понедељак, 21. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Економска политика

О незапослености

PDF Штампа Ел. пошта
Лорна Штрбац   
уторак, 05. август 2014.

Иако је један од наших највећих проблема, већ дуже време, висока стопа незапослености, о њој се скоро уопште није ни говорило. Претходних година биле су актуелне све могуће теме: права ЛГТБ заједнице, права мањина, етнички односи у региону, ''завере'' тајних друштава, стандард просветних радника, запослених у полицији и војсци,  здравствених радника, пензионери, итд, итд. За све то време, стопа незапослености константно је расла у Србији, а сама структура незапослених постала је све сложенија и хетерогенија. Незапосленост у Србији није само незапосленост младих, то није само незапосленост оних који су после приватизације остали без посла, нити је то незапосленост само НКВ и КВ радника и оних који су без посла остали после пљачкашке приватизације. Данас се у структури незапослених налази читав низ подкатегорија.Ту су и млади, али и људи у средњој доби, као и они којима недостаје неколико година до пензије, и необразовани, али и магистри и доктори наука, ту су дипломирани професори друштвених и хуманистичких наука, али и математичари, физичари и хемичари, лекари итд.

Избори се добијају на обећањима о инвестицијама и ''200.000'' нових радних места.  Само неколико дана после избора ова обећања се заборављају, што је и логично јер суштинска подршка незапослених (који се неорганизовани, нико их не заступа, хетерогени) свим досадашњим владама није ни била битна. Досадашње коалиционе владе-састављене од више политичких странака, подршку и пристанак на политику коју су водиле обезбеђивале, између осталог, и кроз преговарање (трансакције)  са пензионерима, запосленима у јавном сектору (који су опет, углавном, страначки кадар-што значи да влада преговара сама са собом), предузетницима, и  представницима крупног капитала.

Краткорочно,  када обезбеди спољну подршку, и унутрашњу од стране релевантних делова гласачког тела (пензионери, јавни сектор, приватни предузетници, представници крупног капитала) владин опстанак није под знаком питања.Социјално незадовољство оног дела гласачког тела којег чине незапослени се лако контролише. А та контрола, најчешће се остварује, креирањем псеудокритичких зона и псеудоалтернативних странака, организација, покрета кроз које се артикулише и преобликује социјално незадовољство.    

Политичке странке, иначе, код нас, на државу и друштво гледају кроз призму сопствених  интереса, следствено томе уколико уопште мисле о запослености и незапослености, то се односи искључиво на сопствене чланове. Свака политичка странка, која је до сада учествовала у конституисању неке од претходних коалиционих влада запошљавала је сопствене чланове.Плус ужа и шира фамилија. Тако смо добили јавни сектор који је скоро изједначен са странкама, односно, у којем се налазе управо чланови оних странака које су у Србији све, након 2000. године, учествовале у коалиционим властима, било на републичком, покрајинском или локалном нивоу. У оваквој ситуацији, влада, као што је то већ речено, има аутоматску подршку за сваки, било унутарполитички или спољнополитички потез. Подршка изостаје, или она би изостала искључиво уколико би финансијски интерес јавног сектора био угрожен-на пример: пад плата или отпуштање вишка запослених у јавном сектору.

Трансакције између досадашњих коалиционих влада, пензионера, јавног сектора и представника приватног капитала непрекидно су се одвијале и биле су нужне, јер је њима, једино, било могуће обезбедити пристанак на  политику која је била високо ризична. То је била политика која је довела до распада СРЈ, политика денацификације и ''суочавања с прошлошћу'', политика редукције војних ресурса, довођења Еулекса на Косово, политика распродаје свих ресурса,  и репродуковања привилегованог социјалног положаја, једне исте, непромењене политичке класе. То је, такође, била политика која је нужно произвела високу стопу незапослености. Раст плата у јавном сектору и раст пензија, посебно после 2007.године, пропаст приватног предузетништва, распродаја индустријских ресурса, повећање јавног дуга, закон о раду из 2005.године који је штитио један привилеговани слој, блокирали су могућност отварања нових радних места и запошљавања радно способног становништва, независно од њихове квалификације и старосне доби у којој се налазе, као и родне или верске и етничке припадности.  Након 2008. године, када је завршен највећи број приватизација, а новац добијен од приватизација није инвестиран у покретање привреде и стварање нових радних места, него је одлазио у јавну потрошњу, редукција стопе незапослености била је немогућа.

Ускраћивање права на рад погодило је скоро све категорије становништва у Србији. Иако је право на рад у корпусу људских права једнако значајно колико и свако друго право, ниједна невладина организација није показала интерес за ово питање. А ако је показала, поставила  га је у контекст приче о мањинским правима, те на тај начин политички инструментализовала и на крају обесмислила његов социјални аспект. То нам говори да су невладине организације следиле исту логику система као и остали актери политике у Србији.

Стопа незапослености је изузетно важан индикатор стања у којем се друштво налази.  Може се говорити о читавом низу узрока који генеришу високу незапосленост, односно,структурални поремећај на тржишту рада између понуде радне снаге и потражње за радном снагом.Такође, незапосленост произоди читав низ негативних, не само економских, него и социјалних, социјално-психолошких, демографских последица. Висока незапосленост је генератор социјалног незадовољства. Што је стопа незапослености виша, то је већа вероватноћа социјалних немира и протеста (који су у савременим друштвима углавном обавештајно контролисани и политички експлоатисани), пораста свих облика насиља, као и криминализације друштва, затим суицида, интензификације емиграционих таласа итд..Ма колико овај проблем покушавао да се игнорише, а пажња преусмери на сурогат теме, висока незапосленост указује на дубоки поремећај у друштву и остаје  претња друштву.

Са психолошког аспекта, незапосленост је један од узрока стреса, анксиозности, депресије, нервозе, сниженог самопоуздања и осећања безнађа. Које ће и какве ће психолошке последице произвести незапосленост код људи, као и  сами бројни стресови које незапослени доживљавају у процесу тражења посла,  зависи од читавог низа фактора. Већина истраживања показују да су негативне психолошке последице и промене услед незапослености присутније код оних који припадају категорији средње доби, него код људи који припадају категорији младих. Затим, оне су веће у друштвима која не показују социјалну одговорност и која су индиферентна према овом проблему, те саму незапосленост као феномен објашњавају индивидуалном лењошћу. пробирљивошћу, неспособношћу, тежећи на тај начин да сакрију структуралне узроке незапослености и одговорност саме државе и државних институција у којима се дефинише и спроводи економска, али и социјална политика. Могуће је претпоставити, такође, да су психолошке последице незапослености негативније код оних појединаца код којих управо  рад и струка представљају битну одредницу њиховог персоналног идентитета.

Подношљива стопа незапослености је она која се креће између хипотетичког нултог процента и 5%. То значи да већина радно способног становништва има посао којим обезбеђује бар минималне услове за своју егзистенцију, уколико остаје без посла лако налази нови посао, по друштво не постоји опасност од немира и протеста, а економски систем је ефикасан у експлоатисању радне снаге самим тиме што успева да укључи већину радно способног становништва без обзира на квалификације које оно поседује, итд.

Према подацима који се могу наћи на сајту Светске банке за 2012. годину, следеће државе су имале стопу незапослености до 5% године: Аустрија (4.3%), Бангладеш (4.5%), Бенин (1.0%), Бутан (2.1%), Боливиа (3.2%), Брунеи (3.8%), Буркина Фасо (3.3%), Камбоџа (1.5%), Камерон (3.8%), Кина (4.5%), Куба (2.4%), Обала Слоноваче (4.0%), Еквадор (4.5%), Гана (3.6%), Гватемала (4.2%), Гвинеја (3.1%), Хондурас (4.8%), Индија (3.4%), ДР Кореја(4.6%), Република Кореја (3.2%), Кувајт (1.5%), Лао ПДР (1.3%), Либерија (3.7%), Макао (2.0%), Малезија (3.1%), Мексико (4,9%),Мајнамар ( 4.1%), Норвешка (3.2%), Панама (4.5%), Перу (4.0%), Катар (0.6%),  Руанда (0.6%), Сијера Леоне (3.4%), Сингапур (2.8%), Соломонова острва (4.8%), Шри Ланка (4.6%), Швајцарска (4.2%), Танзанија (3.5%), Тајланд (0.7%), Источни Тимор (4.0%), Уганда (4.2%), Уједињени Арапски Емирати (3.8%), Вијетнам (2.0%), Зимбабве (4.0%)[1]

Стопа незапослености која се налази на нивоу између 5% и 10% је аларматна. Овако висока незапосленост већ указује на поремећај у односу понуде радне снаге и потражње за радном снагом на тржишту рада, на пад привредне активности, успорен процес стварања нових радних места, неконкурентност привреде итд. Са социолошког аспекта, овако висока стопа незапослености сигнализује потенцијално класно-слојно раслојавање, интензификацију социјалног незадовољства, могућност појаве екстремних параверских и параполитичких организација итд. У овој фази, концетрација друштва на решавање проблема незапослености и налажење начина да се она смањи, већ представља нужност.

Према подацима Светске банке за 2012. годину стопу незапослености између 5% и 10% имале су следеће државе: Авганистан (8.6%), Алжир (9.8%),Ангола (7.5%), Аргентина (7.2%), Аустралија (5.2%), Азербејџан (5.3%),Бахреин (7.4%), Белорусија (9.7%); Белгија (7.5%), Белизе (7.9%), Бразил (6.9%), Бурунди (7.7%), Кабо Верде (7.6%), Канада (7.2%), Чад (7.8%),Чиле (6.4%), Коморос (7.0%), Конго (7.2%), Коста Рика (7.6%), Република Чешка (7.0%), Данска (7.5%), Ел Салвадор (6.9%), Еритреја (7.9%), Етиопија (5.4%), Фиџи (8.4%), Финска (7.6%), Француска (9.9%), Гамбија (7.7%), Немачка (5.4%), Гвинеја Бисао (7.5%), Хаити (7.0%); Индонезија (6.6%), Исланд (6.0%), Израел (6.9%), Казахстан (5.3%), Кенија (9.2%), Киргистан (8.4%); Либан (8.9%), Либија (8.9%), Луксембург (5.1%), Малави (7.6%); Мали (8.1%), Малта (6.4%), Маурицијсу (7.9%), Молдавија (5.6%), Монголија (5.2%), Мароко (9.0%), Мозамбик7.5%), Нови Зеланд (6.9%), Никарагва (7.7%), Нигер (5.1%), Нигерија (7.5%), Оман (8.1%), Пакистан (5.1%), Парагвај (6.3%), Филипини (7.0%), Румунија (7.0%), Русија (5.5%). Сенегал (9.9%),Словенија (8.8%), Сомалија (7.6%), Шведска (8.0%), Сирија (8.3%), Того (7.6%), Тринидади Тобаго (5.8%); Турска (9.2%), Украјина ( 7.7%), САД (8.1%), Уругвај (6.0%), Венецуела (7.8%).[2]

Док су према Светској банци у 2012. години стопу незапослености између 10% и 15% имале: Албанија (14.7%), Јерменија (18.5%), Бахами (13.6%), Барбадос (11.6%), Бугарска (12.6%), Колумбија (10.4%), Кипар (11.8%), Доминиканска Република (13.0%), Египат (11.9%), Естонија (10.1%), Грузија (15.0%), Мађарска (10.9%), Иран (13.1%),Ирска (14.7%), Италија (10.7%), Јамајка (13.7%), Јордан (12.2%), Латвија (14.9%), Литванија (13.2%), Малдиви (11.3%9, Пољска (10.1%), Словачка (13.9%), Судан (14.8%), Таџикистан (11.5%), Тунис (12.8%), Туркменистан (11.3%), Узбекистан (11.3%).[3]

Друштво које има стопу незапослености изнад 15%, и посебно изнад 20% већ је озбиљно раслојено друштво, антагонизовано и социјално подељено, у којем преовладава осећај социјалне неправде, а велик број људи већ нема скоро никакве шансе да оствари своје право на рад,  другим речима да обезбеди услове сопственог опстанка. Овако висока стопа незапослености лако може да услови талас социјалних немира и протеста, затим емиграционе таласе, раст криминала, суицида, чак и проблеме у области физичког и менталног здравља социјално угрожених категорија становништва.

Према подацима Светске банке за 2012. годину, стопу незапослености изнад 15% имале су следеће земље: Јерменија (18.5%), Боцвана (17.7%), Хрватска (15.8), Црна Гора (19.6%), Намибија (16.7%), Порто Рико (15.9%), Србија (19.6%), Босна и Херцеговина (28.2%9, Габон (20.3%), Грчка (24.2%), Гујана (21.7%), Лесото (26.5%); Македонија (31.0%), Шпанија (25.2%), Свазиланд (22.5%).[4]

Статистички подаци које објављује Светска банка, или пак државне владе углавном не представљају  верну слику стварности. Односно, стопа незапослености је у стварности често већа  бар за неколико процената од оних које се наводе. Алармантно висока стопа незапослености, као и она драматично висока-изнад 20%,  сигуран је индикатор да је у државама, у којима постоји као таква, вођена погрешна економска политика, да  постоји пад привредне активности, или пак да се брани систем оштрих социјалних неједнакости, то јест привилеговани слој на уштрб потребе за укључивањем што већег процента радно способног становништва у економски систем, да се капитал евентуално концетрише у рукама богатијих слојева, да постоје дубоки поремећаји у економској политици.

Кад је реч о незапослености, свака земља и регион случај за себе. Но, независно од тога, светска финансијска криза из 2008. године рефлектовала се на економска кретања у свим деловима света, и  условила је раст  стопе незапослености на глобалном нивоу након 2007. године, као и друге промене на глобалном тржишту рада које се тичу структуре незапослених, дужине трајања незапослености.

Међународна организација рада, почетком 2014. године, објавила је публикацију '' Global employment trends 2014’'.[5] Подаци објављени у овој публикацији говоре да је глобална стопа незапослености у 2013. години износила 6% од укупне глобалне радне снаге. Број незапослених у свету достигао је 201,8 милиона људи, и он је за 4,9 милиона људи већи од 2012. године када је укупно незапослених у свету било 196,9 милиона људи. У 2013. години, било је 31,8 милиона људи без посла више него 2007. године. До краја 2014. године Међународна организација рада предвиђа скок стопе глобалне незапослености са 6% на 6,1%, као и дугорочну немогућност решавања овог проблема на глобалном нивоу.

По мишљењу аутора овог извештаја, постоје охрабрујући знаци економског опоравка економија које су највише биле погођене глобалном финансијском кризом из 2008. године. Упркос томе, постојећи темпо економског развоја неће бити довољан да апсорбује дисбалансе који постоје на глобалном тржишту рада између понуде и потражње за радном снагом.

Табела бр.1- БДП у процентима од 2007. године до 2013. године


Табела бр.2- пројекције БДП у процентима од 2014. године до 2018. године

Аутори претпостављају да ће глобални економски развој наредних година бити спорији него што је био пре кризе 2008. године, и да ће тај спорији економски раст широм света бити узрок проблема у будућности, односно, он ће детерминисати немогућност стварања нових радних места (око 42 милиона годишње). Уколико се постојећи трендови наставе,стопа глобалне незапослености ће у будућности расти. До 2018. године 218 милиона људи биће без радног места.

Табела бр.3 (Пројекције стопе незапослености изражене у процентима, по регионима у свету до 2018. године)

Кретања на тржишту рада се разликују од региона до региона, и од земље до земље. Највиша незапосленост  присутна је у регионима Сееверне Африке и Блиског истока (12,2 и 10,9%),у Централној и Југоисточној Европи она је на релативно високом нивоу (8,2%), пораст незапослености је уочен такође у Турској и Русији, док је  Латинској Америци и на Карибима дошло је до малог пада незапослености, у САД и УК такође је стопа незапослености деклинирала.

У развијеним економијама земаља чланица Европске уније, по подацима Међународне организације рада 8,6% је незапослених од укупне радне снаге. То је за око 3% више од нивоа на којем се стопа незапослености у ЕУ налазила 2007. године. Према подацима о незапослености који се могу наћи на сајту EUROSTAT, стопа незапослености у Евро зони за април 2014. гдоине  износи 11,6%, а у самој ЕУ (28 чланица) 10,4%[6].  Познато је  да највишу незапосленост имају: Грчка,  Португалија, Шпанија, Ирска, Кипар. 

Табела бр.4 Стопа незапослености изражена у процентима у наведеним земљама од јула 2013. године  до априла 2014. године

Кад је реч о земљама западног Балкана, ситуација у овој области се одавно налази на нивоу социјалне катастрофе. Озбиљост ситуације је још већа ако имамо у виду да је реч о државама у којима преовладава непотизам, корупција, у којима не постоје озбиљне политичке странке, итд. Односно, читав низ друштвених дисфунцкија и поремећаја  онемогућује решавање проблема високе незапослености.

Посебно је значајан проблем незапослености оних који спадају у категорију младих (15-24 године). У поређењу са 2007. годином, када је глобална стопа незапослености младих била 11,6%, у 2013. години она је износила 13,1 %.[7] У свим деловима света дошло је до погоршања ситуације  кад је реч о запошљавању младих; у Централној и Југоисточној Европи, Источној Азији, Југоисточној Азији и на Пацифику, у Африци, земљама Европске уније, и највише на простору Блиског Истока где она, на нивоу целог региона, износи 27,2%. У земљама Европске Уније, стопа незапослености младих износи, по извештају Међународне организације рада, 18,3%, а посебно драматична ситуација је у Србији, Македонији, и на крају у Босни и Херцеговини, где се незапосленост младих налази на нивоу 63,1% за 2013. годину. Као посебна категорија унутар категорије младих који су незапослени издваја се такозвана НЕЕТ група, а то су млади који нити су укључени у радни процес, нити су укључени у систем образовања и стицања вештина.У већини земаља за које постоје подаци о тзв. НЕЕТ групи, ниво на којем се она налази је око 20%. У Ирској и Шпанији, где је проценат оних који се налазе у НЕЕТ групи 2007. године био 9,4%, 2013. године он је изнад 20%.[8]

По подацима Републичког завода за статистику[9], у првом кварталу 2014. године, стопа незапослености у Србији  била је 20,8 %. До ове стопе незапослености - 20,8%, дошло се на основу анкетног истраживања радне снаге које је спроведено на узорку од 10.000 домаћинстава. По подацима који су објављени у публикацији Привредне коморе Србије: ''Конјуктурни трендови''[10], највећи пад запослености у децембру 2013. године забележен је у прерађивачкој индустрији, трговини, грађевинарству, предузетничкој делатности, стручним, научним, техничким, иновативним делатностима и финансијској делатности.[11] Укупан број запослених у децембру 2013. године био је 1.703.107 лица, а укупан број незапослених који су децембра 2013. године били евидентирани у Служби за национално запошљавање био је 769.546 лица. Како се наводи у публикацији Привредне коморе Србије, административна стопа незапослености у децембру 2013. године, која представља однос броја незапослених и збира евидентираних незапослених и броја регистрованих запослених радника, била је 28,9%. У структури незапослених доминира тзв. дугорочна незапосленост, и у укупном броју незапослених учествује са 66,5%.

Такође доминирају  незапослени који припадају старосној доби од 30 до 49 година, и они   у укупном броју незапослених учествују са око 50%. Можда је претерано рећи да се над овом групом врши ''геноцид'', али ова подкатегорија незапослених која је у структури незапослених доминантна, свакако се, налази на граници између живота и смрти, а друштво које је подржало економску политику и законе који су онемогућили укључивање у економски систем радно најспособнијих људи у пуној животној снази, таквом политиком је на крају само себе довело до ивице банкрота.

О незапослености се може рећи још много тога. Било како било, кад размишљамо о стопи незапослености у Србији не смеју се пренебрегнути следеће чињенице: Прво, све интернационалне организације, попут Међународног монетарног фонда, Светске банке, Међународне организације рада, предвиђају спор економски развој на глобалном нивоу, и задржавање разлике у БДП наредних година у односу на БДП пре финансијске кризе 2008. године, следствено томе и задржавање постојеће стопе незапослености на глобалном нивоу, чак и њен раст.Друго, технолошки развој и евентуална смена техно-економске парадигме[12], увођење нових технологија наредних деценија смањиће још више потребу за радном снагом, довести до стварања нових привредних делатности и нестанка старих, што ће се рефлектовати на тржиште рада.

Треће, у свим деловима света драстично је уочљив раст стопе незапослености младих, као и подкатегорије младих која нити ради нити је укључена у процес образовања.Четврто, у структури незапослених у земљама које имају драстично високу стопу незапослености изнад 20% доминирају незапослени који припадају средњој доби. Пето, све је уочљивија незапосленост високообразованих људи у земљама чланицама Европске Уније које су погођене овим проблемом (Шпанија, Португалија, Грчка, Италија, Кипар, Ирска). Шесто, кад је реч о Србији, досадашње коалиционе владе су због више разлога проблем незапослености маргинализовале, замењујући ову тему  сурогат темама.

Седмо, не треба заборавити, да скоро ни једна политичка странка, од 2000. године до 2012. године, није показала интерес за овај проблем и његово евентуално решавање (осим у предизборним кампањама - популистичка реторика), као што не треба ни заборавити да делови друштва као што су невладине организације, јавни сектор, предузетници, пензионери, представници крупног капитала реагују искључиво, и само  онда када  је њихов интерес угрожен. Осмо, решавање овог проблема, с обзиром на то да је он повезан са начином на који функционише  друштво у више области, нужно захтева као један од својих услова супротстављање непотизму и корупцији. Девето, решавање овог проблема захтева, такође, преиспитивање свих аспеката економске политике.


[12] Видети: Ерик Рејнарт, Спонтани хаос-економија у доба вукова, Чигоја штампа, Београд, 2010. год.

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер