петак, 22. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Нестали магнетизам економске глобализације
Економска политика

Нестали магнетизам економске глобализације

PDF Штампа Ел. пошта
Лорна Штрбац   
недеља, 27. јул 2014.

Након што се десио слом социјализма у источној Европи, између источноевропских држава, са једне стране, и и глобалних институција попут ММФ и СБ, као и институција ЕУ, успостављен је сложен однос међуутицаја који су дефинисали начин на који ће се источноевропске земље реформисати у процесу транзиције. Појам глобализације, баш у том моменту, постаје један од најучесталијих појмова. Упркос постајању  плурализма социолошких становишта, анализа и ставова у вези процеса економске, политичке и културне глобализације, хиперглобалистички приступ је успостављен као доминантан.

Уместо да се постави критички према процесу глобализације, увиђајући њене и позитивне и негативне аспекте, политичке класе источноевропских земаља су дефинисале глобализацију као процес од којег ће домаћа становништва ових земаља имати искључиво користи, и то пре свега економске. Усвајање хиперглобалистичког приступа савременом друштву и променама у њему, у источноевропским земљама било је у функцији производње масовне подршке променама. Магнетизам економске глобализације нестао је 2008. године, не само у земљама источне Европе, него и у самим западноевропским земљама. Данас, западноевропске земље, суочене са сопственом економском кризом, више су заинтересоване за проналажење решења за излазак из кризе сопствених друштава него за наметање одређених теоријских концепата на глобалном нивоу.

Једна од главних особености економске глобализације јесте настанак бројних транснационалних институција економског типа након Другог светског рата. Кад је реч о економској глобализацији, ту су свакако главне институције транснационалног типа Међународни монетарни фонд и Светска банка. Наше јавно мњење углавном има негативан однос према овим институцијама, а наша 25 година непромењена политичка класа често за све економске проблеме окривљује искључиво ММФ и СБ. MMФ и СБ се могу сматрати одговорним за многе грешке које су направљене током транзиције источноевропских земаља, као и грешке у вези са укључивањем неразвијених афричких и азијских земаља у светско тржиште током 90-их година. Али, исто тако ММФ и СБ припада славна улога коју су ове институције имале у периоду након Другог светског рата у регулисању економских односа.

Светска банка и Међународни монетарни фонд резултат су монетарне и финансијске конференције одржане у Бретон Вудсу јула 1944. године као део напора да се помогне обнова ратом разрушене  Европе и спречи понављање економске кризе каква се десила између два светска рата. Један од главних учесника конференције био је Џон Мејнард Кејнз. Он је понудио једноставно објашњење кризе, као и концепт за излазак из ње: ''одсуство довољне агрегатне тражње објашњава узроке економског пада, те би одговарајуће политике влада могле помоћи да се стимулише агрегатна тражња.''

Од 1944. године па све до краја 70- тих година, Међународни монетарни фонд се руководио кејнзијанском економском политиком. Кејнзијанска политика проистекла је из потребе за реконструкцијом, то јест преображајем ратне економије у мирнодопску економију, затим потребе за обнављањем економског потенцијала, увођења нових технологија, потребе за санирањем социјалних катастрофа насталих током рата. Ови захтеви за реконструкцијом, социјализацијом и планирањем подразумевали су политику државне интервенције на алокацију ресурса, равнотежу цена, ниво штедње, одлучивање о инвестицијама итд.

Но, кејнзијанска политика је ипак одмах после Другог светског рата критикована и нападана од стране америчких и немачких неолиберала. Немачка варијанта неолиберализма настала је у кругу немачких интелектуалаца. Волтер Ојкен, Александар Рустов, Фридрих фон Хајек, Вилхелм Рупке, Ханс Гросман, 1939. године основали су ревију Ордо у којој су објављивали своје антикејнзијанске радове. Задатак који су себи поставили ови интелектуалци био је проналазак механизма легитимације немачке државе након Другог светског рата, која подељена с једне стране, и окупирана, с друге стране, није ни постојала као држава. Одговор на комплексно питање легитимитета немачке државе, ови интелектуалци су пронашли управо у сфери економије.

Апсолутизација економских категорија као што су економска слобода, права, својина, корисност, ефикасност, условљена немогућношћу да се легитимитет Немачке као државе укорени у историјским правима, довела је до тога да савремена, односно, послератна Немачка постане радикално економска држава у којој непрекидни раст супституише пропалу историју. По речима Мишела Фукоа, већ 60-их година све политичке странке у Немачкој биле су неолибералне оријентације по питању економије, укључујући и немачку социјалдемократску странку.

Послератни економски развој у Европи довео је до промена у социјалној структури европских друштава. Примена кејнзијанске политике у сврху санације последица катастрофе Другог светског рата, технолошки развој, друга научно-технолошка револуција, јака улога синдиката итд,  водили су побољшавању положаја радничке класе, подизању животног стандарда становништва, расту цене рада, експанзији средње класе, побољшавању општих услова живота. То је један од узрока зашто је дошло до слабљења левице на тлу Европе после Другог светског рата. Политички покрети и протести, током друге половине 20. века били су више окренути питањима положаја расних, верских, етничких и сексуалних мањина, него социјалним проблемима. С настанком тзв. постиндустријског друштва у којем доминира трећи сектор-сектор услуга, дошло је до пада учешћа радника у укупној структури запослених. Идеологији која је добијала замах, и која је заговарала интересе крупног капитала, више није имао ко да се супротстави. Она левица, каква је некада постојала више није постојала, а са сломом социјализма анти-левичарски интелектуалци који не хају много за социјалне проблеме постали су доминантни. Њихова доминација постаје скоро глобална с сломом социјализма и СССР.

Сломом социјализма, наступа период којег је Ерик Рејнарт назвао Доба вукова. На крају осме и почетку девете деценије 20. века главна дилема тицала се питања да ли је економска глобализација, која је тог момента добила убрзање, процес који ће бивша социјалистичка друштва променити на такав начин да ће те промене водити  прогресу, или је то процес иза којег се крије пројекат колонизовања источне Европе, и претварања овог дела света у још сиромашнију зону.

Амерички економиста Пол Семјуелсон доказивао је 1949/1950. године да ће слободна међународна трговина довести до изједначавања цена фактора производње, наиме, сматрао је да ће цена капитала и рада изједначити на глобалном нивоу. Са друге стране, шведски економиста Гунар Мидрал је сматрао да ће слободна међународна трговина довести до још веће поларизације света и разлике у ценама рада и капитала.

Глобализацију, онако како се она спроводила од пада Берлинског зида па све до 2008. године, Ерик Рејнарт сматра новом варијантом колонијализма. Колонијама је традиционално налагано да се баве извозом сировина, да не развијају индустријски сектор, са друге стране, државама у транзицији се налагало слично. По мишљењу Ерика Рејнарта, деиндустријализација која је срж Моргентауовог плана, једна је од кључних грешака које су направљене у случају источноевропских земаља. Деиндустријализацијом, сиромашне земље се гурају у стање још већег сиромаштва. Глобализација, по мишљењу Ерика Рејнарта, постала је неоколонијализам који настаје кроз Моргентауов план, а колоније су у суштини државе које смеју да производе само сировине, које не смеју да субвенционишу своје привредне капацитете нити да користе било које протекционистичке мере, јер у супротном бивају изложене санкцијама.

Источноевропске земље су током 90-их година биле изложене шок терапији.Државе које су потраживале зајмове и кредите биле су условљаване захтевима да спроведу приватизацију, либерализацију и дерегулацију. Већина тих земаља биле су земље ниског степена развоја, са ниском стопом БНП, те након шок терапије оне су доживеле праву социјалну и економску катастрофу. Интересантно је да се показало да земље које нису следиле сугестије ММФ током 90- тих и које су се ослањале на сопствене снаге успешније су прошле кроз транзицију од земаља које су слепо следиле сугестије ММФ-а. Као пример прве групе земаља (земље које нису следиле сугестије ММФ током 90-тих) Штиглиц је наводио Пољску. А као пример друге групе земаља Русију. У периоду од 1990. године до 1999. године Русија је доживела пад производње за 60%,а пад БНП 54%. Тек када је Русија одбацила сугестије ММФ у вези са девалвацијом рубље и када је дошло до девалвације рубље почео је економски раст.

У књизи Глобализација-два лика света Мирослав Печујлић је писао да социјална топографија света крајем 20. века садржи хегемонски пол (''север'' и ''центар'') којег чине најбогатије државе Запада, Јапан и САД који контролише 75% до 85% богатства света. Ту је ''нова периферија'', зона коју чине постсоцијалистичке земље које су у последњој деценији 20. века доживеле социјални слом. Затим ''Четврти свет'' у којем се налазе оне земље које су некада чиниле Трећи свет,али које су последњих деценија погоршале свој положај у сваком погледу. И на крају, у социјалној топографији света оцртава се Средња зона, зона успона и падова, а чине је :Тајланд, Сингапур, Малезија, итд...

Почетком 90-их владала је опседнутост неолибералним догмама и глобализацијом. Две деценије касније, магнетизам неолибералних догми, али и саме економске глобализације је скоро нестао. Економска глобализација, између осталог, била је перципирана као ширење капитализма и благостања које капитализам с собом носи. Али ко данас још увек верује у ово када на улицама Париза, Лондона, Атине, Торонта, види честе и масовне протесте, банкротиране америчке градове попут Детроита, државе југоисточне Европе у којима је стопа незапослености већа од стопе незапослености у афричким државама, и када види да је у савременом свету најјача економија  заправо економија комунистичке Кине.

Чак су и најзначајнији представници неолибералне филозофије и економске политике и сами одустали од сопствених принципа и теоријских позиција, укључујући и оне које се могу подвести под категорију хиперглобализма.

Данас, у савременом свету, ми се више не суочавамо са оним светом којег су предвидели најватренији заговорници неолиберализма и хиперглобализма, односно доминацијом једног центра моћи над целим глобалним поретком. Супротно, ми се данас суочавамо са процесом мултиполаризације света, са светом који ће новим технологијама још више револуционисати производњу, али и све друштвене односе, са светом у којем је утицај и значај кинеске економије све већи. Такође, суочавамо се са светом којег очекују енергетска и еколошка криза.

Занимљиво, од глобализације која је легитимисана идеологијом слободног, од државе, неспутаног тржишта, највише користи имала је земља која је још увек комунистичка, и у којој држава представља и после бројних економских реформи значајног актера економског живота.

Када се пронађе решење за савремене економске проблеме који се јасно артикулишу у стопи незапослености, као и висини стопе БНП како на глобалном нивоу, тако и на нивоу сваког региона понаособ, економска глобализација ће вероватно добити нови замах. Но, то не значи да друштво треба да дозволи да буде преварено разним псеудотеријама. Свако друштво треба да води рачуна о светским трендовима и уклапању у светске трендове, но то уклапање треба да изведе на такав начин да оно не угрози сопствене економске интересе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер