Lako je vojno intervenisati, ali se nije lako povući – to se vidi u Iraku, na Kosovu i u Bosni. Jer, ako uslede ubistva i nasilje, intervencija je bila pogrešna.

Srpska elita je dobrim delom u krizi, pa je kriza u kojoj se nalazi srpski narod, pre svega kriza njegove elite. Nukleus današnje srpske elite je stvoren u vreme titoizma, ponajviše na anacionalnom i čak antisrpskom obrascu i negativnoj selekciji.

Iako je to teško zamisliti, Obamina spoljna politika bi mogla da bude još gora od spoljne politike Bušove administracije. On se poigrava  mišlju da bi vodeći princip spoljne politike SAD trebalo da bude nametanje poštovanja prema “ljudskom dostojanstvu” u svetu.

Postoji nešto čudno u vezi s evropskom manijom oko jednog crnog američkog političara, čak i kad svi znamo da je neki crni predsednik ili premijer (da ne pominjemo činjenicu da je njegovo srednje ime Husein) još nezamisliva stvar u Evropi.

Izazov za Obamu jeste taj što je sve više i više pitanja i problema van kontrole čak i najmoćnije države. Iako SAD dobro stoje prema tradicionalnim merilima moći, ta merila sve manje uspevaju da obuhvate ono što definiše svetsku politiku.