понедељак, 15. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Крај српске транзиције?
Прикази

Крај српске транзиције?

PDF Штампа Ел. пошта
Лорна Штрбац   
субота, 06. јул 2013.

(Слободан Антонић*, Лоша бесконачност – прилози социологији српског друштва, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 233)

Издавачка кућа Службени гласник је 2012. године објавила књигу Слободана Антонића: Лоша бесконачностприлози социологији српског друштва, са рецензијама академика Косте Чавошког и академика Данила Басте. У књизи Лоша бесконачност – прилози социологији српског друштва представљене су ауторове студије настале као резултат његовог учествовања у научним пројектима: Друштвени актери и друштвене промене од 1990 до 2010 и Изазови нове друштвене интеграције у Србији: концепти и актери“ изведеним на Институту за социолошка истраживања на Филозофском факултету у Београду. Књига се састоји од шест поглавља: 1. Постоји ли у Србији транснационална капиталистичка класа (ТНКК); 2. Компрадорска и национална буржоазија: класна структура у Србији;3. Светскосистемски аспекти кризе и Србија; 4. Транснационалне структуре и српско образовање; 5. Српска транзиција и истакнуте личности; 6. Евроскептицизам у Србији.

Период током којег су ових шест студија писане, од 2008. до 2012. године, јесте период кризе светског неолибералног капитализма. Две деценије пре него што ће избити светска финансијска криза, након рушења Берлинског зида почео је талас убрзане глобализације, економског успона земаља центра светског капиталистичког система и један од најзначајнијих процеса 20. века – процес комплетне трансформације бивших социјалистичких земаља по неолибералном моделу реформи. Исходи процеса транзиције бивших социјалистичких земаља тада су могли само да се наслућују и претпостављају. Но, данас двадесет и три године након пада Берлинског зида ми се више не крећемо у оквиру претпоставки, него у оквиру искуствених чињеница које говоре о стању у којем се налазе земље које су прошле кроз процесе транзиције. Са друге стране, данас у време кризе неолибералног капитализма, земље центра светског капиталистичког система, некада узори неразвијеним земљама и земљама у развоју, постале позорнице све учесталијих и масовнијих протеста кроз које се артикулише она стварност коју су представници глобалног капитала и неолибералне интелигенције чинили невидљивом, непостојећом. У књизи која има такав наслов који као да скоро у целости артикулише не само ауторов доживљај стварности, него и наш заједнички, и то не само у Србији, него и у читавом низу земаља, посебно земаља југоисточне Европе, Слободан Антонић се не бави социјалним и политичким потресима који имају транснационалну димензију, односно потресима  који се дешавају широм Европе и САД. Његова књига: Лоша бескначност – прилози социологији српског друштва посвећена је Србији.

У уводу књиге аутор каже: „Овај нараштај био је уверен да је петооктобарском „срећном револуцијом“ коначно пронашао кључ за улазак у „златни дворац“ светске историје. Али, није прошло ни десетлеће, а већ се видело да се, без обзира на сву нашу хитњу, граница само померила, те да је она испред нас, једнако чврста и несавладива као што је била и током протекла два века“ (Антонић, 2012: 9). Модернизација Србије, односно бекство од вишевековног периферијског статуса, интеграција у средиште светског капиталистичког система био је циљ који су постављале све владе после пада Слободана Милошевића. Исти циљ постављан је више пута у политичкој историји Србије, али он никада није остварен. Због тога саму модернизацију Србије Слободан Антонић одређује користећи термин „лоша бесконачност“ преузет из Хегелове филозофије. „То рђаво бесконачно јесте неуспешно превазилажење неке датости, тако да се она заправо само поново производи.“ (Антонић, 2012: 9). Хегелов термин „лоша бесконачност“ налази се у наслову књиге, и тај снажан наслов артикулише ауторово поимање стварности сопствене земље у којој се кроз дужи временски период перпетуира исти скуп феномена као што су одсуство суверености, аутономне државне политике, социјалне стабилности, демократије, поштовања социјалних и политичких права, док се сви покушаји мењања овакве стварности у досадашњој историји на крају показују као неуспешни. Аутор у уводу књиге такође сугерише будућим истраживачима постављање питања узрока који креирају такву стварност током последња два века, као и питање да ли је могуће изменити такву стварност и како? У овој књизи Слободан Анонић покушао је да са позиције транснационалне перспективе, односно, светскосистемског приступа, који комбинује са стратификационим и индивидуално-бихејвиоралним, осветли начин на који су конституисане виша и виша средња класа у Србији током прве деценије 21. века (постављајући хипотезу да су оне интегрисане у транснационалне структуре), да одреди карактер елите у Србији, улогу структура и истакнутих појединаца током транзиције у Србији, као и резултате и домете саме транзиције.

У првом поглављу: „Постоји ли у Србији транснационална капиталистичка класа (ТНКК)“ аутор нас теоријски уводи у проблем наводећи мишљења малезијског социолога Ембонга о томе да је глобализација транснационално преустројила класне односе, Склера о постојању транснационалне капиталистичке класе са четири њене фракције (корпоративна, етатистичка, технократска, конзумеристичка), Робинсона о постојању транснационалне државе која се рађа на рушевинама националних држава, и Лаша и Панарина о транснационалној елити коју чине делови друштва интегрисани у транснационалне структуре. С обзиром на то да је Србија након пада Слободана Милошевића обновила своје учешће у економским, културним и политичким интернационалним односима, затим, имајући у виду да су транснационалне установе попут Међународног монетарног фонда, Светске банке, Савета Европе, разне мултинационалне корпорације након 2000. године својим активностима учествовале у економском и политичком животу Србије, логично је да се међу социолозима појавила идеја да би се врх српског друштва могао посматрати као део транснационалних структура.

Да је врх српског друштва део транснационалних структура, аутор сматра радном хипотезом, а за читаво штиво прве главе каже да је у методолошком погледу више реч о истраживачком огледу, него о целовитом и исцрпном научном објашњењу. Да би одговорио на питање да ли се српска елита може сматрати делом траснационалне капиталистичке класе, Слободан Антонић наводи веома интересантно и значајно социолошко истраживање које су спровели социолози Владимир Вулетић и Младен Лазић 2007. године у оквиру пројекта Интјун. У узорку за Србију налазило се 120 припадника политичке и економске елите, 63 посланика из свих парламентарних странака, 17 припадника извршне власти са нивоа министара и државних секретара итд. Ово истраживање показује специфичне резултате. По тврдњама припадника српске политичке и економске елите она спада међу пословно најинтегрисаније елите у Европи и најмање везане за сопствену земљу. Питање да ли је српска елита део транснационалних структура није само академско питање. У Србији, по мишљењу Слободана Антонића, не само што постоји неолиберализам као идеологија, „оно што је за Србију карактеристично, а што можда нашу земљу разликује од других друштава у транзицији, јесте постојање једне екстремне варијанте ТНКК идеологије, са крајњим елитизмом, антипопулизмом и антикомунитаризмом“ (Антонић, 2012:28). Слободан Антонић постојање екстремне варијанте неолиберализма доказује навођењем исказа припадника пословне елите, политичке елите, бројних интелектуалаца, као и цитирањем делова програма политичких странака у Србији.

Један од најзанимљивијих делова књиге јесте онај у којем аутор поставља следећу хипотезу: „Глобална транснационална капиталистичка класа и њени локални представници прихватају и потпомажу један средњокласни покрет, чија је идеологија само есктремна варијанта идеологије горње класе, транснационалне капиталистичке класе.“ (Антонић, 2012:13) Аутор књиге испитује не само корен неолиберализма, него и разлог због којег је екстремна варијанта овог идеолошког становишта прихваћена од стране средње класе у Србији. Екстремну варијанту неолиберализма Слободан Антонић сматра изразом особене социјалне панике транзицијом уздрмане средње класе „Деведесете године биле су време социјалне и економске фрустрације за већину припадника средњих градских слојева у Србији. Након пада Милошевићевог режима (2000) ти слојеви су очекивали брз повратак на пређашњи стандард и добијање статуса какав су имали током седамдесетих и осамдесетих година. Како се то није десило, у делу тих слојева наступила је типична социјална паника“ (Антонић, 2012:40).

У другом поглављу: „Компрадорска и национална буржоазија – класна структура у Србији'', Слободан Антонић следећи мишљење малезијског социолога Ембонга о томе да је глобализација преустројила класне односе, те да су истраживања класа која се задржавају на нивоу простих друштава постала архаична, предлаже транснационалну перспективу у истраживању начина на који се обликују виша и виша средња класа. Аутор класне положаје види као места на којима се остварује системска рента заснована на контроли понуде, систем посматра као светски капиталистички систем који има центар и периферију, док из неомарксизма преузима називе за разне фракције виших слојева које се у (полу)периферијским земљама боре око карактера и висине ренте, те у оквиру више и више средње класе разликује компрадорске и национално-модернизаторске слојеве, који се разликују по материјалном положају и идеологији и вредносном систему. „Такође, главне друштвене и политичке борбе унутар појединих земаја могу се посматрати као борбе за промену или очување положаја у систему који омогућава или да се користи рента, или да се буде експлоатисан, или у неутралном положају“ (Антонић, 2012:55).

На полупериферији или периферији светског капиталистичког система постоје две кључне стратегије којима виши слојеви могу променити свој положај на основу којих разликујемо компрадорску и национално-модернизаторску елиту. Прва стратегија је давање подршке оним аспектима глобалне интеграције земаља у транизицији који воде проширењу монополских структура и увођењу системске ренте на рачун нижих слојева и добијање права на уживање једног дела тако увећане ренте. Актере ове стратегије називамо компрадорском елитом. Друга стратегија, чији се актери називају национално-модернизаторском буржоазијом, јесте очување локалног подсистема у коме је стопа системске ренте нижа него у глобалном систему, уз настојање да се уђе у немонополске, али и монополске сегменте слободног тржишта, и да се преко повећања специјализације и продуктивности, поправи сопствени положај, а посредно и положај нижих слојева. Компрадорску елиту, која је главни агент глобалног капитала у (полу)периферијским земљама, сачињавају три њена слоја – компрадорска политичка и пословна елита, компрадорска интелигенција и компрадорска буржоазија.

Посебно је занимљива улога компрадорске интелигенције у полупериферијским и периферијским државама. С обзиром на то да се освајање једног друштва и експлоатисање ресурса којима то друштво располаже не одвија само уз помоћ економских механизама, него и помоћу културе, улога компрадорске интелигенције састоји се у томе да она кроз универзитет, невладине организације, институције културе редефинише вредносни систем друштва саображавајући га потребама неолибералног капитализма. „Припадници компрадорске интелигенције добијају, за посао обезбеђивања културне хегемоније, одговарајућу награду у виду системске ренте...Чак и они који у својим малим организацијама негују левичарско бунтовништво (салонски анархисти, троцкисти, антифа активисти, алтерглобалисти) често шире образац понашања који је одавно идентификован као безопасан за глобални систем. Управо тај образац понашања се толерише у земљама транзиције. Стога су такви левичари, по Окраскином мишљењу, слободно могу назвати компрадорском алтернативом.“ (Антонић, 2012:64).

Када се компрадорска парадигма примени на Србију као земљу у транзицији која има статус периферије, долазимо до претпоставке да ће појединци из више и више средње класе који раде у компрадорским секторима друштва добијати посебне награде у виду системске ренте која ће њихов положај учинити бољим од национално-модернизаторских фракција више и више средње класе. Слободан Антонић, на крају овог поглавља посвећеног разликовању компрадорске и национално-модернизаторске елите, и скицирања класне структуре у Србији у којој се компрадорска и национално-модернизаторска елита се разликују по материјалном положају, напомиње да је наведена представа о класној структури у Србији пре свега појмовно истраживачка скица која захтева даљу разраду кроз суочавање са искуственом грађом. Проверавањем ове скице кроз искуствено истраживање могла би се добити плодоносна спрега три сегмента социолошке теорије; светскосистемске, стратификационе и индивидуално-бихејвиоралне.

Треће поглавље књиге носи наслов „Светскосистемски аспекти кризе и Србија''. У овом поглављу аутор скицира структуру светског капиталистичкиог система у чијем средишту се налази финансијска олигархија Лондона и Њујорка, „која је постала светски доминантна уз коришћење финансијског капитала ослобођеног контроле националних држава, као главног средства доминације и екплоатације“ (Антонић, 2012:77), и заједно са политичким управљачима светског хегемона САД конституисала светскосистемску елиту. Један од кључних момената у функционисању светског капитализма био је дерегулација финансијских тржишта. Овај процес је 1957. године почео у Великој Британији, а после 1957. године владе су под ударима криза једна за другом дерегулисале своја финансијска тржишта, а ту дерегулацију је често пратило корумпирање политичара које је чинила финансијска олигархија. У међувремену, дошло је до промена у економији САД, од индустријске силе САД су постале финансијско-шпекулантска нација. Њена економија је постала виртуелна.

Слободан Антонић одговарајући на питање да ли је криза у којој се нашла светска економија од 2008. године део ширих историјских правилности, наводи руског економисту Николаја Кондратијевог који је 1925. године  књизи „Дуги таласи у економском животу“ представио своју теорију цикличног кретања капиталистичке економије. Овај руски економиста идентификовао је циклусе који трају по 50 година, током којих се смењују фаза економског раста (А фаза) и фаза стагнације (Б фаза). Светскосистемски теоретичари су прихватили да је најновији цуклус почео након Другог светског рата и свој врхунац достигао крајем 60-их, те се економска криза из 70-их уклопила у теорију таласа, а преокрет је очекиван 90-их година. Но, рушење Берлинског зида, процес убрзане глобализације који се појавио као последица промена на глобалном политичком плану, одложили су кризу. Криза се ипак појавила 2008. године. Како се ове фазе рефлектују на шансе полупериферијских и периферијских земаља да се приближе или интегришу у центар светског капиталистичког система? Слободан Антонић, наводи мишљење светскосистемског теоретичара Имануела Валерштајна, по којем земље полупериферијског или периферијског статуса могу доживети модернизацију у А фази једино преко интеграције у срце система (развој преко позива), док у Б фази када долази до слабљења положаја земаља центра, модернизација је могућа преко „улучења прилике“, али само ако постоји национално-модернизаторска, амбициозна и предузимљива елита.

Ако једно друштво верује да ће се развој десити сам од себе као резултат „невидљиве руке'', односно ако прихвати laissez-faire концепцију, онда ће то друштво заувек остати на полупериферији система. Ако пак елите покушају да активно воде економску политику, унапређујући извозни и индустријски сектор (нпр. Јапан) тада ће се десити прилика да у светскосистемској коњуктури изврше модернизацијски пробој ка центру. По мишљењу Слободана Антонића, данас када су земље центра светског капиталистичког система ослабљене постоји шанса за„улучење прилике'', но питање је: да ли у Србији постоји елита која је модернизацијска, суверена и аутономна? Ово поглавље аутор закључује са тврдњом да се главни проблем Србије налази у њеним елитама као и стратегијама за које су се у кључним историјским моментима опредељивале.

У четвртом поглављу: „Транснационалне структуре и српско образовање'', аутор анализира промене образовног система које се у Србији одвијају након 2000. године. Образовни систем је један од основних чинилаца социјализације и култивације. Слободан Антонић сматра да су главни актер промена српског образовања Светска банка, Савет Европе, ММФ и домаћа компрадорска интелигенција, а да је прави смисао ових реформи након потписивања Болоњске декларације, заправо био саображавање српског образовања потребама глобалног тржишта за рутинским, полуквалификованим и услужним пословима. Кључни аспект реформи образовања у земљама транзиције своди се на напуштање квалитативно елитистичког система образовања и стварање класно елитистичког образовног система.

Болоњска реформа, која је, по речима Слободана Антонића, потекла из кругова евро-бирократије и њој лојалног универзитетског чиновништва, променила је карактер државног универзитета од генератора културне и техничке елите друштва у произвођача радне снаге за глобално тржиште. Знање је сведено на робу, а сами универзитети су претворени у тржишно оријентисане организације. Трансформација образовног система постаје јаснија када се сагледа из угла неолибералне идеологије. У њеном темељу су материјализам, меркантилизам и концепција о знању као роби. „У самом средишту такве концепције јесте замисао да реформисани универзитет не би требало више да ствара слој националне интелигенције – као једног од главних покретача и делатника модернизације, већ слој атомизованих стручњака, чија је главна функција опслуживање транснационалног економског и политичког система.“ (Антонић, 2012:109)

У петом поглављу „Српска транзиција и истакнуте личности'', аутор истиче разлику између раздобља постојаности током којих су структуре главни детерминистички чинилац од којих зависи ток политике и друштво, и раздобља када се један поредак урушава, односно, када структуре губе примат над појединцима и када се отвара простор за праву провалу друштвених делатника, истакнутих појединаца, нових правила понашања, вредности итд. У овом поглављу, ауторова намера је да анализира значај истакнутих делатника у српској транзицији, да опише и упореди утицаје и домашаје политике коју су водили Коштуница и Тадић у чијем знаку је прошла прва деценија овог века, да пронађе извесне константе у главној матици српске политике, и да на основу сразмере у детерминизму структура и актера процени степен на којем се налази данас српска транзиција.

Главни тон политици од 2004. до 2008. године давао је Војислав Коштуница, премијер мањинске владе (март 2004 мај 2007) са снажном опозицијом коју су представљале ДС и СРС. „У политици кабинета, Коштуница је нагласак поново ставио управо на ону тачку у којој се налазио Ђинђић непосредно пре него што је убијен – на питање Косова“ (Антонић, 2012:125). Коштуничина косовска политика је била на снази све до 2010. године. Аутор даље каже:„Косовска политика Србије (2004–2010) јесте добар показатељ снаге и способности српских политичких актера да делују независно, чак супротно у односу на спољнополитичке структуре (детерминанте). Као што ћемо видети, после неколико година те структуре су ипак надјачале домаће актере“ (Антонић, 2012: 126). Коштуница је након 2004. године, када после антисрпских нереда на Косову питање Косова више није било могуће игнорисати, ову тему вратио у средиште пажње, ојачао свест о значају Косова за српски национални идентитет, за унутрашњи и међународни прави поредак, и изабрао је легалистичку борбу против сецесије Косова. У Коштуничине заслуге аутор убраја доношење устава 8. новембра 2006. године, стабилизацију демократских установа и парламентаризма и пораст важности демократске процедуре. Коштуницу је његова косовска политика довела у сукоб са Вашингтоном и Бриселом. Војислав Коштуница – познавалац америчке политичке филозофије, који је превео Федералистичке списе Хамилтона, Медисона и Џеја, написао предговор за књигу О револуцији Хане Арент, студију о Токвиловом делу Демократија у Америци, за САД је постао само тврдокорни српски националиста.

Следећи актер чију улогу у српској политици током прве деценије 21. века Слободан Антонић анализира је Борис Тадић. По мишљењу аутора књиге, Борис Тадић који је као председник Републике од јула 2004. до маја 2007. године био у кохабитацији са Коштуницом, а од маја 2007. до марта 2008. године у савезу са њим, настављач је Коштуничине косовске политике. На том „Коштуничином путу“ он је такође дошао у сукоб са САД и Европском унијом. Оно што је за Војислава Коштуницу био 10. март 2008. то је за Бориса Тадића био 9. септембар 2010. године – преломни тренутак за даљи политички правац српске транзиције. Он је покушао да се бори против сецесије Косова затраживши мишљење Међународног суда правде о томе колико је проглашење независности Косова у складу са међународним правом. На питање које је, по мишљењу Слободана Антонића, формулисано на погрешан (кобан) начин, Међународни суд правде донео је 22. јула 2010. године одлуку да сецесија Косова није у супротности са међународним правом.

Након овакве одлуке Међународног суда правде, Вук Јеремић – министар спољних послова Републике Србије током Тадићеве владе, послао је у УН предлог српске резолуције у којој се (афирмишући резолуцију Савета безбедности 1244) констатује да једнострано проглашење независности не може бити начин решавања територијалних проблема. После тог предлога резолуције Борис Тадић нашао се под притиском Вашингтона и Брисела, и након састанака са Гвидом Вестервелеом, Кетрин Ештон и Вилијамом Хејгом, он повлачи резолуцију и мења њен првобитни текст. „Тадић је променом резолуције 9. септембра симболички учинио следеће: прво, ставио је тачку на правну борбу за територијални интегритет Србије, односно, за непризнавање сецесије Косова. Србији је након тога остало само да понавља како она сама никада неће признати независност Косова... Друга симболички важна последица јесте одустајање од лозинке – „И ЕУ и Косово“ (Антонић, 2012: 137).

Анализом актера у српској политици аутор примећује смањење отпора сваког новог следећег актера као и редукцију капацитета за вођење суверене и аутономне државне политике, а то сматра последицом два фактора. Прво, то је последица смањења војних, економских и симболичких ресурса који Србији стоје на располагању. Други чинилац који је смањивао отпор страним центрима моћи је искуство са ранијим покушајима супротстављања вољи САД и Европске уније. Приватизација, укључивање у транснационалне структуре довели су до сужавања простора за деловање истакнутих појединаца. Аутор каже:„Структуре су постале доминантне, актери као да су постали неважни. Транзиција је, у основи, завршена“ (Антонић, 2012: 141). Ово поглавље завршава се тезом да се у структуралном погледу, транзиција није могла завршити другачије него да Србија остане полупериферијска земља светског капиталистичког система.

У шестом поглављу „Евроскептицизам у Србији'', аутор се бави феноменом пада подршке евроинтеграционим процесима у Србији после проглашења независности Косова и признања те сецесије од већине земаља чланица ЕУ. Овај догађај снажно је потресао политички живот у Србији, а једна од последица разочарања односом ЕУ према Србији, као и разочарања институцијама, политичким странкама и организацијама које су управљале у евроинтеграционим процесима био је раст евроскептицизма у јавном мњењу, политичким странкама, публицистици и научној периодици. Истраживања јавног мњења показала су значајан пад подршке ЕУ са 75%, колико је та подршка износила у априлу 2008. године, на 52% у августу 2011. године. Кад је реч о политичким странкама, до 2011. године ниједна политичка странка у Скупштини Републике Србије није била отворено евроскептична. Од парламентарних странака, најдаље у евроскептицизму отишла је СРС, која је у августу 2011. године затражила да се прекине процес кандидовања Србије за улазак у Европску унију, док је ДСС која је до 2008. године била у групи пробриселских странака, те године прешла на позицију еврореализма. На позицији еврореализма или евроскептицизма нашла се и Српска православна црква, када је 2011. године на захтев Берлина којим се тражи укидање паралелних структура на северу Косова, издато саопштење у коме од председника Републике Србије тражи „да се не напусти српски народ Старе Србије ради химере која се ове статус земље кандидата за чланство у ЕУ''.

Аутор, такође, указује на пораст евроскептицизма и еврореализма у публицистици и наводи следеће ауторе који су се након 2008. године нашли на тим позицијама: Зоран Ћирјаковић, Ђорђе Вукадиновић, Бранко Радун, Маринко Вучинић, Слободан Рељић, Саша Гајић, Бошко Мијатовић, Синиша Љепојевић и др.  Такође, и у научној периодици у којој је све време након 2000. године доминирао евроентузијастички дискурс и никад се није проблематизовао европски пут Србије, у часописима Нова српска политичка мисао, Српска политичка мисао, Национални интерес, Политичка ревија, као и у зборницима које објављује Институт за европске студије, долази до пробоја евроскептицизма или еврореализма. Слободан Антонић наводи следеће ауторе који су се у својим научним радовима нашли на овим позицијама: Радмила Накарада, Слободан Самарџић, Милош Кнежевић, Зоран Милошевић, Момчило Суботић, Слободан Г. Марковић, Миша Ђурковић, Гордана Живковић, Јелена Тодоровић, Дејан Мировић, Петар Матић, Богдана Кољевић. „Основна мана евроскептичне позиције у Србији свакако јесте одсуство пажљивијег разматрања питања која је алтернатива прикључењу Србије Европској унији?“ (Антонић, 2012:194). Слободан Антонић сматра да је разматрање алтернативе важан чинилац евроскептичне аргументације јер се нека опција може озбиљно критиковати само ако јој је супротстављена озбиљна алтернатива.

* * *

Књига Лоша бесконачност – прилози социологији српског друштва значајна је за савремену социологију у Србији због следећих разлога: Прво, увођењем транснационалне перспективе указује се на једну важну чињеницу; савремена друштва није више могуће научно истраживати као изолована од утицаја, догађаја и процеса који се одвијају у спољном геополитичком, регионалном, транснационалном, односно, глобалном контексту, и независно од екстерналних фактора и транснационалних структура. Аутор књиге је ову транснационалну перспективу сугерисао као неопходну у поступку истраживања начина на који се обликују виша и виша средња класа у Србији. Радну хипотезу  истраживачког огледа поткрепио је грађом којом располаже, а будућим истраживачима сугерише исцрпније истраживање овог проблема. Друго, посебну пажњу заслужује мишљење Слободана Антонића о томе да у Србији постоји екстремна варијанта неолиберализма коју иначе сматра изразом социјалне панике транзицијом уздрмане средње класе. Ово читаоце наводи на размишљање о улози коју је средња класа имала у процесима трансформације српског друштва после 2000. године. Та улога је парадоксална – средња класа је давала подршку моделу реформи спровођених по неолибералном моделу, верујући да ће тако повратити своје социјалне привилегије које је некада имала, упркос чињеници да управо неолиберална идеологија води њеној социјалној деградацији колико и деградацији нижих слојева друштва. Треће, аутор сматра да се главни проблем Србије налази у њеним елитама које су се у кључним историјским моментима опредељивале за погрешне стратегије. Четврто, посебно је значајно ауторово размишљање о улози структура и истакнутих појединаца у транзицији Србије, и теза да су протоком времена и спроведених реформи структуре надјачале актере, односно, да су актери постали безначајни. Пето, све владе након обарања Слободана Милошевића су себе дефинисале као реформаторске владе које управљајући транзицијом имају циљ да модернизују друштво. Но, Слободан Антонић каже да је транзиција завршена. Крај овог процеса није довео до јачања економских, војних и симболичких ресурса друштва, него сасвим супротно, до њихове редукције. Србија није модернизована, него и даље у светском капиталистичком систему има периферијски статус, близак статусу колоније.

Последња ауторова теза да је транзиција завршена и да је она довела Србију у колонијални положај свакако је иритантна за посткомунистички систем Србије и његове актере који осмишљавају, легитимишу, репродукују своје постојање непрекидно редукујући политичке процесе на две категорије: транзицију и модернизацију. Проблем с којим се суочио овај систем је проблем времена, проблем легитимацијског дефицита и проблем искуствених чињеница. Од момента када је транзиција бивших социјалистичких земаља почела, протекло је довољно времена да се реформе спроведу, али и да се јасно виде учинци тих реформи. С обзиром на то да учинци отеловљени у искуственим чињеницама нису компатибилни обећањима и предикцијама којима су„реформатори“ добијали и производили подршку, појавио се проблем легитимацијског дефицита.

Већину својих књига, научних радова и аналитичких текстова Слободан Антонић је посветио Србији. Овом књигом и тезама изнетим у њој он је заправо потврдио исправност претпоставки једног броја аутора попут Зорана Видојевића, Мирослава Печујлића, Љубише Митровића, Радмиле Накараде, Андреја Грубачића који су након 2000. године, за разлику од већине припадника социолошке и политиколошке научне заједнице у Србији, делили критичку позицију према неолибералном капитализму и сумњу у позитивне исходе транзиције Србије која се спроводи по неолибералном моделу. Тај теоријски сукоб заступника неолиберализма и њихових критичара један је од најснажнијих теоријских сукоба код нас, али пре свега на глобалном нивоу крајем 20. и почетком 21. века, и он се налази у позадини онога што је људима видљиво у вођењу политике. Разрешење овог сукоба одвијаће се у деценији у којој живимо.

Слободан Антонић у овој књизи каже да се нада да ће за свог живота видети Србију срећну и сређену. „Но, данас мало ко верује да то позитивно разрешење тајне наше историје зависи само од Србије. Мораћемо да чекамо да се коначно поклопе историјско сазревање наше друштвене елите и спољнополитичке (светскосистемске) околности које ће нам бити наклоњене.“ (Антонић, 2012: 10). Социолозима остаје да озбиљно прате супранационалне-регионалне процесе и процесе на глобалном нивоу, посебно данас, када се пред нашим очима на све стране умножавају протести против неолибералног модела управљања друштвом.

Ово штиво, написано у времену и контексту у којем је критичка и рационална мисао била непожељна, доспева у руке не само савременим читаоцима, него симболички и будућим генерацијама које ће, надамо се, бити способне да донесу свој објективни суд о добу у којем ми данас живимо.

 

 

* Слободан Антонић је српски политиколог и социолог рођен у Београду 1959. године. На Факултету политичких наука дипломирао је 1982. године, магистрирао је 1988. године на истом факултету са тезом: „Прилози критици историјског материјализма као философије историје'', док је докторску дисертацију: „Теоријско-методолошки проблеми изучавања еволуције предграђанских друштава“ одбранио 1995. године на Филозофском факултету у Београду. На Институту за политичке студије у Београду радио је од 1990. до 1996. године, на Филозофском факултету у Новом Саду од 1996. до 2001. године, затим након 2001. године ради на Одељењу за социологију на Филозофском факултету у Београду, где предаје на редовним, мастер и докторским студијама. Био је главни и одговорни уредник часописа Социолошки преглед од 2006. до 2009. године, председник Српског социолошког друштва  од 2009. до 2013, и управник Одељења за социологију на Филозофском факултету у Београду од 2006. до 2010. године. Један је од оснивача и уредника часописа Нова српска политичка мисао. Написао је велики број научних радова објављених у научним часописима као што су; Српска политичка мисао, Нова српска политичка мисао, Теме, Социологија, Социолошки преглед итд. И на крају, књиге које је Слободан Антонић написао су: 1. Србија између популизма и демократије-политички процеси у Србији 1990-1993. (коаутор са Миланом Јовановићем и Дарком Маринковићем)  (1993); 2. Изазови историјске социологије(1995); 3. Заробљена земља-Србија за владе Слободана Милошевића(2002); 4. Нација у раљама прошлости-огледи о одрживости демократије у Србији (2003); 5. Гутање жаба-расправе о српској транзицији( 2005); 6. Елита, грађанство и слаба држава(2006); 7. Срби и„Евро-Срби“ (2006); 8. Културни рат у Србији (2008); 9. Вајмарска Србија(2008); 10. Консолидација демократије (коаутор са Душаном Павловићем) (2007); 11. Вишијевска Србија (2011), 12. Транзициони скакавци (2011); 13. Искушења радикалног феминизма (2011); Ђаво, историја и феминизам-социолошке пустоловине (2012); 13. На бриселским шинама (2013).

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер